Mračni i sanjivi noar velikog Getsbija

Povodom 97 godina od objavljivanja romana „Veliki Getsbi“, priredili smo vam tekst o iščitavanju Ficdžeraldovog klasika iz ugla krimi romana.



Dugo vremena, kad god me je neko pitao koja mi je omiljena knjiga (pošto sam književni kritičar, stalno sam u opasnosti da mi ovo pitanje bude postavljeno), imala sam spreman jednostavan odgovor: „Veliki Getsbi“ F. Skota Ficdžeralda. Moja ljubavna veza sa „Getsbijem“ je počela rano; verovatno sam prvi put pročitala ovu knjigu kada sam imala 11 ili 12 godina i čitala sam je ponovo svake godine, sve dok nisam napunila dvadeset. Da, prerano sam sazrela kao čitalac, ali sam imala i dobar razlog za „zaranjanje“ u „Getsbija“. Ficdžerald je živeo u gradu u kome sam odrasla – u knjizi je to Vest Eg, a u stvarnosti Grejt Nek – i on je iskoristio grad za mesto dešavanja radnje svoje knjige iz 1925. godine. Grejt Nek je 1920-ih bio stecište pisaca, glumaca i drugih uticajnih ličnosti: Ficdžerald je tamo završio zahvaljujući preporuci svog prijatelja i mentora Ringa Lardnera, a druga značajna imena su imala svoje domove u lepom gradu na severnoj obali Long Ajlenda, tik iza granice okruga Kvins. Grad je definitivno izgubio svoj glamur do momenta kada sam ja tu odrastala, ali je u njemu bilo dosta toga zbog čega su ljudi poput mojih roditelja želeli da tamo osnuju porodice: postojale su odlične škole, lako se stizalo na posao, a u vazduhu se osećao dašak lako stečenog bogatstva koji je ostao još iz Ficdžeraldovog doba. Grejt Nek je pritom bio ponosan na svoju književnu istoriju: dok sam još bila dete u centru grada je postojao restoran koji se zvao „Veliki Skot!“ (Great Scott!), ali je on ubrzo bio zatvoren.

Uzimajući ponovo knjigu u ruke, nakon pisanja mnogih kritičkih osvrta krimi romana, „Getsbija“ mogu da sagledam u novom, noar svetlu. Upliv noar tema u ovu knjigu je vremenski opravdan: Dešijel Hemet je objavio „Malteškog sokola“ samo pet godina kasnije, 1930. godine, a časopisi poput Black Mask, u kojima su mnogi pisci noara započeli svoje spisateljske karijere, već su uveliko postojali. Iako se procvat američkog noara dogodio tokom ekonomski depresivnih tridesetih i ratnih četrdesetih godina prošlog veka (kada je i skovan termin noar), Ficdžerald je pronicljivo utkao mnoge elemente noara u knjigu koja će postati njegova najuspešnija knjiga svih vremena. U najjednostavnijoj definiciji noara stoji da njegov glavni lik mora biti moralno kompromitovan i progonjen prošlošću – a to je bez sumnje protagonista knjige Džej Getsbi – i da će se u priči dogoditi zločin. Upravo to se događa i u „Getsbiju“. „Getsbi“ se uklapa i u odličnu definiciju noara spisateljice Lore Lipman, po kojoj noar prikazuje svet u kome „sanjari postaju spletkaroši“. Džej Getsbi je, kao i njegov autor, i sanjar i spletkaroš. Iako Ficdžeraldov stil pisanja nije toliko oštar koliko suptilan, postoje mnogi složeni i ubedljivi argumenti za čitanje „Getsbija“ u duhu noara.

