Muharem Bazdulj: Turbulentna vremena su dobar okvir za stvaralaštvo

Pero pisca, novinara i prevodioca Muharema Bazdulja ne miruje. Nedavno je objavljen njegov novi roman „Nevidljiva družba“ (Laguna) i knjiga „Komšije“ (Vukotić medija), u kojoj je autor jedne od priča.



Rođen je 1977. godine u Travniku, a nagrađivan je najvećim nagradama u novinarstvu i književnosti u Bosni i Hercegovini i Srbiji. Najveća nagrada stigla mu je od publike i kritike za novo delo, a dobar je poznavalac prilika u celoj bivšoj Jugoslaviji, što je bio dobar povod za intervju nedelje.

Pre dva meseca objavljen je Vaš novi roman „Nevidljiva družba“, koji je napisan u samo jednoj rečenici. Šta Vam je bilo najteže kod ove forme pisanja?

Bilo koji iole duži tekst da pišete, dakle, praktično svaki koji ne napišete iz jednog puta, odnosno iz cuga, uvek postavlja ponajveći problem u momentu kad mu se tek vraćate. Kad pišete, vi ste u svetu teksta, a onda se iz njega vraćate u svet stvarnosti. Kad iz tog sveta opet idete u svet teksta, treba vam neki triger da vas vrati. Obično se vratite jedan-dva pasusa ili desetak rečenica. U ovom slučaju to je bilo nemoguće jer je sve jedan pasus i sve je jedna rečenica. Isto tako, kad hoćete da napravite pauzu, obično gledate da završite pasus ili barem rečenicu, a ovde je i to bilo nemoguće. Ovaj roman je tražio punu posvećenost u relativno kratkom periodu. U tom smislu, dobro mi je došao lokdaun u vreme korone, tipična sreća u nesreći. Imao sam ovu ideju odavno i planirao sam na tome da radim na nekoj književnog rezidenciji u inostranstvu, a onda mi se nametnula neželjena „rezidencija“ u vlastitoj kući.

Književni junaci su, kažete, uvek inspirisani stvarnim osobama. Ima li Vas u ovom delu?

Čuveni američki pisac Frensis Skot Ficdžerald je u jednom pismu svojoj ćerki, koja je želela da se i sama bavi književnošću, rekao, parafraziram: ako oponašaš jednog pisca, plagijator si, ako oponašaš njih dvadeset – originalna si. Na sličan način, ako u romanu praviš lik na osnovu jedne stvarne osobe, obično praviš roman s ključem, u gorem slučaju čak pamflet. Bolje je, kao u retorti, ubaciti dvadeset odsto sebe, po deset-petnaest odsto tri-četiri druge osobe uz začin imaginacije. Kao i u svakoj mojoj knjizi, i ovde ima mene, mada ne nužno uvek najviše u glavnom liku.

Junak Vašeg novog romana odbija da stavi tačku na svoj život. Zbog čega Vi niste stavili tačku na kraju? Kada treba u životu staviti tačku, a kad zapetu?

Nije mi se estetski uklapalo da stavim tačku. Ako nema nijedne, neka ne bude ama baš nijedne. Čuveni francuski pisac Žorž Perek napisao je roman bez ijednog slova „e“, pa nije ni na kraju stavio neki „end“. Šalu na stranu, nisu ova dva poduhvata previše za poređenje, ali, eto, može se i takva analogija napraviti. A što se tiče tačke i zapete, postoje gramatička pravila, a postoje i autorski stilovi. Znamo koliko je Crnjanski, primera radi, voleo zapete.



U svojim delima pišete i o Jugoslaviji, ali i Sarajevu. Da li ste jugonostalgičar?

