Moja majka i ja (i Dž. M. Kuci)

Rođena sam one godine kada je Dž. M. Kuci objavio svoj treći roman „Iščekujući varvare“. Majka je ovu mračnu, uznemirujuću knjigu, prepunu scena mučenja, čitala noću dok me je dojila, a moja starija sestra spavala, u kući utonuloj u tišinu. Bila je to 1980. godina. Vlada aparthejda je proglasila vanredno stanje zbog eskalacije unutrašnjih nemira i moji roditelji su razmišljali o ponovnom odlasku iz Južnoafričke republike.



Nekoliko godina kasnije, kada više nisam bila beba, moja majka je postala prva osoba koja je objavila knjigu o Kucijevim delima i tada sam formirala svoje najranije vizuelno sećanje. Reč je o pogledu na upečatljivu koricu te knjige koja je ležala na kuhinjskom stolu našeg doma u Melburnu u Australiji, okružena ostacima obroka: polupojedenim sendvičima i ljuskama jabuke. Slika belog čoveka na kolenima koji pere dva odsečena crna stopala.

Ta slika me je progonila. Želela sam da znam šta se nalazi u knjizi koja je opsedala majku. Ponekad bih mogla da istaknem trenutak u kome je propala u tajni svet svog uma i znala sam da je ova knjiga jedan od portala kroz koji bih mogla da je pratim jednog dana. Naša trpezarija postala je njena radna soba gde bi svakog jutra od 4 do 8 sedela na podu, istraživala i zapisivala. Kada bi nam se pridružila za doručkom sa rumenim obrazima i sjajem u očima, bila sam svesna da se nešto posebno dogodilo u tim prethodnim satima, nešto u čemu nisam učestvovala.

U Kucijevom romanu iz 2003. „Elzabet Kostelo“, odrasli sin Džon se seća da je njegova majka „pravila sebi raspored da piše izjutra“ dok su on i njegova sestra „bili sa druge strane zaključanih vrata i trudili se da ne prave buku“. Nisam bila ogorčena zbog privremeno zatvorenih vrata između majčinog i mog sveta jer nije bilo sumnje da smo sestra i ja bile centar njenog života; zadovoljstvo koje je osećala u majčinstvu bilo nam je primetno svakog dana dok je brinula o nama. Ali sam bila opčinjena načinom na koji je uspevala da zameni uloge – tada mi je delovalo da to radi bez ikakvog napora – i utone u knjige koje je napisao misteriozni čovek koga je zvala samo Dž. M.

Kuci je oduvek bio tu, imao je nevidljivo ali snažno prisustvo u našoj porodičnoj drami. Mislim da se delom i zbog njegovog prisustva u meni javilo ono što psihoanalitičari nazivaju „pozicijom treće osobe“ koja je toliko važna u odrastanju deteta – kada dozvolite nekom da uđe u intenzivnu dvovalentnu vezu majke i deteta. Psihoterapeutkinja Arabela Kurc je nedavno objavila svoja dopisivanja sa Kucijem i objasnila ovu fazu u razvoju deteta kao „sposobnost da se u nečijem umu stvori prostor za odnose drugih ljudi“.

Sam Kuci o ovoj svesnosti govori u svojim fikcionalizovanim autobiografijama „Dečaštvo“ i „Mladost“. Mladi Džon je veoma blizak sa svojom majkom – ona je osnova njegovog života – ali oseća nelagodu zbog shvatanja da ona ima sopstveni unutrašnji život. Dete mora da prihvati da drugi, posebno kada je reč o majci, imaju sopstvenu ličnost, a to gotovo nezamislivo shvatanje Rolan Bart je opisao rečima: „Kada je moja majka bila živa pre mene.“

Sada sam u kasnim tridesetim, istih godina kao kada je moja majka bila u najekstatičnijoj fazi svoje opsesije Kucijevim knjigama. Poput većine ljudi, često se prepadnem kada me upitaju da komentarišem Kucijeva dela, preplašena kompleksnošću njegovog pisanja. Ali sam isto tako osetila neverovatno zadovoljstvo i ispunjenost u razgovorima o njegovim knjigama – kada sam bila dovoljno odrasla da čitam njegove romane, razgovori koje smo majka, sestra i ja vodile bili su posebna iskustva. Nedavno sam sa majkom razgovarala o „Isusovom detinjstvu“ dok je u rukama ljuljala mog najmlađeg sina.

Zahvalna sam Kuciju što nam je pokazao novu dimenziju u našim životima u okviru porodice. Neverovatno mi je da je oživeo likove poput Elizabet Karen, Suzan Barton i Elizabet Kostelo koje spadaju u najinteligentnije žene sa kojima sam se ikada srela na stranicama knjige. One su majke koje, uz to, i promišljaju i te dve stvari ne moraju da potisnu jedna drugu. Obe Elizabete su likovi koji na svoju decu ne prenose samo emotivnu, već i intelektualnu zaostavštinu, deleći sa svojim potomcima ne samo svoja tela (matericu, grudi) već i svoj intelekt.

