Bestseler poznatog izraeskog novinara
Nadava Ejala, „
Revolt: U rovovima globalne pobune“, nedavno je objavljen na nemačkom nakon mnoštva prevoda na druge jezike. Iskoristili smo njegov boravak u Berlinu da sa njime porazgovaramo o paradoksima globalne ekonomije i o tome zašto treba da poštujemo njenu kompleksnost.
Nadave, kažete da je doba odgovornosti definitivno završeno. Šta je onda ovo što se događa danas – doba neodgovornosti?
Ja ga nazivam dobom revolta. Doba odgovornosti su izgradili ljudi koji su bili svedoci dva rata i bili oprezni realisti. Kada je trebalo doneti neku odluku, slušali su zdrav razum i činjenice. Kada su naučnici izučavali efekte hlorofluorougljenika (CFC) na atmosferu 1974. godine, otkrili su njihovo štetno dejstvo na ozonski omotač. Istok i Zapad su se ujedinili, preduzeli korake dogovorene Montrealskim protokolom i zabranili upotrebu CFC. Niko nije govorio da je to komunistička zavera da se potčini zapad, a protestovanje industrije nije ništa promenilo. Ali danas nauka i demokratija imaju sve manji značaj. Istraživači Foa i Monk pitali su ljude rođene između 1930. i 1950. koliko je za njih važna demokratija. Za 60 do 70 procenata ispitanika u SAD i Evropi demokratija je suštinski važna. Ali kada su isto pitanje postavili ljudima rođenim između 1970. i 1990, samo za 25 do 30 procenata ispitanika demokratija ima važnost.
Samo to se ne može okvalifikovati kao revolt. Zašto ste se opredelili upravo za tu reč?
Demokratija, liberalne vrednosti i globalizacija bile su od suštinskog značaja za popravljanje stanja čovečanstva – smrtnost dece je smanjena, opšti uslovi života su popravljeni, razlika u platama između zemalja Zapada i Juga se smanjila. I sve je ovo sada dovedeno u pitanje. U dobu revolta dominiraju ljudi koji imaju osećaj da su ugroženi njihovi poslovi, identitet i lična sigurnost. Trenutne strukture moći više nisu relevantne. Stoga je revolt platforma za sve vrste fundamentalista i ljudi koji se protive nauci, činjenicama i racionalnom društvu.
Kako nastaju te destruktivne tendencije?
Revolt podstiču mehanizmi globalizacije i njihova dihotomija: s jedne strane, mnogi tvrde da je takav sistem eksploatatorski, dok je po mišljenju drugih prosto fantastičan, ružičast i vodi u napredak. Ali globalizacija nije ni dobra ni loša. Realnost je mnogo kompleksnija.
Na primer, dok na Zapadu imamo mnogo centara visoke tehnologije, države globalnog Juga koristimo kao „centre eksploatacije“. Tamo se ljudi eksploatišu zahvaljujući zakonima o radu, nemoćnim sindikatima, uslovima rada i niskim ekološkim standardima. Ali ovi centri eksploatacije imaju sve kraći rok trajanja. Dok je u prošlosti bilo potrebno da prođu vekovi da bi se ljudi pobunili protiv ovakve eksploatacije – kao što je bio slučaj u Haitiju u 17. i 18. veku – danas je to mnogo brže. Pogledajte Kinu: počela je kao eksploatatorski poduhvat, ali globalizacija je dovela do naglog skoka plata. Zemlje Zapada, recimo Kanada, nekada su slale plastični otpad u Kinu. Ali kako sve veći broj ljudi bolje živi, tako i oni počinju da se bore protiv zagađenja.
Opisujete različite paradokse: globalizacija je način borbe protiv siromaštva, ali takođe omogućuje eksploataciju, previše istine dovodi do stvaranja utiska da svako svakoga laže, nezainteresovanost postaje revolt...
Globalizacija je zasnovana na dijalektičkom procesu. I to je jedna od stvari koje je teško objasniti. Ako političar kaže nešto na televiziji, ljudi to mogu da provere na internetu. Informacije koje nađu ne moraju biti tačne, ali nečija objava da je ovaj političar lažov širi se kao požar. Moja poenta je sledeća: svi ponekad lažu. Političari, novinari i kompanije nas lažu već mnogo godina. Ali odjednom imamo besplatan način da proverimo da li nas lažu. I tako je došlo do implozije istine: pojavilo se previše istine u svetu. I zato ljudi zatvaraju oči i kažu: „Hajde da ne razgovaramo o činjenicama, razgovarajmo o mišljenjima“. Sve je jedna velika laž i to nam daje mogućnost da kažemo, recimo, da je Zemlja ravna. I odjednom se više ne raspravlja o tome. A to je opasno. Ljudi žele brza rešenja.
