Mitološki aspekt „Ahilove pesme“

Madlin Miler odvojila je punih deset godina da bi pretočila svoje viđenje mita o najvećem grčkom ratniku Ahilu u roman ovekovečen brojnim nagradama, preveden na preko dvadeset jezika, koji je kod nas dostupan pod nazivom „Ahilova pesma“.

Iako na prvi pogled naslov može da aludira na to da ovu priču pripoveda Ahil, Milerova je svojim pisanjem glas ipak dodelila Patroklu,Ahilovom najboljem prijatelju, odnosno, po mišljenju Madlin Miler i mnogih zaljubljenika u mitologiju, Ahilovom ljubavniku.

Radnja romana smeštena je u Grčku, uz preplitanje različitih toponima, poput Ftije, Troje, planine Pelion i Skirosa, ostrva kojim vlada kralj Likomed. Poznate mitove Madlin je odlučila da prenese kroz Patrokla, te mu je stoga dodelila mogućnost pripovedanja u prvom licu jednine, čime je svoje viđenje odnosa između njega i najvećeg grčkog ratnika učinila još prisnijim.

Brojni su mitovi koje je Milerova uzela za postavku svog romana. Tako u mnogim mitološkim izvorima sreće se podatak da je Ahil sin boginje Tetide i smrtnika Peleja. Tetida je u pričama opisivana kao boginja izuzetne lepote i ljubaznosti, u koju su se zaljubili istovremeno i Zevs i bog mora Posejdon. Međutim, proročanstvo je ukazivalo na to da će Tetidin sin biti moćniji od svog oca, te kako bogovi poput Zevsa i Posejdona nisu mogli da dozvole rađanje deteta koje će ih u svemu nadmašiti, naložili su da se Tetida uda za smrtnika, i to vladara Ftije, Peleja. Prema mitologiji, Tetida i Pelej imali su više dece, a kako su deca bogova i smrtnika obično i sama bivala smrtna, Tetida se služila brojnim smicalicama kako bi barem jedno svoje dete učinila besmrtnim. Navodno, ova boginja je sa smrtnikom imala šestoro (ili sedmoro) dece, i svako je kalila u vatri ne bi li postalo besmrtno. Nažalost, sva deca su redom umirala, budući da ih je sve vatra uzimala k sebi. Međutim, jedino je Ahil odoleo plamenu vatre, a da bi ga dodatno zaštitila, Tetida ga je okupala u reci Stiks, koja je smeštena na granici između zemlje i podzemnog sveta. Naime, verovalo se da ova reka poseduje moći koje mogu učiniti nekoga besmrtnim. Mitologija kaže da je Tetida potopila Ahila u reku, s tim što je jedino njegova peta ostala van vode, budući da ga je držala na tom mestu, te je kasnije ovaj grčki ratnik i stradao tako što je proboden otrovnom strelom baš kroz tu petu.

Madlin Miler ne pominje izričito ovaj mit i razvija odnos između Tetide i Ahila koji je drugačiji u odnosu na mitološki aspekt. Naime, Tetida je u „Ahilovoj pesmi“ u većem delu romana predstavljena kao arogantna boginja koja prezire smrtnike i nastoji da učini sve kako bi razdvojila Ahila od njegovog ljubavnika Patrokla. Navedeno naročito iz razloga što karakterizaciju Tetide, kao i svih ostalih likova iz romana, dobijamo iz ugla Patrokla. Milerova je u karakterizaciji ove boginje akcenat stavila upravo na njeno viđenje ljubavi i na konstantnu težnju da joj sin postane besmrtan. Takođe, Milerova se ne bavi mitom o reci Stiks, niti obrađuje ono što je i dan-danas u narodu poznato kao nečija slaba tačka – Ahilova peta. To je vrlo zanimljivo, imajući u vidu da se uglavnom svako viđenje i predstavljanje Ahila na kraju svodi na priču o načinu na koji je stradao od Prijamovog sina Parisa.

Mit koji Milerova dalje obrađuje jeste način na koji je Tetida pokušala da zaštiti svog sina od odlaska u Trojanski rat, nakon što je saznala za proročanstvo prema kom će Ahil otići u Troju, ali se nikada iz nje neće vratiti. Stoga, da bi prkosila proročanstvu, Tetida je smestila Ahila na ostrvo Skiros kod kralja Likomeda, čija ćerka Deidamija je često priređivala zabave sa ostalim devojkama. Misleći da će ga na taj način zaštiti od sigurne smrti, Tetida je svog sina prerušila u žensko kako bi ga sakrila i sprečila da krene put Troje. Međutim, Agamemnon je načuo da se najveći grčki ratnik nalazi među Likomedovim ćerkama, te je naložio Odiseju da ode po njega na ostrvo Skiros. Odisej je tom prilikom odneo brojne skupocene poklone svim devojkama, među kojima su se krili razni komadi nakita, krune, pehari i jedan mač. Mitologija kaže da je, kada su sve devojke (uključujući i skrivenog Ahila) razgledale pristigle poklone, napolju izbio nemir i začula se truba, te su se svi razbežali osim Ahila koji je zgrabio mač spreman za borbu. Nakon toga Odisej ga je nagovorio da krene sa njim u Troju, uveravajući ga da će na taj način postići svoju besmrtnost u vidu slave koju će steći svojim čudesnim zamasima na bojnim poljima.

