Mirjana Uzelac i Verica Vinsent Kol: Kada srodne duše zajedno napišu krimi roman

Roman je započet sa namerom da bude sledeći u seriji mojih romana gde zločine rešava beogradski privatni detektiv Andrej Avakumović Kum. Međutim, on je počeo i stao. Onda mi je palo na pamet da bi Mira, sa svojom maštom i smislom za humor, mogla da istragu pogura i učini je zanimljivijom. Kum je prešao na drugi slučaj i na scenu je stupio policijski inspektor Gavrilo Bozoljac, rekla je ovo za Glas Srpske književnica Verica Vinsent Kol, objašnjavajući kako je došlo do njene saradnje sa koleginicom Mirjanom Uzelac i pisanja zajedničkog kriminalističkog romana „Ubistvo pod pseudonimom“, u stilu „pisanja u četiri ruke“. Da stvari budu zanimljivije, Verica živi na Malti, a Mirjana u Beogradu, i prvi fizički susret dvije saradnice imale su na beogradskoj promociji romana prošlog meseca, ali je ova ponuda, po Mirjaninim riječima, bila pravi dar sa neba u vremenu pandemije.

„Verica mi je poslala svoj nedovršeni rukopis sa kojim nije bila načisto šta bi i predložila da napravimo nešto zajedničko, tako što bih ja uvela neke nove likove, razradila radnju, pustila, kako je to rekla, mašti na volju. Ovo se sve dešava kod prvog udara korone i bio je to dar sa neba da se zaokupim drugim stvarima sem brige i straha koji nas je okruživao“, rekla je Uzelac.

Kad smo kod izdavaštva, u istoriji žanra unutrašnji svijet publicistike nije bio pretjerano česta tema krimi romana. Da li je to razlog zašto se ubistvo i istraga kod vas dvije dešava baš u tim vodama?

Vinsent Kol: Da, ja mogu da se setim samo jednog kriminalističkog romana koji se dešava u tom svetu (Original Sin autorke P. D. Džejms, gde je žrtva ubistva direktor jedne izdavačke kuće), ali budući da je to jedan kompleksan svet koji može da iznedri neke ubedljive motive za ubistvo, činilo se kao dobra ideja. Izdavači su, na kraju krajeva, oni koji jednostavnom odlukom mogu da odrede nečiji život, da pisca stvore ili da ga unište.

Uzelac: Meni je to bilo vrlo interesantno, jer je svet pisanja i izdavaštva neraskidivo vezan. Galerije likova sa jedne ili druge strane neminovno su upućene jedna na drugu. U krajnjem slučaju izdavači, urednici, jesu ti koji „seku“. Veliki broj rukopisa ostane neobjavljen, zaboravljen, zaturen, toliko se govori o piscima iz senke, tako da su inspiracije za pisanje neiscrpne. Sa druge strane, sujeta, kao deo javnog života koja u romanu možda ima i centralno mesto, bila je idealna za obradu.

Koliko je bio izazov pisati u četiri ruke, posebno u svjetlu pomenute geografske distance? Šta su bile prednosti, a šta slabosti?

Vinsent Kol: Pretpostavljam da je, da mi nismo tolerantne i na mnogo načina slične osobe, to moglo biti izazov, jer svaki pisac ima svoj „glas“, svoj stil, svoje ideje i afinitete. I nas dve se razlikujemo kao pisci krimi romana: ja sam zakleti pisac whudunita (podžanra krimića u kojem je akcenat na pogađanju ko je ubica), dok Mira više naginje čistim trilerima. Uprkos tome, ova konkretna saradnja je imala mnogo više prednosti nego slabosti, jer smo, bez sujete, iskombinovale „jače strane“ svake od nas: moju sklonost ka tome da svako eventualno zašto ima svoje zato, i obrnuto, Mirinu „raspevanu“ maštu i smisao za humor.

Uzelac: Kada mi je Verica poslala započeti rukopis, istog momenta sam se ubacila u brzinu. Ne bih rekla da je to bio izazov, već avantura. Da sam u startu to prihvatila kao izazov, mislim da bih bila prestravljena. Ovako, bilo je to fenomenalno poigravanje jer smo se radovale i uživale u svakom koraku koji je vodio ka finišu. Izuzetno cenim Vericu kao pisca krimi romana, ona ima tu klasičnu školu pisanja. Od nje možete mnogo naučiti, a ja sam uvek bila štreber. Najveća vrednost svega ovog je što smo čista srca i sa velikim entuzijazmom i uživanjem napisale nešto što je proizvod jednog prijateljstva i nemerljive podrške.

Na beogradskoj promociji romana Mirjana je napravila zanimljivo sviračko poređenje: „da je ona Mocart, a Verica Bah u slučaju pisanja“. Šta je Bah odsvirao, a šta Mocart u romanu?

Vinsent Kol: Meni se poređenje vrlo svidelo i mislim da je apsolutno adekvatno. Recimo da sam ja, kao Bah, sklona čvrstoj, definisanoj strukturi kada je u pitanju uklapanje scena, likova, motivacije. Mira je, baš kao Mocart, unela u to razigranost, bilo da je u pitanju sam zaplet ili likovi i njihova komunikacija.

