Momčilo Petrović: Pisao sam o svemu što zvaničnoj istoriji nije bilo vredno nacionalnog pamćenja

Izdanje Lagune „Zanimljiva istorija Srba u 147 priča“, urednika u Kuriru Momčila Petrovića, bila je najtraženija publicistička knjiga u dve poslednje sedmice oktobra, odnosno u danima kada bi, da nije korone, bio održan Sajam knjiga.

„Iznenađen sam i obradovan. Mislim da nijedan autor ne može pouzdano da zna na kakav prijem će kod čitalaca naići njegovo delo“, kaže Petrović na početku razgovora.

Zar knjige iz istorije nisu uvek popularne u Srbiji?

Smatram tvrdnju iz pitanja problematičnom. Jedan deo javnosti svakako se interesuje za istoriju Srba, ali bojim se da su njima zanimljiviji mitovi koji s pravom istorijom nemaju mnogo veze. Većina nas se pak od istorije odbila još u školi, kad smo bubali godine rimskih bitaka i franačke dinastije: Pipin Mali, Karlo Veliki... A noviju istoriju, ratove u SFRJ i bombardovanje smo živeli, neka hvala!

Zašto onda čitaoci traže Vašu knjigu?

Ozbiljna, „školska“ istorija, bavi se napred pominjanim ratovima i ostalim potresima koji su izazivali krupne zaokrete u društvu... Onim što se zadržalo na „rešetu vremena“, kako je govorio Njegoš. Ja sam pisao o onome što je kroz to rešeto propalo, što po mišljenju autora zvaničnih istorija nije bilo vredno nacionalnog pamćenja. Ili ga je trebalo sakriti... Reč je o živopisnim događajima, i veselim i tužnim, manje značajnim od bitaka, kongresa i revolucija, ali koji podjednako dobro osvetljavaju prošlo vreme.

Jesu li to tračevi ili proverene činjenice?

Činjenice! Rukopis knjige recenzirao je istoričar dr Dejan Ristić, a priče su i inače zasnovane na pisanim izvorima – knjigama, onovremenoj štampi i zabeleženim iskazima pouzdanih svedoka. Navešću primer: bitka na Čokešini kod Loznice, u prvoj godini Karađorđevog ustanka, nazvana je „srpskim Termopilima“, jer je u njoj poginulo trista mladića pod komandom braće Nedić. Prećutkuje se, međutim, da su Srbi izginuli jer su Nedići bili pijani i odbijali dogovor sa ostalim ustaničkim vođama. A kad o tome pišem, navodim zapis Vuka Karadžića, koji je i sam bio učesnik u Prvom srpskom ustanku.

Koliko ima takvih izvrtanja istorije?

Dosta, mada je tako i u istorijama ostalih naroda. Ali ta tema nikako ne preovlađuje u mojoj knjizi.

Kojim se temama još bavite u „Zanimljivoj istoriji“?

Spektar tema je zaista veoma širok. Možda ću čitaocima lakše približiti sadržaj knjige ako navedem neke događaje o kojima sam pisao: priča o ubistvu Đure Jakšića već je objavljena u Kuriru u tekstu koji je pratio vest o izlasku knjige. Ali nigde do sada, osim u knjizi, nisam pominjao slučaj skulpture „Takovski ustanak“. Postavljena je na mestu gde je počeo Drugi srpski ustanak, a replika u centru Beograda, u Ulici kneza Miloša kod Ministarstva finansija. Za njeno stvaranje vezana je neobična priča: Petar Ubavkić, pošto nije imao atelje, počeo je rad na njoj u učionici jedne škole, a kad je završio – ispostavilo se da ne može da prođe kroz vrata! Nisu mu dozvolili da sruši zid, pa je skulptura – Miloš Obrenović i prota Melentije – ostala zarobljena dosta dugo... Ili, recimo, priča o Žani Merkus. Ta se avanturistkinja odnekud iz belog sveta pojavila u Hercegovini, pa u Beogradu, gde je dočekana kao heroj. Ispod njenog prozora prolazila je povorka s bakljama, Đura Jakšić joj je napisao pesmu... da bi se brzo ispostavilo da je Žana prevarant, i možda špijun.

Meni je, priznajem, prilikom prelistavanje knjige pažnju privuklo ime Đorđa Roša...

Da, on je svakako vrlo zanimljiva ličnost. Izmislio je govor majora Gavrilovića 15 godina posle bitke za odbranu Beograda, u kojoj je i sam bio teško ranjen. Ima razloga za verovanje da je sarađivao s Nemcima posle 1941, godine, ali je svakako vrlo zaslužan što nam sredinom prošlog veka Grci nisu oteli Hilandar. Zbog zasluga za ovu svetinju i sahranjen je tamo, jedini „civil“, odnosno jedini koji nije monah.

Kako ste nalazili građu za priče?

Traganjem po arhivama, iščitavanjem knjiga i starih novina. Internet nam je doneo društvene mreže i omogućio svakome da s ponosom napiše ono čega se pametni stide, ali je svetska mreža, u isto vreme, neiscrpna riznica starih spisa i knjiga. Prosto je neverovatno šta se sve, na prvom mestu zanimljivo, a potom i korisno, može naći! Između ostalog, internet nam je učinio dostupnim listove koji su izlazili pre Drugog svetskog rata. Tu sam, na primer, našao vest o „jednoj neobičnoj travi-mirihuani“, koja izaziva zavisnost, ali za kojom su „amerikanski studenti“ prosto poludeli.

Koji period zahvata knjiga?

Nema određenih granica, ali najveći deo odnosi se na 19. i prvu polovinu 20. veka, mada se neke priče dotiču novije prošlosti: recimo, ona o pokušaju Srba sedamdesetih godina prošlog veka da prave viski, i još novija, o preminulom patrijarhu Irineju, kome je poturen lažni citat Svetog Save da ga upotrebi u jednom javnom nastupu.

Autor: Ljubomir Radanov
Izvor: Kurir