Momčilo Petrović: Neke priče su zaboravljene, druge namerno skrajnute

Knjiga „Zanimljiva istorija Srba u 147 priča“ Momčila Petrovića, koja na jezgrovit i zanimljiv način osvetljava brojne istorijske događaje i pojedince, donoseći široj javnosti niz nepoznatih činjenica, dobila je nedavno i nastavak – „Novih 147 priča iz zanimljive istorije Srba“.

Momčilo Petrović, novinar i publicista koji živi i radi u Beogradu, dobitnik je brojnih priznanja za reportaže objavljivane u dnevnim i nedeljnim listovima. Autor je knjige intervjua „Pitao sam Albance šta žele... a oni su rekli: republiku, ako može“ (1996), zbirke priča „Bensedinska godina“ (2003), romansirane biografije „Gavrilo Princip, jedna besmrtna mladost“ (2014). Objavio je i knjigu o slavskim običajima i svecima poštovanim u Srbiji „Koju slavu slaviš“ (2020), kao i „Srpsko pravoslavlje“ (sa Slobodanom Reljićem).

Kako su nastajale priče iz knjiga „Zanimljiva istorija Srba u 147 priča“ i „Novih 147 priča iz zanimljive istorije Srba“? Šta Vam je bio inicijalni podsticaj za pisanje? Kako ste prikupljali građu?

Bežeći od dnevno-političkih tema u istoriju, kroz rubrike tipa „da vas podsetim...“, „ovako je bilo nekad...“ i slično, nailazio sam na zanimljive, a zaboravljene, nekad i namerno skrajnute priče. Prva od preko hiljadu priča od kojih je sačinjen izbor za ove dve knjige bila je o poseti visoke delegacije Kraljevine Havaja Kraljevini Srbiji, kojom je tada vladao Milan Obrenović. Naišao sam na vrlo kratku vest o tom događaju, i odmah sebi stvorio predstavu o gostima u suknjama od palmovog lišća na beogradskoj kaldrmi. Traganje za daljim podacima pokazalo je da sam bio žrtva predrasude – gosti su nosili frakove, sa kraljicom Natalijom su na francuskom pričali o operi...

Koje priče su Vam oduzele najviše vremena?

Vreme mi je oduzimala provera podataka. Tako sam desetak dana potrošio tražeći intervju arhitekte koji je projektovao Narodnu skupštinu u kojem je, tako sam počitao na drugom mestu, govorio o vračari koja je prorekla smrt kraju Aleksandru Karađorđeviću. Izlistao sam sve dnevne novine iz oktobra i novembra 1937. godine, što je na internetu vrlo spor proces. I dugo sam tragao za potvrdom da je Bata Živojinović, koji se tamo zatekao na snimanju filma „I Bog stvori kafansku pevačicu“, srušio crkvu u Tekiji, pošto niko od radnika, iz sujeverja ili zbog vere, nije hteo. A smetala je izgradnji Đerdapa...



Jeste li na kraju našli to što ste tražili?

Intervju arhitekte nisam, ali jesam Krležin tekst o tome. A ovo za Batu mi je potvrđeno.

Čitalac bi po naslovima poglavlja mogao da pomisli da se, ako se zanemari savremena tehnologija i brzina kojom sada putuju informacije, nije mnogo toga promenilo: afere različite prirode, od korupcionaških do ljubavnih, zalužni koji bivaju skrajnuti, nezaslužni koji bivaju nagrađeni, nemar, nedisciplina, improvizacija... Priča o Sremčevoj sahrani dosta je ilustrativna...

Nekad mi se zaista činilo da ničeg novog nema pod kapom nebeskom! Sremcu je priređen pompezan poslednji ispraćaj iz Sokobanje, i doček njegovog tela u Beogradu... ali se na groblju ispostavilo da Akademija nauka nije obezbedila govornika za poslednji oproštaj. Doslovce sa ulice doveden je profesor prava poznat po rečitosti Giga Geršić, koji je tek u fijakeru koji je žurio ka groblju saznao kome treba da održi posmrtno slovo. A kad je nekoliko dana kasnije Nušić o tome objavio zajedljv tekst u Politici, Akademija ge je optužila da „kalja uspomenu na Sremca“!

