Kada se Čarls Latvidž Dodžson rodio 1832. godine, sestra njegovog oca poslala je pismo u kojem je pozdravila novog člana porodice i zamolila roditelje da poljube bebu u njeno ime. Njegov otac, po zanimanju sveštenik, bio je toliko uzbuđen što je dobio sina, da je čak stavio i obaveštenje u novine, kako bi se pohvalio.
Taj dečak je postao autor dve najpoznatije dečje knjige na svetu, koje je napisao pod pseudonimom
Luis Kerol. Život mu je bio obavijen velom misterije i kontroverze, ali ono što se tokom njegovog života nije promenio, bio je blizak odnos sa porodicom.
Prvih jedanaest godina svog života, Čarls Dodžson živeo je u parohijskom domu usred polja, u malom selu Derzburi, u Češiru u Engleskoj. Parohijska kuća je izgorela pre više od stotinu godina, ali mesto je ograđeno metalnom ogradom i ciglama, kako bi se obeležilo mesto na kojem je ovaj pisac živeo.
Sobe u ovom domu bile su jako male, jer je Čarlsov otac bio siromašni sveštenik, koji je učio lokalnu decu i uzgajao svoju hranu. Ali Čarlsu su dani u Derzburiju ostali u lepoj uspomeni. Rado se sećao kuće na osami, usred redova kukuruza. Zajedno je sa braćom i sestrama lutao po okolnim selima, a sestre su ga često opisivale kao tipičnog dečaka koji je voleo da se penje po drveću i igra u ribnjacima. Nakon što je njegov otac unapređen, porodica se preselila u veću parohijsku kuću u selu Kroft na reci Tiz, u Jorkširu. Zbog većeg prostora, porodica je mogla da se širi, pa je Čarls na kraju imao ukupno desetoro braće i sestara.
Čarls je od malih nogu zabavljao članove svoje porodice. Smišljao je igre za braću i sestre, pričao im priče i pravio novine koje su potom čitali. Po tim novinama se moglo videti koliko je bio nadaren. „Moralna“ vojvotkinja iz „Alise u zemlji čuda“ prvi put se pominje u pesmi „My Fairy“, koju je napisao kada je imao trinaest godina, a u kojoj kritikuje pouke u savremenim dečjim knjigama.
Pored mene stoji vila,
Ne da mi spavati.
Kad mi se od bola niz lice suza slila,
Kazala je: „Ne smeš plakati!“
...Kad sam hteo jesti, piti,
Kazala je: „Ne smeš to okusiti!“
Kad sam hteo bitke voditi,
Kazala je: „Ne smeš se boriti!“
„Šta smem činiti?“, upitah je ovo veče,
Umoran od lutanja.
A vila mi tiho reče:
„Ne postavljaj pitanja!“
Pouka pesme: Ne smeš činiti ništa.
Čarls je ponosno nosio ulogu starijeg brata. Njegova braća i sestre su ga veoma poštovali, te su ostali u bliskim odnosima ceo život. Bio je zaštitnički nastrojen, a kao dečak uvek je branio one mlađe od sebe. Kasnije su čak i njegovi prijatelji govorili kako je Čarls brižan, a jedna njegova nećaka ga je čak uporedila sa kvočkom koja čuva svoje piliće.
Bio je sličniji svojim sestrama, jer nije voleo da igra sportove koje su njegova braća volela. Od malena se brinuo za životinje, zajedno sa svojom najmlađom sestrom Henrijetom.
Škola u to vreme nije bila obavezna, ali je bila preporučljiva za nekoga ko želi da ima uspešnu karijeru. Čarls je većinu vremena proveo školujući se kod kuće, ali kada je imao dvanaest godina, poslali su ga u školu blizu Ričmonda. Tu je živeo sa direktorom škole i njegovom porodicom i bio je jako srećan.
S druge strane, mrzeo je tri godine koje je proveo u internatu u Ragbiju. Bio je dobar đak, osvajao je razne nagrade, ali mu je smetao manjak privatnosti, nemotivisani profesori i mučno ugnjetavanje. Kasnije je priznao da mu u internatu nije bilo baš toliko loše, jer je upoznao nekoliko prijatelja, ali da se nikada, ni pod kojim okolnostima, tamo ne bi vratio.
Sa devetnaest godina upisao je Oksford, fakultet koji je pohađao i njegov otac. Bio je jako uspešan, ubrzo je postao asistent i počeo da predaje matematiku. U svojim dvadesetim se više posvetio poslu, ali je i dalje bio blizak sa svojom porodicom, pa se često vraćao kući, kako bi provodio vreme sa braćom i sestrama.