„Ahilova pesma“ sadrži identičnu obradu ovog mita, s tim što je razlika u tome što se u većini priča Ahil zaljubljuje u Deidamiju, Likomedovu ćerku, i sa njom dobija sina Neoptolema, odnosno Pira, dok je u verziji Milerove Ahil smicalicom svoje majke Tetide prinuđen da spava sa Deidamijom, iako se, zaljubljen u Patrokla, tome zdušno protivio. Takođe, u ovoj verziji priče, Ahil dobija sina sa Deidamijom, ali njegov lik je sve do samog kraja u senci očevog postojanja.

Nakon što je Odisej nagovorio Ahila da krene sa njim put Troje, mitologija kaže da su se Grci okupili u Aulidi, odakle je trebalo da nastave svoj pohod, međutim, bogovi mesecima nisu davali povoljne vetrove za plovidbu. Kako bi odobrovoljili Artemidu, morali su da prinesu žrtvu. Stoga, Agamemnon je rešio da dovede svoju kćer Ifigeniju radi njene navodne udaje za Ahila, da bi je na prevaru žrtvovao boginji, nakon čega su Grci imali izuzetno povoljne vetrove na svom putu ka Troji. Takođe, postoji i priča prema kojoj Ifigenija ipak nije žrtvovana, već je odvedena dalje od Aulide kako bi postala sveštenica i kao takva služila bogovima. Madlin Miler je pribegla prvoj verziji mita, te u „Ahilovoj pesmi“ Agamemnon žrtvuje svoju kći da bi odobrovoljio boginju Artemidu.

U mitološkim zabeleškama, govoreći o Ahilu i njegovim ljubavima, obično se prva pominje Briseida, ćerka kralja Pedaska Briseja, koju je najveći grčki ratnik zarobio nakon što je osvojio grad Lemesu u Troadi. Mit pripoveda da je ona postala Ahilova miljenica i da se u potpunosti zaljubio u nju, opčinjen njenom lepotom i mudrošću, kao i da mu je Briseida uzvratila ljubav. Desete godine ratovanja Ahil je po povratku iz pljačkaškog pohoda doneo bogat plen, a među zarobljenim devojkama našla se i Hriseida, ćerka Apolonovog sveštenika Hrisa. Agamemnon ju je odmah prisvojio za sebe, a posle izvesnog vremena pred ahejskog zapovednika i kralja došao je Hris, donevši brojne darove kako bi tražio svoju ćerku nazad. Agamemnon je tvrdoglavo odbio da mu vrati Hriseidu, nakon čega je sveštenik otišao sa darovima i zamolio Apolona da kazni Grke. Apolon je uslišio Hrisovu molbu i bacio kugu na grčke vojnike, te su mesecima umirali od ove opake bolesti. Saznavši šta je posredi, Ahil je bez Agamemnonovog znanja sazvao skup na kom je svim vojnicima otkrio da razlog njihovog umiranja leži u Agamemnonovoj pohlepi. Na sazvanom skupu odlučeno je da će devojka biti vraćena svom ocu ukoliko Agamemnon dobije Ahilovu Briseidu. Nakon što su došli po njegovu miljenicu, Ahil je izjavio da neće više da se bori na strani Grka u ratu.

Iz perspektive Madlin Miler, Briseida nije postala Ahilova miljenica, već je naklonost i poštovanje pronašla u Patroklu. Njihovo prijateljstvo je postalo toliko veliko da je Patroklo sav u suzama hrabro stupio u Agamemnonov šator i nožem zasekao svoju ruku kako bi otkrio kralju Ahilove namere. U „Ahilovoj pesmi“, stoga, jako bitan element priče jeste razvoj odnosa između Ahila i Patrokla s jedne, i Patrokla i Briseide s druge strane. Upravo u nesrećnim ljubavima i tragedijama nastaju ratovi, ali se i završavaju.

Negde sam pročitala da su mitovi izmišljene priče koje otkrivaju istinu. Navedeno je samo jedan od brojnih razloga zbog kojih priče poput ovih prelaze sa generacije na generaciju, pružajući uvid u ljudsku prirodu i stvarajući put ka novim tumačenjima i viđenjima već ispričanih priča.

Autor: Deana Malek
Izvor: Bookmate žurnal