Ja bih rekao da sam jugorealista. Čini mi se da su jugonostalgičari uglavnom oni koji sentimentalno pamte lepe hedonističke privatne trenutke u SFRJ. Kad se ta država raspala, imao sam četrnaest godina i, osim relativno idiličnog detinjstva, nemam u tom smislu neke druge uspomene koje bi prizivale nostalgiju. Ali intelektualno i analitički ubeđen sam da je Jugoslavija bila optimalan politički okvir za sve južnoslovenske narode. (U teoriji uključujući i Bugare, ali, eto, i varijanta bez njih je bila dovoljno dobra.) Imajući u vidu objektivnu brojnost njenog stanovništva, nema manje zemlje koja je u dvadesetom veku imala veću globalnu političku težinu. Isto tako, u moj jugorealizam spada i svest da je svaka obnova Jugoslavije u srednjoročnom istorijskom okviru nemoguća misija. Nažalost, post festum su je ogadili svima, pa i Srbima. Siguran sam da je u momentu raspada, od 22 miliona njenih državljana barem 18 bilo za njen opstanak, u obliku jedinstvene države. Ali, kao i u vreme njenog nastanka, na šta nas podseća onaj besmrtni Andrićev tekst „Nezvani neka šute“, besmislene i bizarne nesuglasice oko sitnica dovele su do nestanka zemlje i, što je najgore, do krvavog rata. I da se ne lažemo, uz svu krivicu ovdašnjih elita, ničeg tu ne bi bilo da Zapad nije potpuno svesno pustio Jugoslaviju niz vodu, da ne kažem „niz mutnu Maricu“. Kad se danas iole upućen čovek priseti lorda Karingtona i Badinterove komisije, nadođe mu mučnina: kakvim su ad hoc pacerima Jugosloveni predali sudbinu svoje zemlje koju su sami u krvi stvorili.

U Vašim rečima se prožimaju društvena pitanja i politika. Kako ocenjujete sadašnji trenutak u svetu?

Živimo u vrlo smutnoj epohi, tokom koje se zaista prelama toliko toga. Uz ogromne napretke u nauci i tehnologiji, paralelno svedočimo činjenici da se ljudska priroda od praistorije relativno malo promenila. Mogu da zamislim i da ceo svetski poredak ode dovraga, ali mogu da zamislim i da dođe do nekog „velikog dogovora“, pa da pričamo u iskrcavanju na Mars umesto o Marsu kao bogu rata. Sve su opcije otvorene.

Koliko je rat u Ukrajini promenio Vašu sliku o svetu? Da li smo bliži pravednijem društvu u trenutku kad se ratu u Evropi ne nazire kraj?

Više je zapravo potvrdio moju sliku o svetu. Neki tamo Islanđanin ili Luksemburžanin ima luksuz da fantazira o prvom ratu na evropskom tlu nakon 1945. Mi iz prve ruke znamo da to nije tako i možemo samo gorko da se smejemo ponovo notiranoj istini da smo za masu ljudi sa Zapada mi ne samo izvan istorije nego i izvan geografije, da naše iskustvo, barem iz njihove perspektive, na evropskoj ravni uopšte nije relevantno.

Na Jutjubu se može naći snimak kako pevate „Romaniju“ sa Kusturicom i Handkeom. O čemu ste razgovarali s nobelovcem?

Razgovarali smo o masi stvari: o muzici, književnosti, istoriji, prirodi, roditeljstvu. Za čoveka od osamdesetak godina, Handke je skoro neverovatno vitalan i mladog je duha. Takođe, za razliku od velikog broja pisaca, nije egomanijak. Rekao bih čak da u razgovoru više voli da sluša nego da govori.

Koliko Vam je ovo vreme inspirativno za pisanje?

Veoma mi je inspirativno. Čini mi se da i istorija i istorija umetnosti pokazuju da su turbulentna vremena dobar okvir za stvaralaštvo. Tako da i ja imam nekoliko „fajlova“ u raznim fazama završenosti, a ni sam još ne znam šta će se od svega toga i kojim redosledom namestiti za „kompletiranje“. Uglavnom, samo bože zdravlja, biće nešto novo.

---

Integralnu verziju intervjua možete pročitati ovde.

Autor: Ljubomir Radanov
Izvor: kurir.rs