Uzelac: Kod mene je pisanje stvar ritma, takta, muzike. Zato mi je i palo na pamet na promociji to poređenje. Zvuči čudno, ali da, ti brzi ritmovi, humor, Mocartova „Čarobna frula“, to su moje pauze i smirenje, dok ne pređem na „Rekvijem“, onda je to razaranje. Tako su se formirali i likovi. Bah i orgulje su harmonija. Verica je neko ko ume da se izmakne i bude objektivan. Da zada temu, uobliči priču i kompoziciju i odredi takt.

Generalno, zanimljiva je činjenica da područje tako bogato kriminalom i nasiljem kao Srbija ima tako skromnu književnu tradiciju kada je u pitanju kriminalistički žanr, za razliku od uređenih društva poput recimo Skandinavije?

Vinsent Kol: U Srbiji je svojevremeno bilo pokušaja na tom planu. Čak je i Miloš Crnjanski objavio krimi roman „Podzemni klub“ (doduše pod pseudonimom), a u Srbiji je štampana i većina romana Milana Nikolića, „virovitičkog Simenona“, koji se smatra pionirom ovog žanra u Jugoslaviji i koji je autor 47 romana, prodatih u nekih sedamsto hiljada primeraka, što je za bilo kog našeg savremenog autora nezamisliv tiraž. Međutim, činjenica je da se nakon toga tradicija nije održala, bar ne u dovoljnoj meri da žanr postane cenjen dovoljno da ga izdavači rado štampaju. „Ubistvo pod pseudonimom“ se dotiče i te teme, kroz razmišljanja jedne od junakinja, koja je i sama autorka krimi romana. Nesporno tu tradicija igra veliku ulogu (primer Velike Britanije i Skandinavije), ali da bi se ona uspostavila potrebno je vreme, upornost i kvalitetna ponuda.

Uzelac: Verovatno da je potrebno da se kao društvo suočimo sa tim da je kriminal ušao u svaku poru, svaku ćeliju i da se i kod nas dešavaju morbidnosti i zločini koji se do pre nekoliko decenija nisu ni mogli zamisliti, da su svi moguće žrtve i mete, da oko nas šetaju psihopate, pedofili, ubice. Skandinavski pisci su najbrutalnije dali sliku svog tog jezivog nasilja. Poražavajuće je to što je ovo nekada bila tema horor priča ili teških drama, a sada je postalo tema trilera i krimića. Bojim se da, kako svet postaje brutalniji i neosetljiviji na nasilje kao da se to dešava u svemiru, da će i trileri i krimići kao žanr biti prevaziđeni i preći u neki drugu blažu formu.



Gdje se kriju uzroci takve situacije? U socijalističkom uređenju bivšeg sistema (u kojem je recimo Mitar Milošević pisao „Luna, kralja ponoći“ pod pseudonimom Frederik Ešton), u preziru akademske literature prema žanru (jedan Pekić je dočekan na nož zbog trilera „Besnilo“) ili u skromnom tržištu?

Vinsent Kol: I Hrvatska je pripadala istom uređenju, ali je ipak iznedrila jednog Pavla Pavličića, koji je bio prihvaćen i koga je kupovala i čitala cela Jugoslavija. Mislim da je, što se formiranja književnog ukusa tiče, očigledno da je kriminalistički roman uvek bio popularniji u „građanskijim“ društvima nego što je to Srbija ikada bila, tamo gde o zločinu može da se razmišlja i na emocionalnoj distanci, kao nečemu što nije samo stvarnost i deo svakodnevice, nego i fina intelektualna zabava. Odgovor na pitanje zašto je to tako verovatno zahteva dublju sociološku analizu.

Uzelac: Živimo u društvu u kojem je sve stvar toga da li ste za ili protiv. Sve što ima nagoveštaj žanra je nešto što je granična kategorija. Pekićevo „Besnilo“ je jedan od mojih najomiljenijih romana. Ne znam zašto postoji taj otklon i podozrenje prema žanrovskoj književnosti, do te mere da ljudi posežu za pseudonimom. Niko ne gaji iluziju da će se na tom polju ostvariti kao vrhunski pisci. Ali da bi napisali triler, krimić, morate imati temelje. Oni nisu u trilerima, krimićima, horor romanima, oni su u Dostojevskom, Bulgakovu, Kišu, Andriću, Selindžeru, Pamuku, Markesu. Da biste voleli ono što pišete morate imati poštovanje prema tome, a najviše prema čitaocu.

Ipak, i tu se posljednjih decenija polako stvari mijenjaju nabolje, a zanimljivo je da veliku ulogu u tom procesu imaju ženski autori poput vas dvije ili Mirjane Novaković i Mirjane Đurđević? Kako iz pozicije „zanata“ vidite stanje u domaćem žanru krimi romana?

