Misterija baba Anujke i banatskih vračara: „Nije znala ni imena onih koje je uklanjala“

Krajem 19. i početkom 20. veka u panonskoj ravnici jedan zanat doživeo je procvat. Bio je to trgovački zanat koji je donosio ogroman profit. Najbolji takav „zanatlija“ na našem prostoru bila je Ana Dee iz sela Vladimirovca, poznatija kao baba Anujka. Ona je vračala, trovala, varala i pljačkala lakoveran i nesrećan svet, a smatra se da je njenom krivicom umrlo oko 50 ljudi, dok neki misle da broj stradalih premašuje sto.



O baba Anujci, trovačici iz Vojvodine, dosta je pisano. Za sebe je ona rekla da je „dobročiniteljka siromašnom i neukom svetu“, kome je pomagala da se reši „problema“, za druge je bila trovačica, a proglašena je za prvog serijskog ubicu u Srbiji. Zbog svojih dela bila je osuđena, odslužila je zatvorsku kaznu, a 1936. godine, kada je napunila 92. godine, puštena je iz zatvora, pre isteka zatvorske kazne.

Pričom o baba Anujki iz Vladimirovaca (nekada Petrovo selo) Šimon Đarmati počeo je da se bavi pre desetak godina, tačnije, odmah po završetku jedne obimne knjige o otrovima, trovačima i otrovanima pod naslovom „Tajna poslednjeg gutljaja“.

Šimon A. Đarmati, detaljno je istražio život i delo baba Anujke, a Laguna je objavila njegovu knjigu „Baba Anujka“, koja je plod višegodišnjeg rada i istraživanja, zasnovana isključivo na činjenicama i dostupnim zapisima, i predstavlja iscrpan dokument o jedinstvenim zločinima. Za B92. net priča o baba Anujki, ali i drugim banatskim „vešticama“ i trovačicama.

Prilikom prikupljanja građe za pomenutu knjigu, u knjizi „Lečenje biljem“ akademika Jovana Tucakova, pisac Šimon Đarmati naišao je na ime baba Anujke za koju je autor napisao da je trovala ljude semenom tatule. Ovi redovi o njoj su za mene, Banaćanina, bili dovoljno inspirativni da se više posvetim liku i delu ove vračare i trovačice. Drugi važan momenat koji me je opredelio da pišem o baba Anujki, bio je taj što o njoj, koja se često pominjala kao najveća vračara na ovim prostorima, zapravo nije bilo verodostojnih podataka.

„Bilo je, zapravo, malo podataka koji su se ponavljali i vrteli u raznim člancima“, objašnjava Šimon Đarmati za B92.net, koji je napisao knjigu o baba Anujki, a koja je objavljena u izdanju Lagune.

Tokom svog istraživanja, Šimon Đarmati shvatio je da su preci baba Anujke došli iz Rumunskog Banata i da nemaju dodirnih tačaka sa Vlaškom i vlaškom magijom. S druge strane, koliko je poznato, Anujka se nije bavila nekom naročitom magijom. Ona je predskazivala budućnost, lečila od raznih bolesti i trovala.

Baba Anujka se predstavljala kao dobročiniteljka, govorilo se da navodno pomaže ljudima u nevolji. Da li je ona, kao serijski ubica, imala određeni tip ljudi kojima je želela da naudi ili joj to nije bilo važno?

Baba Anujki je, po svemu sudeći, važan bio samo novac. Ona je „pomagala“ svima koji su bili spremni da dobro plate njene usluge. Ona, zapravo, i nije poznavala one koji su predstavljali „problem“ i koje je trebalo ukloniti. To joj je na neki omogućavao lagodniju poziciju jer nije imala ni malo griže savesti. Dešavalo se, posebno kada se radilo o udaljenijim „problemima“ da i ne sazna da li je isti rešen ili ne. Nije znala ni imena onih koje je uklanjala. To su bili samo otac, deda, stric, ujak...

Često se navodi da su žrtve umirale 8 dana nakon prvog kontakta sa napitkom baba Anujke. Da li postoji simbolika u 8. danu?

Nema tu nikakve simbolike. To što su žrtve umirale posle osam dana, kod prostog naroda je tumačeno da ona zapravo „radi sa đavolom“ što je i ona sama potencirala. Stvar je međutim, prilično prosta i govori o njenom višegodišnjem iskustvu kao trovačice. Dobro je poznato da se srednja smrtna doza izražava u jedinici težine otrova po kilogramu telesne težine. Zato je one koji su kod nje dolazili da potraže „pomoć“ pitala koliko je težak „problem“ misleći na težinu onoga koga je trebalo ukloniti. U zavisnosti od težine davala je određenu količinu otrova (mišomor rastvoren u vodi koji je ona zvala „bajana vodica“) sa uputstvom za davanje istog. Dobro je znala da će određena količina otrova uneta u organizam čoveka određene težine, delovati tako da otrovani umre za osam dana.

