Muharem Bazdulj: Nostalgija je privlačna kao trag bivših dilema

Među novim knjigama Muharema Bazdulja je roman „Nevidljiva družba“, u izdanju Lagune, i dva kratka romana u jednom tomu „Sarajevski grobovi“ i „Cijeli dan kiši u Zagrebu“, u izdanju Službenog glasnika. „Probudio sam se u potpunom mraku“, započinje svoju pripovest junak „Nevidljive družbe“, u iznenadnoj svesnosti svog postojanja, započinjući svoju rečenicu, koja traje na 140 stranica bez tačke, asocijativno nižući doživljaje od detinjstva i odrastanja, do rata u Bosni i života u inostranstvu, od prve velike ljubavi do razočaranja i pronalaska nove, uz stalno priznavanje muzičkih, literarnih, filmskih i filozofskih uticaja koji formiraju jednu ličnost.



U razgovoru za Politiku autor govori o lajtmotivima, Balkanu.

U vaše dve nove knjige junaci žive u Austriji, u Zagrebu, u Beogradu, ali Sarajevo je taj grad koji izranja iz njihovih sećanja, u tom gradu počeli su njihovi životi i trajali do rata. Zbog čega se Sarajevu vraćate kao lajtmotivu ili uporištu među toponimima?

Ratni raspad Jugoslavije svim njenim stanovnicima je napravio diskontinuitet u životu, ali ni u jednom gradu, makar među onim većim u jugoslovenskim okvirima, to se ne očituje kao u slučaju Sarajeva. Tu ima mnogo različitih sudbina, ali je dominantna slika u umetničkim vizijama uglavnom jednolična. Moja ideja je da iz perspektive konkretnih ljudskih egzistencija malo obogatim ili dopunim taj mozaik. Naravno, ima tu i potpuno ličnih momenata. Moj život je u nekim važnim godinama, otprilike od devetnaeste do trideset i pete, primarno bio vezan za Sarajevo, neki od mojih najboljih prijatelja i prijateljica su iz Sarajeva. Ali važnije od svega nabrojanog, baš takvi likovi su mi bili potrebni za ove priče.

Ljudima u Sarajevu, kad je počeo rat, bila je potrebna neka mantra preko koje bi Zapadnjaci mogli da shvate da to nije neki primitivni grad Trećeg sveta, nego mesto gde su samo osam godina ranije održane Zimske olimpijske igre, kaže Vaš pripovedač. Kakav je sada odnos Zapada prema Sarajevu, i šire, prema Balkanu, 40 godina posle ZOI i kako on utiče na mišljenje Balkanaca o samima sebi?

Pozicija Jugoslavije za vreme hladnog rata bila je posebna i inokosna. Krvavi raspad zemlje učinio je da se retroaktivno zaboravi za šta smo ovde bili sposobni i da u mnogo čemu nismo zaostajali za tim famoznim Zapadom. Sadašnji odnos prema takozvanom zapadnom Balkanu u senci je odnosa prema Rusiji, jer se ovaj deo sveta posmatra kao „poligon“ na kojem Rusija (kao i Turska, uostalom) može da ostvari neki geopolitički uticaj. A odnos Balkanaca prema sebi samima obeležen je, nažalost, međusobnim nepoznavanjem. Već decenijama svedočimo tome kako se Srbi i Bugari, ili Grci i Albanci, kulturno međusobno prepoznaju preko zapadnog posredništva. Primera radi, kad se u skorije vreme pisalo o nagradi Buker Georgiju Gospodinovu, odnosno o smrti Aleka Popova, za nas ovi bugarski pisci nisu primarno bili važni književnici jednog bliskog naroda, nego umetnici prepoznati na Zapadu. Slično je i sa rumunskom kinematografijom ili opusom Ismaila Kadarea.



Osećate li nekad borhesovsku „nostalgiju za sadašnjošću“, da li je nostalgija, pored ostalog, mehanizam koji pobuđuje i na kritički odnos prema prošlosti?