Kako ubediti ljude da svet nije samo crn ili beo, kada imaju potrebu samo za jednostavnim odgovorima?
Danas mnogi ističu, baš kao i
Stiven Pinker u svojoj knjizi „
Prosvećeni svet“, dostignuća savremenog društva, smatraju da smo postigli napredak i kvalitet života kakav nije viđen u ljudskoj istoriji. Ali ljudi, u globalu, neće promeniti mišljenje ako im se ta činjenica samo ovako iznese. Obama je to probao u svojim govorima 2016. Probala je i Hilari Klinton, ali se niko nije obazirao na to jer u današnjem svetu visi neka neopipljiva pretnja u vazduhu. Ljudi stalno imaju utisak da svakog trenutka mogu izgubiti posao. 70 procenata poslova u proizvodnji u SAD tokom prošle decenije izgubljeno je zbog automatizacije i izmeštanja proizvodnje.
Za levičare, globalizacija je desničarska ekonomska agenda. Za desničare, globalizacija je problem levičarskog univerzalnog identiteta. U isto vreme, radikalni nacionalisti, populisti i fundamentalisti žele da je unište. Žele da umesto nje uspostave svoju verziju globalizacije, koja će biti antiliberalna, šovinistička, ponekad rasistička i agresivna. Živimo u kući koja još nije završena. Nije održiva, nedostaju joj solidarnost i zaštita radnika.
Dakle, po vašem mišljenju, lideri moraju obezbediti više sigurnosti?
Ljudi u SAD su doživeli razne radikalne momente, izbor Obame, ali i Trampa. Ovi radikalni momenti daju nam osećaj da ništa nije sigurno i da je sve moguće. Pogledajte samo Trampove poreske reforme. Pošto je povećao carinu na čelik, što je paradoksalno dovelo do krize u američkoj industriji čelika, sada povećava carine na proizvode od čelika. Do čega će ovo dovesti? Treba nam model koji će ljudima obezbediti sigurnost. Čak i Tom Fridman, optimistični prorok, kaže da ima mnogo zajednica koje je globalizacija devastirala, da se za njih nismo pobrinuli, iako smo obećali. Trebalo bi da slušamo ljude i da ih ozbiljno shvatimo.
Ali mnogi ljudi, barem na Zapadu, imaju ekonomsku korist od globalizacije, a ipak je odbacuju...
Mnogi ljudi vide da imigracija menja njihovo okruženje. Neki od njih mrze imigrante i glasaju za populističke partije, čak i ako u njihovoj okolini nema stranaca. Mislite li da su ljudi glupi? Znaju da se broj stranaca povećava. Ljudi vide na televiziji da se država menja. Ljudi imaju osećaj da njihovu državu i ličnu sigurnost ugrožavaju teror i radikali. Nova istraživanja pokazuju da ljudi koje je pogodila finansijska kriza zapravo češće glasaju za levicu. Ljudi koji naginju ka radikalnijoj desnici su oni koji gledaju u ambis i kažu: „Ne želim da upadnem“. Situacija je veoma slična sa onom iz 1930-ih. Srednja klasa je bila ta koja se plašila da ne ostane bez posla, što je nacistima davalo sve veću moć.
Zbog svoje demografske slike, Evropi su neophodni imigranti, ali joj je potreban i model za imigraciju. Razgovarao sam sa jednom porodicom imigranata koja živi u Nemačkoj. Nemačka primenjuje odličan model. Ali ako države nemaju imigracijski etos, onda je vrlo teško prihvatiti imigrante. U tom slučaju sve može da se uruši, čak i sav trud koji Nemačka ulaže.
Mislite da su nam potrebne nove politike? Hoće li to biti dovoljno?
Prvo moramo da iskoristimo energiju revolta. Moramo razgovarati sa ljudima racionalno, bez generalizacija i tako što ćemo razotkrivati laži. Kada sam upoznao grčkog rasistu Plevrisa, oca desničarskog ekstremizma, i kada mi je tražio da navedem jednu banku koju ne kontrolišu „Jevreji“ – u intervjuu sam pokazao da je njegova tvrdnja smešna. Nije baš zabavno razgovarati sa takvim ljudima, ali to je nešto što moramo. Kao novinar, pokušavam da ubedim ljude kroz priču. Objašnjavam kroz istraživanja, čak i kada njihovi rezultati nisu baš popularni. Ovakav pristup moramo konsolidovati kroz priču koja neće nužno biti optimistična priča o napretku. Njena poruka je: Hajde da se borimo za racionalno doba, jer ako to ne učinimo, ono će nestati.
A šta je sa predstavnicima kompanija, visokim menadžerima, preduzetnicima i direktorima – kakva bi mogla biti njihova uloga u borbi protiv revolta?
