Monik Rofi o svom romanu „Sirena sa Crne Konče“

Ideja o sireni uplivala je u moju svest neposredno po završetku šarlotvilskog karnevala 2013. godine, u vreme održavanja tradicionalnog ribolovačkog takmičenja. Iz dana u dan posmatrala sam ribarske brodiće i čamce kako isplovljavaju i uplovljavaju u luku. Ribolovci su vešali krupne ribe (barakude, tarpune, ajkule) na kuku i merili ih. Na samom kraju dugog mola nalazila se konstrukcija nalik vešalima. Delovala je zloslutno. Um su mi iznenada preplavile misli o smrti kao umetničkom performansu; izgled te naprave probudio je u meni asocijaciju na linčovanje. Setila sam se stare fotografije Hemingveja sa porodicom: svi poziraju nasmejani i ponosni ispred pet ili šest mrtvih sabljarki, od kojih je svaka veličine krave, možda veća. Slobodne asocijacije počele su da izleću iz podsvesti poput rafala. Slike su se nizale nezamislivom brzinom. Ideje takođe.



„Vešala“ su me podsetila na vremena kada se ubijanje ovih džinovskih, veličanstvenih stanovnika mora smatralo herojskim i muževnim. Kao i svi sportovi koji rezultiraju krvoprolićem, lov na krupnu ribu je neravnopravna borba: lovina je uvek u podređenom položaju. Ova vrsta ribolova možda iziskuje posebno znanje i veštinu, ali nikako se ne može nazvati herojskom.

U Šarlotvilu su te nedelje vladale neobične vremenske prilike. Nad uzburkanim morem valjali su se niski sivi oblaci. Selom se jednog dana proneo glas da je dvoje turista stradalo tokom vožnje kajakom. Nedugo zatim probudila nas je vest da je jedan mladić izvršio samoubistvo. Ljubavni jadi. Iako sam tih dana bila poprilično opsednuta radom na jednom drugom romanu, jedne noći mi je u snovima iznenada iskrsao zastrašujući prizor sa ribolovačkog takmičenja: jedna sirena visi naglavačke sa istih onih užasnih vešala; ruke i usta su joj vezani, a njena smrtonosna kosa se polako obavija oko celog mola. San sam sutradan prepričala jednoj bliskoj prijateljici. Ona se i dan-danas seća moje priče.

Život je nastavio da teče, prolazile su godine, ali san o sireni mi nikako nije izlazio iz glave. Trebalo mi je dosta vremena, ali na kraju sam ipak shvatila da ću morati nešto da uradim u vezi s tim. Rešenje problema sam, kao i obično, pronašla u svom poslu. Počela sam da pišem reči, a zatim i pasuse i poglavlja romana koji će kasnije dobiti naslov „Sirena sa Crne Konče“. Romani su veoma čudni. Imaju sopstvenu energiju i namere. Godinu dana kasnije preda mnom je stajao završen rukopis. Ubrzo se, međutim, ispostavilo da nijedna od velikih izdavačkih kuća u Velikoj Britaniji nije bila zainteresovana za moju knjigu o sireni. Pretpostavljam da je na njihovu odluku da me odbiju u velikoj meri uticala činjenica da je reč o eksperimentalnom romanu, u kome se jedan od tri pripovedača – moja sirena – izražava u stihu. Verujem da nije naročito pomoglo ni što je napisan na kreolskom engleskom, trinidadskim dijalektom, bez izvinjenja i rečnika na kraju knjige.

Osim toga, moja sirena je karipskog porekla, izvučena iz starine, i ne nužno privlačna; neurednog je izgleda, ima dredove i telo pokriveno tetovažama. U početku vrši nuždu u kofu. I još nešto: ona uglavnom ćuti. Sve u svemu, lagala bih ako bih rekla da me je iznenadilo to što se mejnstrim izdavači nisu otimali oko knjige. Međutim, nakon što se ona ipak našla u knjižarama zahvaljujući nezavisnoj izdavačkoj kući Pipal Tri Pres, a nedugo zatim osvojila nagradu „Kosta“, veliki izdavači su počeli da obraćaju pažnju. U trenutku kada pišem ovaj tekst, moja knjiga se prevodi na trinaest svetskih jezika, uključujući i japanski. (Baš me zanima kako se snalaze sa trinidadskim žargonom.)

Moram priznati da do trenutka kada mi se u snu ukazala zarobljena sirena nikada nisam previše razmišljala o tim neobičnim stvorenjima. U međuvremenu sam, na svoje veliko iznenađenje, otkrila da sirene zaokupljaju misli mnogih ljudi i shvatila da imam posla sa globalnim arhetipom. Voda je u većini svetskih jezika imenica ženskog roda i povezana je sa ženskim principom. Žena je u kolektivnoj mašti čovečanstva od davnina povezivana sa morskom vodom i voilà – stvorili smo arhetip sirene. Sirena se u svesti ljudskog roda pojavila pre nekoliko hiljada godina, znatno pre Isusa i Bude.

Prve priče o sirenama nastale su u asirskoj mitologiji, pre više od tri hiljade godina. One su od tada prisutne svuda – u okeanima, morima i rekama. Većina svetskih kultura neguje sopstvene priče i mitove o sirenama. To što su dopola ljudsko biće a otpola životinja garantuje im status autsajdera. Obično ih prati prokletstvo, a ljudi ih najčešće zamišljaju kao mlade žene obdarene prelepim glasom. Uprkos činjenici da o njima halucinira celo čovečanstvo, o sirenama su oduvek pisali samo muškarci. One su proizvod onoga što danas nazivamo „muškim pogledom“. To objašnjava zašto su uvek mlade i polugole. Sredovečne i stare sirene, verujte mi, ne postoje. Nigde nećete sresti sirenu u haljini ili džemperu. Sirena je uvek mlada, gola i tragična. Ona ili mami muškarce i dovodi ih u iskušenje ili i sama biva namamljena i uhvaćena u zamku. Naučna istraživanja nam govore da je u antici napisano tek nekoliko komičnih priča o sirenama.