Nostalgija je najčešće sentimentalno osećanje „žala za mladošću“. U tom smislu, kako vreme prolazi, ljudi postaju svesni da su neke odluke napravile nepovratan uticaj na njihov budući život. Upravo je Borhes koga pominjete nezaboravno napomenuo da je jedna od lepota nostalgije to što istovremeno možemo nostalgično da prizivamo alternativne narative koji se međusobno isključuju. U umetničkoj obradi nostalgija je privlačna upravo kao trag bivših dilema, to jest svesti da su postojale staze kojima se nije pošlo. A kad smo kod „kritičke memorije“, već smo na pola koraka od literature.

Da li biste voleli da se knjige „Cjeli dan kiši u Zagrebu“, „Sarajevski grobovi“ i „Nevidljiva družba“ čitaju više u regionu?

A gledajte, ne žalim se ja tu na interes publike. Nema sumnje da je većina mojih čitalaca u Srbiji, ali ima ih i u „komšiluku“ (kao i u dijaspori, uostalom, što je opet posebna priča). Primera radi, evo, biblioteka u Bijeljini, koja je po broju članova najveća u Bosni i Hercegovini, objavila je nedavno spisak od tri najčitanije knjige u njihovoj biblioteci tokom februara: tu su „Poslije zabave“ Steve Grabovca, „Papir“ Gorana Petrovića i moja „Nevidljiva družba“. Takođe, pre koju nedelju sam imao izuzetno posećeno književno veče u Pljevljima u Crnoj Gori. Interesa, dakle, ima i knjige se zasigurno čitaju. Moguće da u sarajevskim i zagrebačkim medijima nema previše pominjanja mojih knjiga, barem u poslednje vreme, ali trudim se da u tome ne vidim neku tendencioznost. Čini mi se da je književni život u Srbiji mnogo bogatiji i da je cela izdavačko-knjižarsko-čitalačka infrastruktura mnogo razvijenija nego u ostatku takozvanog regiona. Otud je, čini mi se, i piscima iz Hrvatske, BiH i Crne Gore važnije da su prisutni u Srbiji, nego obrnuto.

Junak iz „Nevidljive družbe“ pamti, pored ostalog, stihove Springstinovih pesama kada voli, međutim, kada umire citira Kavafija, ali i Bijelo dugme. Da li ovaj asocijativni roman, od jedne neprekinute rečenice, u stvari pokazuje koliko kultura i popularna kultura utiču na pojedinačne identitete i na načine na koji ljudi žive i umiru?

Da, u romanu se, između ostalog, pokušava predočiti relativno banalna istina da „kultura u najširem smislu“ predstavlja jedno od ključnih formativnih iskustava svakog od nas. Naši životi su posredovani načinom na koji ih doživljavamo, a na to utiču „proizvodi kulture“ što čine našu svakodnevicu. Junak „Nevidljive družbe“ u tom smislu ima ukus koji je odraz i generacije i geografije odrastanja, ali takođe i nekih privatnih idiosinkrazija.

Da li je u stvari najbolji život proživeo jedan eklektičar?

Teško je reći šta je „najbolji život“. Iz nekog razloga mi pada na pamet ona scena iz „Hamleta“ kad danski kraljević ne želi da ubije svog strica dok se ovaj moli, pošto ne želi da mu se smrtni čas poklopi s molitvom. Kao u knjizi ili filmu, potpuna slika života ukazuje se tek kada se život kompletira. A i tu treba znati da ljudi imaju različit sistem vrednosti. Nekome je najbolji život katalog hedonizma, a nekom etika odgovornosti. Uostalom, ima i dvestotinak godina otkako je Kjerkegor suprotstavljao estetsko i etičko životno stanovište. Za eklektičara je svakako važnije šta o tome misli on sam od onoga što misle drugi.

Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politika