O sinu Nikole Pašića pišete u obe knjige. Priča o njegovoj prodaji očevog spomenika koji je uradio Ivan Meštrović deluje gotovo nadrealno... Kako je došlo do te „transakcije“?

Rade Pašić je postao poznat našoj javnosti kao epizodni junak u seriji „Montevideo, bog te video“, ali on je bio glavna ličnost najvećih korupcionaških afera između dva svetska rata. Mnoge porodice koje se danas hvale da vuku poreklo od „predratne gospode“ s njim su zajedno pljačkale državu. O tome u više navrata  pišem u knjigama... Prodaja očevog spomenika je u poređenju s tim slučajevima samo vesela anegdota: u Beogradu se iz Italije pojavio kolekcionar skulptura Ivana Meštrovića, tada popularnog u svetu. Rade se setio da je bistu od mermera, visoku gotovo metar, na nadgrobnom spomeniku njegovog oca izradio baš taj čuveni skulptor,  odveo Italijana na Novo groblje... i posao je sklopljen! Danas je na grobu Nikole Pašića bronzani odlivak te skulpture. Po tužbi majke i sestre Radeta Pašića, sud je ovome naredo da plati njegovo livenje.

Jesu li zaista poštansku razglednicu izmislili Srbi?

Jesu. Napravljena je u Beču za potrebe redakcije satiričnog lista Jovana Jovanovića Zmaja. To je jedna zabavna pričica... Ali ja sam o ovom pesniku našao i neke nevesele činjenice. Poznato je, naime, da je Zmaj napisao dosta vatrenih rodoljubivih pesama. U nekima se zaklinjao da će „proliti svoju krv“ kad ga otadžbina pozove. E pa, desilo se da mu je 1876. takav poziv stigao! Srbija je bila u ratu sa Turskom, i nedostajali su joj lekari. A Zmaj je završio medicinu i imao lekarsku praksu u Beogradu. I šta je uradio naš vatreni rodoljub? Odbio je poziv i preselio se u Novi Sad, koji je tada bio u drugoj državi...



Koju je cenu platio Meša Selimović kada je zbog ljubavi prema Darki, kojoj će kasnije posvetiti roman „Derviš i smrt“, odlučio da napusti prvu suprugu?

Meša je iz rata izašao kao partizan i komunista, i kao oženjen čovek. A zaljubio se u ćerku generala Kraljevine Jugoslavije! Ostavio je detaljan zapis o partijskim sastancima na kojima je kritikovan i partijski kažnjavan. Komunistička partija je od njega zahtevala da se vrati ženi i detetu koje je imao s njom. Ali pisac se nije dao...

Knjigu „Novih 147 priča iz zanimljive istorije Srba“ završavate pričama o socijalizmu. Zašto su se televizori zaključavali?

S nostalgijom sam pisao o tom vremenu u kojem sam bio mlad. Podsetio sam starije čitaoce, i obavestio one mlađe, o dva televizijska kanala koja su nam bila na raspolaganju... Prisetio sam se i onog stakla u duginim bojama koje smo stavljali pred ekrane da bismo imali sliku u „boji“... Zaključavali su se tek neki modeli, mislim mađarski „orion“. Ne znam tačan razlog, biće da je pre zato što je televizor bio skupa sprava, nego da bi se sprečilo gledanje nepoželjnih sadržaja. Jer takvih nije ni bilo – program je bio, naravno, strogo kontrolisan.

Šta Vam je naredni publicistički izazov?

Završavam rukopis knjige o magijskim obredima u Srbiji kojima sam tokom četrdesetogodišnjeg novinarskog staža prisustvovao. Gledao sam isterivanje đavola, prisustvovao bacanju crne magije i razgovoru s mrtvima, posmatrao derviški obred probadanja iglama, razgovarao s masovnim isceliteljima koji su se javljali osamdesetih i devedesetih...

Autor: Aleksandra Gojković
Izvor: Narodne novine