Vinsent Kol: Mislim da kriminalistički romani polako počinju pohod na publiku, te žanr polako nalazi svoje mesto i u izdavačkim planovima. Čini mi se da postoji sasvim ozbiljna progresija, što će, neminovno, dovesti do više autora i, samim tim, kvalitetnije ponude.

Uzelac: Mi smo imali sreće da je naš roman objavila Laguna i da smo ušle u komforni krug kolega trileraša, koji su nas prihvatili. Nekako se podrazumeva da je pisanje trilera i krimića muški teren. Problem ovog žanra je što morate ući u klinč sa krivično-sudskom procedurom. Da ne govorim o sudskoj medicini i psihologiji, forenzici, kriminalistici. Ako ne postoji odgovarajuće predznanje, to može biti opterećujući faktor. Ja se divim piscima koji imaju istorijsku priču ili znamenite ličnosti za glavne junake, kao što su Dejan Stojiljković, Vladimir Pištalo, Goran Skrobonja, jer je ogromna odgovornost da iznesete sve to na način kako su oni to uradili. Mirjana Đurđević i Mirjana Novaković su odškrinule vrata za „ženski“ klub u žanru krimi romana. Apsolutno sam optimista u pogledu žanra krimi romana u regionu. Što više romana bude, to će naprosto sve terati da podižu lestvicu do visine kada će ovaj žanr dobiti mesto koje zaslužuje.

Vjerovatno ne postoji ženski autor koji će napisati u žanru krimića nešto a da se uz njeno ime ne pomene Agata Kristi. Pominjete u romanu Džejmsa Elroja, ali šta je ono što je vas inspirisalo?

Vinsent Kol: Ja sam, kao što rekoh, od svog prvog romana isključivo pisac whudunita, podžanra čiji je najpoznatiji predstavnik Agata Kristi. Međutim, u ukupnoj slici za mene su to svi oni (ponajviše britanski) autori koji su pisali ili pišu u ovom podžanru, od Doroti Sejers, preko P. D. Džejms i Rut Rendel do Lusi Foli. Mada, pretpostavljam da vas kao pisca oblikuju svi oni koje čitate, a ja sa podjednakom strašću čitam sve kvalitetne krimiće.

Uzelac: Mislim da ne postoji ni muški, a kamoli ženski autor u žanru krimića koji u svom pisanju nema uticaj Agate Kriste. Za mene je ona apsolutna inspiracija. Ne samo romani već njena upornost, njen svet u koji je uranjala dok je pisala, dok su joj se rojili svi ti likovi, radnje, rešenja, držanje pažnje. Jer to je najvažnije u ovom žanru. Opet se vraćamo na muziku. Držati ritam. I ono da visi nota u vazduhu, pre furiozne završnice. Na mene je najviše uticao Edgar Alan Po. Možda zato što je sve što je vezano za njega mistika, iritantnost. On je dao taj obrazac. U njemu ima mesta za sva osećanja i emocije. Od onih najboljih do najmračnijih.

Da li će nakon čitanja ovog romana srpski izdavači biti malo oprezniji kada je u pitanju tretiranje krimi rukopisa?

Vinsent Kol: Pretpostavljam da srpskim izdavačima treba vremena da uhvate korak kada je ovaj žanr u pitanju. Jednom kada on zauzme svoje pripadajuće mesto u njihovoj ponudi, verujem da će svi elementi tog procesa, a naročito tretman rukopisa i samih autora doći na svoje mesto. Onda više neće morati da se plaše, bar ne toga da će ih neko strpati u roman kao „loše momke“.

Uzelac: Ako je gledati po tiražima i prodaji trilera i krimića, kako stranih, a sve više i domaćih, mislim da smo na najboljem putu da budu svakako čitani. Ja volim domaću književnost i domaće autore i uvek im dajem prednost. Zaista ima sjajnih pisaca. I što je najvažnije, mnogo čitalaca ovog žanra. A oni su i te kako izbirljivi i znaju da procene i osete šta je pisano sa strašću, a šta roba koja mami kupca.

Kako je protekao susret oči u oči „glavnih krivaca“ za roman „Ubistvo pod pseudonimom“ na beogradskoj promociji?

Vinsent Kol: Mi smo komunicirale jedno duže vreme i pre početka rada na ovom romanu. Ja sam čitala Mirine romane (neke i pre objavljivanja), ona je čitala moje, razmenjivale smo misli. Tako da je sam susret bio zapravo nešto kao susret starih prijatelja koji se, recimo, jedno vreme nisu videli.

Uzelac: Predivno. Ostala mi je zapečaćena slika Verice kada sam je prvi put videla. Sedela je opušteno, mirno, ja sam prilazila užurbano jedva čekajući da je zagrlim. I sve što je bilo nakon toga išlo je spontano. Ja kažem da je Verica moja srodna duša. To vam život retko pruži i to se videlo i osetilo. Nadam se da ćemo napisati nastavak da bismo doživele ovakve vredne susrete.

Autor: Branislav Predojević
Izvor: Glas Srpske