Baba Anujka se naziva i banatskom vešticom. Da li su postojale i druge „veštice“ u Banatu?

Ne samo u Banatu. U mnogim krajevima su postojale veštice. Što se tiče samog Banata, krajem XIX veka u Opovu je posle iznenadne smrti Radovančev Mite, uhvaćena stara veštica baba Ćirin, koja je živela zapravo od vršenja ilegalnih pobačaja, vračanja i trovanja. U isto vreme je u Velikoj Kikindi živela baba Jovanka koja je prodavala čudotvorna sredstva. Na suđenju ona je izjavila: „Sve ću da priznam, ja sam dala otrov Tiele Emiliji, ali me je Bog zbog toga kaznio. Oslepela sam. Ja sam za 50 forinti prodala piće kako bi se oslobodila muža. Otrov sam dobila iz papira za muve.“ Bilo je dakle, dosta veštica, ali je baba Anujka svakako bila najpoznatija. Najduže je bila aktivna pa je samim tim i broj njenih žrtava bio najveći. U Crepaji je tridesetih godina prošlog veka živela jedna interesantna vračara koja nije trovala ali je bila poznata po tome da je plaćala porez na poslovni promet. Ona je budućnost proricala gledajući u čašu sa pramenom kose.”Ja se sa mrtvima sastajem noću na groblju i tamo se preslišavamo” govorila je.

Da li su vešticama smatrane sve žene koje su se na ovaj ili onaj način bavile magijom?

Da bi se žene nazivale vešticama morale su da ispune najmanje dva uslova. Prvi je bio fizički izgled. Bilo je naime potrebno da budu stare i ružne. Drugi uslov je bio da se bave vračanjem, nadrilekarstvom, da prete i ulivaju strah. Bile su, dakle, na neki način iste kao brojne veštice iz bajki. Baba Anujka je po ovim kriterijumima bila prava veštice. Ona je stekla izuzetnu popularnost. Nju spominje Aleksandar Popović u komadu „Pazarni dan“. U Beogradu je 1934. godine stara Ciganka Lenka – Veka Petrović, gatara, u Jatagan Mali popularno nazivana Baba Anujka. Ona je za čitavu ulicu predstavljala bauk. Svi su se nje plašili i čuvali od nje. Strah i trepet je bila ta Lenka Petrović, gatara, utoliko više što je javno pretila da će vradžbinama spaliti kuće, da će vradžbinama skameniti familije… Početkom avgusta 1931. godine, goneći kradljivca, prestonička policija otkrila je u jednom stanu u Jovanovoj ulici broj 56 zaista neobičan klub, skrovište ljudi „bez nevinosti“. U stanu Mihaila Kostića bio je skup ljudi u pantalonama, koji su nosili ženska imena. Među njima je bio i „Baba Anujka“, krezubi „poluintelektualac“. On je bio šef kluba i znao je sve članove. Magija naravno ne postoji. Sve su to trikovi. Što se veštije izvode to je „magija“ veća.

Kakve su još trikove imale vračare ranije?

Trikovi su zaista bili mnogobrojni. Istražni sudija u Pančevu stavio je 2. maja 1928. godine u pritvor Eržu Zlatar i Ružu Novakov, Ciganke iz sela Debeljače, zbog jedne nečuveno drske prevare. Jednog dana su Erža i Ruža došle u Pančevo i sa izrađenim korpama zašle po seoskim kućama, ali ne da prodaju svoju robu, jer im trgovina nije išla bog zna kako, već da vračaju i da proriču sreću i nesreću. Tako su saznale za nesreću bogatog seljaka Laze Krčedinca. Taj seljak je nedavno pre toga oženio sina jednom zdravom i lepom devojkom. Neko vreme mladenci su živeli srećno u braku, upravo sve do pred Uskrs, kada je mlada duševno obolela. Čim su čule za tu nesreću, Ciganke su pohitale Krčedinčevoj kući u nameri da što bolje iskoriste tu priliku.

Usput su se dogovarale i pripremale za posao. Erža je trebala da igra ulogu gluve žene, koja ima neke tajanstvene veze sa nadzemaljskim silama, a Ruža je imala da bude posrednik između nje i domaćina. Kod Lazine kuće Erža je bacala karte Lazinoj ženi Ljubici. Praveći se da čita iz karata, ona je do sitnica prikazala bolest njene snahe, kako je dovedena zdrava, kako je živela srećno, ali se našla jedna smeđa devojka koja je nju proklela i rekla da neće dočekati da uzme uskršnje crveno jaje. Naravno, gazda im je rekao da ne žali pare i da rade sve što je potrebno samo da bude dobro. Vračare su naredile ukućanima da jedno jaje stave pod jastuk bolesne mlade i da to jaje prenoći pod jastukom.