Nismo sigurni kakvo je zaista mišljenje imao o fakultetu koji je pohađao. Pružena mu je prilika da se obrazuje i napreduje, da radi ono što se očekivalo od njega. Takođe mu je pružena prilika da upozna veliki broj poznatih ličnosti tog doba, koje su kasnije postale njegovi prijatelji. Bila mi je potrebna i velika plata, jer je znao da će, kada njegov siromašni otac umre, on kao najstariji brat biti taj koji će preuzeti odgovornost za svoju porodicu.
S druge strane, fakultet su pohađali skoro samo muškarci. Kako bi ispoštovao starinska pravila fakulteta, Čarls se zakleo na celibat. Znao je da ne sme da se ženi, niti da ima seksualne odnose sve dok je na ovom radno mestu.
Predavanje studentima mu baš i nije išlo od ruke, jer je bio mirne naravi i tihog glasa, pa mu je bilo teško da održi mir u učionici. Neke kolege su ga ismevale zbog načina na koji priča, a većina studenata koje je učio bili su bogati muškarci, nezainteresovani za učenje, koji su mislili da su bolji od njega. Zbog toga je Čarls delovao hladno osobama koje ga nisu dobro poznavale.
Braći i sestrama pisao je duga i zanimljiva pisma, uključio se u politiku fakulteta i dosta vremena provodio sa Harijem, Inom, Editom i Alisom Lidel, koji su živeli u prostorijama koje su bile namenjene za dekana fakulteta. Pored njih se osećao kao kod kuće i mogao je da bude ono što jeste. Vodio ih je u šetnju, pomagao im je u realizovanju mnogih ideja i smišljao razne priče.
Ovako je svet video ovog tridesetogodišnjaka, koji je 1862. godine napisao „Alisu u zemlji čuda“. Priča se da je ova knjiga nastala 4. jula, kada su Čarls, njegov prijatelj Dakvort i tri Lidel devojčice, u čamcu veslali do obližnjeg mesta Godstov. Čarls je tog leta nekoliko puta menjao priču, dok nije bio zadovoljan, ali su devojčice svakako bile oduševljene.
Desetogodišnja Alisa Lidel bila je tri godine starija od Alise iz knjige. Bila je pametna i nadarena devojčica sa kratkom, tamnom kosom i prodornim pogledom i Čarls ju je jako voleo. Molila ga je da napiše priču o njoj, što je na kraju i uradio, ali mu je trebalo dve godine da napiše kompletnu knjigu „Alisa u zemlji čuda“.
Priča se da je Čarls bio zaljubljen u Alisu i da je želeo da je oženi kada poraste, ali za to ne postoje dokazi. Glavnoj junakinji je dao ime Alisa, kako bi udovoljio svojoj maloj prijateljici, jer je kasnije izjavio da Alisa iz knjige nimalo ne liči na Alisu Lidel. Takođe, na njegovim ilustracijama možemo da vidimo lik Alise sa dugom, plavom kosom, dok je Alisa Lidel imala crnu kosu i paž frizuru.
Ostao je u kontaktu sa Alisinom starijom sestrom Lorinom ceo život, a čak se i pričalo da mu se dopadala. U to dobra je bilo neobično što se čovek njegovog statusa javno druži sa decom, pa su smatrali da mu se dopada ili najstarija ćerka, ili učiteljica koja je učila decu Lidel. Za ovo ne postoje dokazi, ali je očigledno da su Alisa i Čarls prestali da se druže kada je ona odrasla. Poznanstvo sa Čarlsom nije bilo od prevelike važnosti za društveni status njene porodice, a ona nije želela da bude poznata zbog knjige koju je neko drugi napisao.
Čarls nije zabeležio kakva je bila Alisina reakcija kada joj je poklonio knjigu, ali mnogi su se oduševili ovom pričom, pa je Čarls odlučio da objavi knjigu i pre nego što ju je poklonio Alisi. Izdavač Aleksander Makmilian je pristao da objavi knjigu, iako je Čarls bio taj koji je finansirao skoro celu štampu.
Čarls je više od godišnje zarade uložio u ovaj projekat. Zatim je uništio prvih 2.000 primeraka, jer mu se nije dopala štampa knjige. Ne bi bio miran sve dok stvari ne bi ispale onakve kakvima ih je zamislio, koliko god to dugo trajalo.
Kada je knjiga objavljena, Čarls se nije nadao da će postati popularna. Mislio je da će biti u minusu oko 200 funti, što je u to vreme bila velika suma. Možda bi i uspeo da dođe na nulu ako bi se knjiga prodala u dosta primeraka, ali tome nije mogao ni da se nada.