Novo izdanje slavnog dela, „Frankenštajn“ Meri Šeli (Laguna) u prevodu Slavke Stevović i sa iscrpnim, odličnim pogovorom Vladimira Gvozdena trebalo bi da privuče pažnju mlađih čitalaca kojima su poznate samo filmske adaptacije.
Zahvaljujući njima, ime Frankenštajn dato je čudovištu dok je to u stvari prezime njegovog tvorca, naučnika i zanesenjaka Viktora.
Meri Šeli (1797-1851) je u dobu od dvadesetak godina došla na ideju i sročila prvu verziju ovog dela, inspirisana boravkom na Ženevskom jezeru i predlogom kućnog prijatelja Lorda Bajrona da tokom jednog kišnog dana svi iz društva pokušaju da smisle neku strašnu priču.
Njen suprug, pesnik Persi Biš Šeli, odmah je odustao, ali je ona nastavila da razmišlja tokom narednih dana.
Kao uzor za glavni lik mogao je poslužiti upravo Šeli koji se zanosio naukom, alhemijom, galvanizmom, osim što je za svog kratkog života ostavio pesničko delo koje je odredilo čitavu epohu.
Meri svesno živi u muževljevoj senci još od rane mladosti kad je stupila u kontroverznu i, prilično skandaloznu za ono vreme, romansu sa već oženjenim Šelijem.
Stoički trpi, udaje se za njega nakon što ostane udovac pod nerazjašnjenim okolnostima, ubrzo upoznaje njegovu nestalnu, hirovitu prirodu, potrebu da živi brzo, neprekidno se zaljubljuje i sluti da će umreti mlad.
Ostaje mu odana i posle smrti i pred njom se ukazuje mogućnost, hrabrost i vreme za pisanje.
Tako doteruje svoje delo sve do 1831. kad izlazi konačna verzija priče o čudovištu stvorenom od komada leševa i oživljenom u laboratoriji. Kada se ove priče setila filmska industrija, glavni kvaliteti i složene poruke romana zauvek su izgubljeni.
Istina je da se ovaj roman može čitati u mnogo različitih ključeva, a potpisnici ovih redova kao najprihvatljiviji se čini feministički iz nekoliko razloga. Meri Šeli bila je ćerka feministkinje Meri Vulstonkraft, koja je umrla samo nekoliko nedelja po rođenju ćerke, ali je ostavila iza sebe delo oko koga se raspravljalo još čitav vek kasnije.
Zalažući se za prava žena koje je pokrenula Francuska revolucija i žestoko polemišući sa Rusoom koga je ta ista revolucija uzdigla do ideala, Vulstonkraft je između ostalog ispisala svojevrsnu odu materinstvu kao jedinstvenom pravu i obavezi žene. Tražeći ista prava za građane i građanke, isticala je značaj vaspitanja za društvo u celini.
Njena ćerka piše roman o propasti muškarca koji se usudio da preotme tu ulogu i stvori život.
Na putu Viktora Frankenštajna iskrsavaju i nestaju žene čije prisustvo jeste neophodno, ali sve kao da imaju upotrebnu vrednost: njegova majka udajom je dobila status ali izgubila slobodu, nahoče koje usvajaju je drugarica, ali i buduća Viktorova žena itd.
Svi ženski likovi u romanu su na neki način u službi muškaraca, ideali kućnog anđela, prototipa koji će biti toliko omiljen romantizmu, stubovi na kojima leži porodična sreća, mir, isceljenja, rađanja i umiranja.
To je motiv koji se provlači i u sceni kad Čudovište traži od svoga tvorca da sačini ženu prema njegovom liku, kako bi imao družbenicu.
Niko, dakle, ne može da izdrži apsolutnu usamljenost i život bez svog odraza u ogledalu, osobe koju smo odabrali.
Ali na tom putu iskrsavaju mnoge prepreke, kako za veštački stvoreno biće tako i za ostale smrtnike. Motiv usamljenosti kao najstrašnije mogućnosti egzistencije u ovom romanu je najavio mnoga značajna dela koja će tek doći.
Brojne su teme sa kojima Meri Šeli polemiše tokom svoje priče: idealizacija prirode koja je vrhunac doživela kod Rusoa, idealizacija braka koji je uspešan ukoliko je žena obdarena svim vrlinama uključujući i tu da se nikad ne suprotstavlja, nauka koja se okreće protiv čoveka, istraživački poduhvati kojima su naročito Englezi bili skloni i vrlo često predstavljali sami sebi svrhu, obrazovanje kao sredstvo oplemenjivanja i socijalizacije bića na koje treba da imaju podjednako pravo i muškarci i žene, potreba za pripadanjem zajednici i potreba za prihvatanjem…
Konstrukcija romana je veoma interesantna – započinje kao tada još vrlo popularni epistolarni žanr, a zatim se nastavlja kao priča u priči, formirajući koncentrične krugove.
Lik romana je i čitalac, jer je prvo pismo istraživača Severnog pola upućeno njegovoj sestri u Englesku, ona je taj idealni čitalac koji se ne oglašava, dakle čitalac romana kome se Meri Šeli obraća.
Zanimljivo bi bilo znati da li je ona bila svesna da je napisala veliko delo, ili je sebe smatrala tek drugorazrednom spisateljicom koja se nekoliko koraka udaljila od dnevnika i ličnih pisama.
Činjenica da je nastavila da stvara do kraja života, kao da ni jedno njeno delo nije pobudilo interesovanje posle „Frankenštajna“, govori za sebe.
Podnaslov ovog dela je Moderni Prometej, dakle čovek koji tajnu stvaranja života krade od bogova i za to plaća najvišu cenu.
Kajanje kojim je prožet svaki Viktorov monolog predstavlja vapaj za izgubljenom srećom, za mogućnošću življenja običnog, idiličnog života pored žene koju voli.
Taj prastari motiv kažnjavanja pobunjenih gubitkom lične sreće moćno je sredstvo disciplinovanja ljudske rase i danas.
Autor: Aleksandra Đuričić
Izvor: Dnevnik