Kod svoje kuće u Debeljači Ciganke su bile pripremile sve što je bilo potrebno za prevaru. Ruža je probušila jedno jaje i kroz malu rupicu ugurala u njega jednu dlaku od konjskog repa i i vlas ženske kose. Zatim je stavila u džep jednu hiljadarku i parče obične šarene hartije. Ubrzo su krenule u Pančevo i gazda Lazinoj kući. Pošto je izvesno vreme bajala po kući, Erža je uzela ono jaje ispod jastuka i vešto i brzo zamenila ga jajetom koje je donela od kuće. Jaje ispod jastuka metnula je u džep, a ono što je donela od kuće razbila je pred ukućanima gazda Lazinim. I razume se desilo se čudo: u jajetu su bile dve dugačke dlake.

Zatim je Erža zatražila da joj se da jedna matora kokoška. I držeći kokošku čvrsto za šiju, ona je sve više stezala dok nije crkla, objašnjavajući da je jedan deo čini prešao na kokošku, koja je zbog toga i uginula. Razume se da su svi ukućani zinuli od čuda i zablagodarili Bogu što im je poslao spasioce. Praveći se važna, Erža je izjavila da ona hoće i može da spase gazda Lazu, samo treba da se mnogo potroši.

Kako su još delovale osim napicima i gledanjem u kosu? Da li su pokušavale da naude ljudima i na druge načine? Na koje su sve načine „proricale sudbinu“?

Karte su bile najrasprostranjenije sredstvo u rukama vračara. Gledanje u dlan, šoljicu kafe, bacanje boba, gašenje ugljevlja su takođe bili veoma zastupljeni. Međutim, bilo je i drugih metoda. Jedan od retkih vračeva, tvrdio je da je za vreme rata bio ranjen u levu nogu koja mu je posle odsečena, a desna se noga ukočila i zadavala mu neizmerne bolove, pa je petnaest godina bio privezan za postelju. Kada je bio u najvećim mukama, pao je u neki zanos. U tom zanosu on je čitao svete knjige i razgovarao sa raznim svecima, a naročito sa Svetim Arhanđelom. Tako je pomoću molitvi i dodira sa svecima počeo da proriče sudbinu i sreću svima onima koji su mi se obratili. Čika Milić, je sa puno mistike, skrušeno i pobožno čitao lakovernim ljudima molitve, dozivao svece, zagledao u ikone i pomoću dva goluba na drvenom krstu proricao, lečio i tešio. Kroz neke su se javljali duhovi mnogih svetitelja, naročito onih koji su bili popularni u narodu.

Danas su vradžbine, ne samo u Vojvodini prilično modernizavane i idu u korak sa savremenim tehničkim dostignućima i mogućnostima. Kako danas to rade, šta se promenilo?

Postoje vračare koje i dalje obavljaju svoj zanat na tradicionalan način, ali se naravno javljaju, u duhu sa vremenom i savremene vračare. Savremeni astrolozi. Astro savetnici. Numerolozi. Prepuno je oglas u kojima se nudi izrada natalne karte, horoskopa. Vrlo često besplatno. Naravno, treba biti veoma obazriv i setiti se stare izreke „Besplatan je samo sir u mišolovci“.

Na čemu trenutno radite, da li pripremate novi rukopis?

U Beogradu je između dva svetska rata aktivna bila jedna porodica vračara poreklom iz Kovačice. One su radile uz pomoć vila. I ništa vračare nisu tražile. Tražile su vile. Da jedu, da se oblače. I to ne jedna vila već sedam. I uvek bi jedna od vila bila nezadovoljna dobijenim. Najpoznatija vračara iz te porodice je 1934. godine, jednoj svojoj žrtvi rekla sledeće: „Jadna mala!... Strašna smrt ti se približava, i tebi i tvojoj porodici.“ Žrtva vračare „jadna mala“ bila je Jevrejka. I dobro je plaćala vračarine usluge. Bila je neka vrsta platne kartice u rukama vešte vračare. Činjenica je, međutim, da su svi članovi njene velike porodice stradali uglavnom u koncentracionim logorima. Jedino je „mala“ preživela i uspela da se prebaci u Izrael.

O ovoj porodici pišem u novom rukopisu. U središtu je jedna vračarska porodica koja je za veoma kratko vreme uspela da u Beogradu kupi kuće i stanove koji su bili opremljeni u holivudskom stilu. Muškarci su bili džambasi, a žene vračare. Varale su mnoge, a najviše mlade, naivne i nesrećne služavke kojima su obećavale dobitke na lozu ili dobru udaju za doktore, inženjere. Pri tome su koristili razne trikove i prosto je neverovatno na šta su čak i neke uvažene gospođe pristajale.

Vračara zapravo nije prorekla „jadnoj maloj“ da se bliži nevolja, ona ju je prosto plašila želeći da joj izmami novac. Da plati kako bi se spasla. Kasniji događaji će pokazati da su vračarine reči bile zapravo proročke i da je preplašena devojka, koja je platila vračari, jedina preživela iz njene mnogobrojne porodice. Naravno, kakva će teška sudbina zadesiti Jevreje, te 1934. godine, vračara iz Beograda nije mogla ni naslutiti.

Izvor: superzena.b92.net