Ficdžerald je vunderkind iz 1920-ih, jedna od ličnosti koja je definisala tu deceniju američke razuzdanosti i prosperiteta, i primetno je da je on majstor istraživanja i prikazivanja nostalgije. On razmišlja o tome kako sadašnjost brzo postaje prošlost, čak i u samom trenutku dešavanja. Kako su napredovali njegova karijera i njegov problematični privatni život – sa suprugom Zeldom, prelepom i razuzdanom južnjačkom lepoticom, koja je veoma slična liku Dejzi iz knjige, a koju je ophrvala teška mentalna bolest – tako je Ficdžerald imao sve više razloga da se vraća srećnijim vremenima. Roman je prožet ljubavnom vezom između Getsbija i Dejzi (koja živi preko puta moreuza, u Ist Egu, to jest Sends Pointu), vezom koja je osuđena na propast, a koja se dešava u osvit rata. Getsbi je stekao svoje bogatstvo na nepošten način i izgradio svoj život tako da bi mogao ponovo da vidi, ili još bolje, da bude sa udatom Dejzi. I iako se u srcu romana kriju zločin, obmana i tragedija, „Getsbi“ je složena mešavina optimističnih i pesimističnih momenata, kakav je bio i sam Ficdžerald. Čuven je završetak knjige, u kom narator romana Nik Karavej sa travnjaka Getsbijeve kuće gleda Ist Eg, na drugoj strani Longajlendskog moreuza: „I dok sam tako sedeo na obali i maštao o starom, nepoznatom svetu, setih se kako je Getsbi bio zadivljen kad je prvi put ugledao onu zelenu svetlost na kraju Dejzinog doka. On beše prevalio dugačak put da bi dospeo do ovog otmenog travnjaka, a san mu je morao izgledati tako stvaran da mu je valjalo samo ruku ispružiti i zgrabiti ga. Ali on nije znao da je taj san već bio daleko iza njega, negde u onom beskrajnom mraku izvan grada, odakle počinju da se kroz noć u nedogled pružaju sura polja republike.“ Ovaj trenutak nostalgije, karakterističan za Ficdžeralda, takođe je i jedna od glavnih komponenti noara: ideja da je prošlost neizbežna i deterministička jeste motiv koji se izrazito vezuje za noar. Noar ide podruku sa nostalgijom, pri čemu junake, poput Getsbija, proganja prošlost od koje očajnički pokušavaju da pobegnu.

Centralno pitanje romana jeste: ko je ustvari Džej Getsbi? Nik savesno izveštava o glasinama koje čuje po gradu i o svojim susretima sa samim Getsbijem. Getsbi je mafijaš koji je zaradio novac na krijumčarenju. Povezan je sa sumnjivim likom po imenu Mejer Vulfshajm, koji najverovatnije stoji iza skandala o nameštanju finala američke bejzbol lige 1919. godine. Sam Getsbi kaže: „„Ja sam sin bogatih roditelja sa Srednjeg zapada – svi su mi pomrli. Odrastao sam u Americi, ali sam se školovao u Oksfordu, jer tamo su se svi moji preci godinama školovali.“ Nik je siguran da Getsbi laže za Oksford (ili Ogzvord, kako ga zove Vulfshajm), a kada ga pita iz kog dela Srednjeg zapada potiče, Getsbi odgovara: „Iz San Franciska“.

U noaru je uobičajeno da junaci lažu o svojoj prošlosti i da ih ona proganja, što je upravo slučaj i sa Getsbijem: on je opsednut svojom kratkom aferom sa Dejzi, toliko da je kupio kuću u Vest Egu u kojoj priređuje raskošne zabave u nadi da će ona ušetati i vratiti mu se u naručje. Jasno je stoga da su i Getsbi (kao lik) i „Getsbi“ (kao roman) opsednuti vraćanju prošlosti ali i njenim prikrivanjem.

Noar često govori i o preispitivanju ili kršenju društvenih normi, što je takođe jedna od glavnih tema „Getsbija“. Dejzin muž, dosadni i neotesani Tom, ima ljubavnu aferu sa ženom mehaničara koji živi u Kvinsu (ili dolini pepela, kako je to već opisano u romanu). U toku romana Dejzi počinje da se viđa sa Getsbijem, opijena i zavedena njegovom dugogodišnjom čežnjom za njom.