Sve dok je ekonomija pravno regulisana tako da donosi profit deoničarima, menadžeri će u skladu sa tim donositi odluke. Oni ne razumeju vrednost zajednica niti njihov mogući uticaj na poslovnu delatnost. To jednostavno nije deo njihove strategije. Pogledajte rezultate Fejsbuka u četvrtom kvartalu: nisu zadovoljni rastom od 25 procenata, što je 21 milion dolara, zato što je to najmanji rast u četvrtom kvartalu u istoriji kompanije. Da li se to oni šale? Njihov ukupan profit sa ovakvim rastom je bio oko 7 milijardi dolara neto prihoda. To je više od bilo koje kockarnice. Ako vam je teško da na vašoj platformi ne objavljujete lažne informacije, zaposlite još 10.000 ljudi i pobrinite se da postanete najčistija platforma u istoriji sveta! Jer ako to ne uradite, ne rizikujete da izgubite samo deoničare, već i celu kompaniju. Zašto to ne urade? Jer će onda deoničari početi brže-bolje da prodaju deonice. To je istina.
Do koje mere kompanije osećaju odgovornost za uslove pod kojima se obavlja proizvodnja?
Često postoji distanca između kompanije, osobe koja konzumira proizvod, osobe koja ga pravi i osobe koja ispašta zbog ekološkog zagađenja koje nastaje tokom proizvodnje. Menadžeri mogu da kažu da nisu imali pojma da su neki ljudi bili ugroženi negde u lancu proizvodnje. Ovaj problem postoji još od početka globalizacije. Postoji još od prvog opijumskog rata protiv Kine i u Haitiju. Velike korporacije moraju imati etički pristup od početka. Ali većina njih ga ima tek kada ih uhvate – kao što su nemačke fabrike automobila sa nedozvoljenom emisijom gasova. U većini slučajeva, menadžeri tačno znaju šta se dešava, ali ne žele ništa o tome da čuju, prikrivaju štetno ponašanje, ili aktivno obmanjuju javnost o tome. Ovo važi i za duvan, energiju, opijate i mnoge druge stvari. Morate razumeti da je nekada ovakva praksa „samo“ nezdrava ili neetična, ali je nekad jednostavno nelegalna.
Ekonomski uspeh se često postiže po cenu eksploatacije i ekološkog uništenja. U kojoj meri nam je, možda, potreban novi ekonomski sistem?
Pre nego što napravimo novi kapitalizam, zašto ne bismo obnovili stari? Onaj u kojem smo imali veće poreze i veći rast, možda uz malo više ekoloških zakona. Ponekad, kada imate veće poreze, kompanije imaju podsticaj da ulažu u sopstvenu poslovnu delatnost i da ne kupuju svoje akcije da bi podigle cene. Možda ćemo tada imati stope rasta koje smo imali nakon Drugog svetskog rata sve do sedamdesetih.
Na tržištu rada takođe postoji veliki stepen dualnosti kada se radi o menadžmentu: predstavnici tradicionalnog menadžmenta, koji se pridržavaju tejlorizma, bore se protiv predstavnika iz Njujorka, metoda agilnog menadžmenta, demontiranja hijerarhija i samoorganizacije. Šta bi ovi akteri mogli da nauče iz vaše knjige?
Ne samo da savetujem korporacijama da planiraju unapred, već im predlažem da nauče da ne planiraju unapred. Svedočimo većoj fluidnosti sveta potražnje, ubrzanim promenama ličnih ukusa i tehnološkim skokovima. Oni su pretnja za proizvodne pogone i menadžment, ali takođe predstavljaju veliku priliku. Korporacije će morati da se distanciraju od dogmi i da se pridržavaju činjenica kako bi preživele u ovom moru brzih promena. Što se tiče menadžmenta, nije dovoljno samo učiniti tržište radne snage fleksibilnijim, već se mora obezbediti sigurnost za ljude koji opslužuju tržišne ekonomije – radnike. Ljudi će biti spremni da urade mnogo za svog šefa ako osete stabilnost koja im nedostaje u svetu revolta. Jedan od glavnih problema u dobu revolta je taj što više ne vidimo celu sliku. Cela slika se vidi samo iz ptičje perspektive. Bez obzira na sve tehnološke i društvene promene, i dalje živimo sa istim nadama i snovima koje smo imali pre 500 godina. Ljudi žele dovoljno novca, bolji život za svoju decu, nadu i ljubav. Ovo je centralni paradoks koji čak i poslovni lideri moraju da razumeju.
Autor: Stefani Hornung
Izvor:
newmanagement.haufe.de
Prevod: Borivoje Dožudić
Foto: Channel10israel / CC BY-SA 4.0 / Wikimedia Commons