Za razliku od beninske Mami Vate, koja srećniku koga odluči da oslobodi poklanja natprirodne sposobnosti, sirene iz, na primer „Odiseje“ treba zaobilaziti po svaku cenu – one muškarce odvlače u smrt. Čuvajte se: mlade, zgodne, polugole žene su opasne. Shvativši da se predstava o sirenama nije menjala milenijumima, pomislila sam da su posle tolikog čekanja zaslužile nešto novo – svojevrsno feminističko ažuriranje imidža, u stilu 21. veka. Kao prvo, trebalo ih je osloboditi repa, tamnice njihove seksualnosti.

Na Karibima postoji nekoliko dobro poznatih mitova i legendi o sirenama. Mit o Ajkaji naroda Taino samo je jedan od njih. Sirene su veoma zastupljene u savremenoj karipskoj umetnosti. Jedan od mojih omiljenih umetnika bio je Kanut Kalist, naivni slikar sa ostrva Karijaku, koji je preminuo 2015. godine. Nakon što mu se kao devetogodišnjem dečaku ukazala vizija sirene, počeo je da se bavi slikanjem. Sirene su bile jedan od njegovih omiljenih motiva. Njegova dela su izuzetno popularna kod ozbiljnih svetskih kolekcionara, a neka su čak dospela i u ličnu umetničku zbirku britanske kraljice.

Haićanska umetnica Mirej Delis takođe je priznala da je u prošlosti imala vizije. Ona je u svetu umetnosti poznata po izradi vezenih „drejpo“ zastava, karakterističnih za ostrvo sa koga potiče, na kojima, između ostalog, često prikazuje i sirene. Po mom mišljenju, jedno od njenih najupečatljivijih dela je zastava na kojoj su predstavljene dve sirene i češalj, sačinjena od hiljada sitnih perli. Prilikom istraživanja za svoj roman otkrila sam i jedan crtež američkog umetnika Tonija di Trelicija, sa koga sam pozajmila izgled leđnog peraja svoje junakinje. Kada sam 2018. godine završila sa proučavanjem pozamašnog broja različitih predstava sirena u umetnosti, zamolila sam slikarku Harijet Šilito da po mojim uputstvima izradi sliku Ajkaje za izdavačku kuću Pipal Tri Pres. Njena slika nalazi se na koricama prvog izdanja knjige.

Ne bih da se hvalim, ali moglo bi se reći da sam tokom rada na ovom romanu postala svojevrsni „sirenolog“. Razgovarala sam sa brojnim stručnjacima, iščitala veći deo relevantne literature i prikupila čitav niz priča i mitova iz svih krajeva sveta. Od svih pročitanih priča najviše mi se svidela ona najstarija: asirska legenda o Atargatis. Govori o ženi kojoj je nekako pošlo za rukom da tokom seksa ubije svog ljubavnika, nakon čega je, ophrvana krivicom, pokušala da se udavi u obližnjem jezeru. Bogovi su joj spasli život i pretvorili je u sirenu. Cela priča je veoma zanimljiva, ali na mene je najjači utisak ipak ostavio deo koji govori o smrti u spavaćoj sobi. Kako je, pobogu, stradao Atargatisin nesrećni ljubavnik? Tokom neke perverzne igre? Da ga nije ugušila? Možda je doživeo srčani udar? Legenda ne otkriva detalje, ali eto sjajne prilike da neki savremeni pisac napiše svoju verziju mita.

S vremenom sam nešto shvatila: sirena, c’est moi. Moji roditelji dolaze iz različitih zemalja, pripadam dvema različitim kulturama, rođena sam na jednom kraju sveta, a živim na drugom. Kosa mi je kovrdžava, lice crveno, akcenat menjam u zavisnosti od toga gde se nalazim. Služim se britanskim engleskim u Velikoj Britaniji, a trinidadskim na Trinidadu. Uvek verujem svojoj podsvesti i pišem o onome što mi je na duši. Ne odustajem od tog pravila. Ajkaja i priče o sirenama su mi veoma bliske. Prepoznala sam ih instinktivno. One predstavljaju usamljenicu, autsajderku, ženu neobičnog izgleda i porekla koja samostalno stupa kroz život i tek povremeno pomalja glavu iz talasa. Ona je himera, kompleksna ličnost, ali i neko kome se ne treba zamerati. Ponešto od sirenine prirode krije se u svakoj ženi. Ona je moćna i očaravajuća, a ipak prokleta, uhvaćena u zamku patrijarhata. Predmet je žudnje, a ipak nedostupna. I da, može vas ubiti tokom seksa – verovatno snagom svog orgazma.

Naše priče o sirenama neće izumreti niti nestati. One žive u svesti čovečanstva daleko duže od većine trenutno dominantnih muških božanstava. O sirenama ćemo, ubeđena sam, nastaviti da razmišljamo i u budućnosti. U ovom trenutku, kada je prirodni balans naše planete ozbiljno ugrožen, potrebnije su nam više nego ikad dosad. One potiču iz vremena kada je čovek živeo u neuporedivo većoj harmoniji sa prirodom. U njima su objedinjena dva važna arhetipa: more i žena. Oni predstavljaju Geju, majku zemlju, moćni ženski princip.

Autor: Monik Rofi
Izvor: lithub.com
Prevod: Jelena Tanasković