U stvari, svi likovi u „Getsbiju“ imaju ljubavnu aferu: čak se i naš bistrooki narator Nik viđa sa ženom po imenu Džordan Bejker, profesionalnom igračicom golfa koja ne preza ni od čega kako bi njene loptice uvek išle u pravom smeru. Dakle, svi elementi noara su tu – ljubavne veze osuđene na propast, obmane, prestupi i tajne.

„Getsbi“ prikazuje svet autsajdera i kriminalaca svih klasa. Neobično je to što ovaj roman nije klasifikovan kao kriminalistički, iako je zločin njegov bitan element: i misterija Getsbijeve prošlosti i izvor njegovog novca upitnog su porekla, a tu je i ubistvo koje može (ali i ne mora) da bude posledica nesrećnog slučaja. Tomova ljubavnica gine u saobraćajnoj nesreći, kada na nju naleti Getsbijev auto koji Dejzi vozi. Nedugo nakon toga, sam Getsbi je ubijen i njegovo telo pluta u bazenu, a Nik mora da sredi nered koji je ostao iza Getsbija.

„Getsbi“ predstavlja kanon američke književnosti, knjigu koju proučavaju studenti od kojih se traži da raspravljaju o moralnim pitanjima kojima se ovaj roman bavi. Na primer, u drugoj sezoni serije „Doušnici“ (The Wire) postoji scena zatvorskog književnog kluba, kojim predsedava pisac krimića Ričard Prajs, u kome se raspravlja o Getsbiju. D’Anđelo, lik iz „Doušnika“ koji učestvuje u diskusiji, kriminalac je i čovek kojeg proganja prošlost. Kada Prajs citira Ficdžeraldovo zapažanje da u američkom načinu života ne postoji drugi čin, zatvorenici odbijaju da se slože s tim: za zatvorenike je upravo taj drugi čin najbitniji. D’Anđelo daje svoje tumačenje završetka romana: „Čamci, plima i ostalo. Kao da se čovek može promeniti. Možeš reći da si neko sasvim nov. Možeš promeniti svoju životnu priču. Ali ti si zapravo ono što si prvobitno bio, i ono što se dogodilo ranije je ono što se zaista dogodilo. Nije važno što neke budale govore drugačije, jer jedine stvari koje te čine drugačijim su tvoji postupci. Ono kroz šta prolaziš… Getsbi je uradio ono što je uradio. Pošto nije bio spreman da se suoči sa stvarnošću, to mu se obilo o glavu.“ Ovo je veoma adekvatna noar interpretacija knjige: posredi je priča o čoveku čija je prošlost odredila njegovu sadašnjost i na kraju uništila njegovu budućnost.

Nisam sigurna kada sam prestala da automatski navodim „Getsbija“ kao omiljenu knjigu. Mislim da to ima neke veze sa mojim obračunom sa sopstvenom prošlošću ili odrastanjem u ruralnom i konzervativnom predgrađu. Sada kada me pitaju za omiljene knjige, često navodim Ficdžeraldovu posthumno objavljenu zbirku eseja The Crack-Up, u kojoj se nalaze zapisi o njegovom alkoholizmu, Zeldinoj bolesti i o onome šta je priželjkivao za svoju ćerku Skoti. Knjiga odiše autorovom sklonošću ka nostalgiji. U eseju Echoes of the Jazz Age („Odjeci doba džeza“) Ficdžerald se osvrće na 1920. godine, doba kada je doživeo najveći uspeh u karijeri i kada je bio najsrećniji. On tvrdi da je to bilo divlje i predivno doba, ne samo za njega već i za Ameriku: nakon mamurluka od rata cela nacija se vratila uživanju na zabavama, ili kako on to kaže, Amerikanci su bili „hedonistička nacija koja se odlučila za zadovoljstvo“. A u noaru upravo hedonizam dovodi do uzbudljivih trenutaka. Kada čitate Ficdžeraldova dela, doživljavate zadovoljstvo i bol zbog prošlosti, ali nazirete nadu u svetliju budućnost.

Autor: Liza Levi
Izvor: crimereads.com
Prevod: Kristijan Vekonj