Odrasla deca u ovim romanima često ne prihvataju filozofiranja svojih majki; zapravo, često ih to razdražuje i nervira. Ovi ženski likovi su često kritikovani da nisu uverljivo ženski već predstavljaju jednostavne zamene za samog pisca, kao da se smatra nerealnim da bi žena svojoj deci mogla da govori o književnosti, filozofiji i apstraktnim temama.

Za mene su ovi likovi ne samo stvarni, već i poznati: podsećaju me na moju majku. Kada sam se našla na putu intelektualnog osamostaljavanja, u kasnim tinejdžerskim danima, mama je koristila Kucijeve romane da me nauči kako da razmišljam. Svaki od njih, pokazala mi je, bio je lekcija iz različitih oblika znanja i metod prikazivanja; svaki je otkrivao prethodno kamuflirane kodove jezika. Ali same knjige su mi ostale fundamentalno nejasne. Čak i danas kada ga kao pisca posmatram sa aspekta pisca, ne mogu da stvorim originalno mišljenje o njegovim knjigama koje nije deo toka razmišljanja moje majke. Kako bih došla do njega, uvek moram da zakoračim u njen zastrašujući um.

Laknulo mi je kada sam shvatila da nisam jedina. U eseju iz 2012. godine, Južnoafrikanac Hedli Tvidl, koji je mojih godina, priznao je da u Kuciju i njegovim knjigama postoji nešto što ga tera da se čudno ponaša. Postaje detinjasto posesivan, progonitelj, odbija da podučava Kucijevu književnost jer ne želi da ga deli sa drugima. Kako bi utešio sebe, Tvidl navodi dokaze o postojanju drugih ljudi sa sličnim opsesijama vezanim za pisce: Nikolas Bejken koji se poistovećuje sa Džonom Apdajkom, Džof Dajer je bio opsednut D. H. Lorensom – a ja bih dodala i Virdžiniju Vulf koja je o Džordž Eliot rekla da je „niko nikada nije poznavao koliko ja“. Tvidl takođe postavlja i pitanje da li ova „opsesivno kompulsivna“ reakcija koju imamo na pisce može ili treba da bude ukroćena.

Moja majka je, poput Tvidla, oduvek bila vatreno posesivna prema Kucijevom stvaralaštvu. Ali je izabrala da ga nikada ne upozna iako su postojale prilike za to: zadovoljila se time da bude fokusirana na njegove knjige, ne na njegovu biografiju. (Dž. M. su inicijali koji su čin distanciranja, pucanj upozorenja koji je moja majka jasno čula.) Ipak, njegova dela su, ako upotrebim opis Vulfove o ulozi knjiga, „opasna i uzbudljiva igra za koju je potrebno dvoje“. Šta je onda Kuci želeo od svojih čitalaca i kritičara: da se udalje ili priđu?

Susretanje sa njegovim radom oponaša, u psihološkom smislu, najprimitivniji susret sa grudima koji kod odojčeta simultano budi bes i želju. Kuci u svojim fiktivnim memoarima piše da je Džonovo prvo sećanje vezano za majčine bele grudi i bes i zbunjenost jer su mu oduzete. Grudi se detetu nude, ali na kraju povlače. Istovremeno je to predivno i užasno, predmet dečje najsnažnije i najkonfuznije emocije koju Arabela Kurc opisuje kao „frustraciju, razočarenje i žudnju uz osećanja ljubavi, smirenosti i zadovoljstva“.

U široj diskusiji sa Kurcovom o tome kako ljudi ne uspevaju da integrišu dve suprotstavljene interpretacije prošlih događaja, Kuci dodaje: „Sve što u tom trenutku vidim su odojče i grudi. Grudi su dobre, grudi su loše: dva suprotstavljena prosuđivanja. Kako mogu da budu dobre i loše u isto vreme? Šta je istina?“

Naša prva životna lekcija je da se pomirimo sa ovom ambivalentnošću. Možda je poenta Kucijevog stvaralaštva – koje je pod uticajem piščevog izučavanja psihoanalitičke teorije – da nas suoči sa sopstvenim suprotstavljenim sudovima, da prihvatimo da nam njegovi romani nikada neće u potpunosti predati svoje značenje. Odbija da odgovori na naša pitanja o njima već, poput Sokrata, postavlja još pitanja.

Čitanje njegovih knjiga može delovati kao oblik prenošenja gde nesvesno usmeravamo svoja osećanja sa formativnih odnosa na figuru samog autora. Povratkom u ovo detinje stanje, možda nas Kuci poziva da učimo, kao što smo to radili dok smo bili bebe, kako da se nosimo sa neizvesnošću, kako da živimo sa složenošću: što je, samo po sebi, projekat života.


Autor: Seridven Douvi
Izvor: theparisreview.org
Prevod: Dragan Matković