Mnogi pisci kažu da čuju glasove svojih likova – evo zašto

Mnogi poznati pisci tvrde da zapravo sami likovi vode zaplet, stvaraju dijaloge i suštinski „rade po sopstvenom nahođenju“ u romanima koje su napisali.

Da bismo istražili ovaj fenomen, sproveli smo anketu na Međunarodnom sajmu knjiga u Edinburgu 2014. i 2018. godine, u kojoj smo pitali pisce kako doživljavaju svoje likove. Više od 60% od ukupno 181 ispitanika reklo je da čuju glasove svojih likova i više od 60% je reklo da njihovi likovi nekada postupaju po sopstvenom nahođenju. Neki pisci su čak rekli da su ulazili u dijalog sa svojim likovima i da su im likovi ponekad „odgovarali“ i raspravljali sa njima.



Ovi pisci su često eksplicitno naglašavali da su sva ova iskustva imaginarna. Ali pisci su takođe govorili o svom „iznenađenju“ zbog nekih postupaka i reči njihovih likova – čak i da su se ponekad smejali šalama koje su ispričali njihovi likovi. Ovo otvara pitanje kontrole i „samosvesti“ likova, pošto pisci nisu uvek imali osećaj da svesno odlučuju šta će se dogoditi u priči.

Najčešće objašnjenje za ovakav doživljaj likova je pretpostavka da su pisci nekako posebni ili drugačiji, i da je njihova mašta „življa“ ili „moćnija“. Ali u našem istraživanju je bilo mnogo više varijacija nego što se može objasniti ovakvim teorijama. Zapravo, postojala je značajna manjina pisaca koji nisu naveli da imaju osećaj da su njihovi likovi samosvesni.

Ali nedavne studije o „unutrašnjem govoru“ bi možda mogle drugačije da objasne piščev doživljaj sopstvenih likova. Unutrašnji govor je unutrašnji monolog i/ili dijalog koji većina nas vodi kada razmišljamo naglas. Može se znatno razlikovati od osobe do osobe. Na primer, neki ljudi su skoro uvek svesni svog unutrašnjeg govora, dok ga neki skoro nikad nisu svesni.

Neki ljudi, na primer, doživljavaju svoj unutrašnji govor uglavnom kao monolog, dok je kod drugih to najčešće dijalog. Ljudi takođe mogu biti svesni glasova „drugih ljudi“ u svom unutrašnjem govoru – na primer, kada čuju glas roditelja koji im daje savet ili ih kritikuje.

Na sličan način, nekada možda zamišljamo glasove drugih ljudi kada razmišljamo o tome kako je neka rasprava mogla da se završi drugačije, ili kako će neko koga poznajemo reagovati na vest koju treba da im saopštimo.

Onda nije nerazumno postaviti pitanje u kojoj smo meri svesni da zapravo mi kontrolišemo ove imaginarne verzije stvarnih ljudi. Na kraju krajeva, osećaj da znamo šta će verovatno reći neki naš prijatelj ili član porodice obično nije nešto što smo svesno zaključili ili shvatili putem temeljnog rasuđivanja. To je obično neposredno i intuitivno, barem kada osobu dobro poznajemo. Ovo takođe nije isto kao kada odlučimo da zamislimo tu osobu da reaguje onako kako mi želimo.
 

Po ovoj školi mišljenja, većina nas zapravo ima nezavisne i samosvesne „likove“ i čuje njihove glasove – samo što ti likovi imaju iste identitete kao ljudi koje poznajemo u stvarnom svetu.

Zaista, neki od pisaca u našoj anketi eksplicitno su upoređivali glasove svojih likova sa „drugim ljudima“ u svom unutrašnjem govoru:
 

Dakle, možda nije pravo pitanje kako pisci imaju doživljaj da su likovi nezavisni. Umesto toga, možda je veće pitanje zašto je samosvest fiktivnih likova mnogo uočljivija (pa samim tim više vredna pažnje). Moguće objašnjenje leži u odnosu između ovog doživljaja samosvesti likova i drugih iskustava, kako stvarnih, tako i zamišljenih.

S jedne strane, javlja se kontrast zbog toga što se likovi vremenom razvijaju. U početnoj fazi pisac svesno odlučuje šta će lik reći ili uraditi. Ali nakon određene tačke, piščeva veća bliskost sa likovima dovodi do iste vrste neposrednog i intuitivnog osećaja o mogućim rečima ili postupcima lika kao i kod zamišljene verzije pravih ljudi.

S druge strane, postoji kontrast koji se obično odnosi na naše zamišljene verzije pravih ljudi: kontrast između našeg zamišljanja njihovih postupaka i onoga što zapravo urade u stvarnom životu. Ali naravno, fiktivni likovi nemaju parnjake u stvarnom životu koji imaju upadljivo veću nezavisnost i samosvest. Drugim rečima, ove njihove osobine ne „zasenjuje“ njihova verzija iz stvarnog života.

Ove teorije mogu u određenoj meri objasniti neke od širih aspekata ovog pitanja. Ipak, što se više istraživači bave mislima i imaginacijom, postaje sve teže reći kolika je tačno naša kontrola nad sopstvenim mislima i postupcima – i u kojoj meri je kontrola koju osećamo da imamo iluzija.


Autor: Džon Foksvel
Izvor: theconversation.com
Prevod: Borivoje Dožudić
Foto: Pixabay