Mirjana Novaković priča za Novu o novom romanu, stanju u društvu, ženskom pismu...

Dugo se, čak 11 godina, iščekivao novi roman Mirjane Novaković (Beograd, 1966), ali na kraju smo ga ipak dočekali, i to kao novogodišnji poklon neposredno pred dolazak 2023. U pitanju je knjiga pod neobičnim nazivom „Mir i mir“, i predstavlja pravu poslasticu za sve ljubitelje pripovedačkog stila spisateljice koja je u široj javnosti najpoznatija po romanu „Strah i njegov sluga“ (uži izbor za Ninovu nagradu 2000).



„Nema opravdanja, predugo sam pisala, verovatno je moglo brže. Ali zašto uopšte moram da objašnjavam? Kad napišem knjigu, napisala sam je, to je moj život i moj ritam. Da li postoji određeni i propisani razmak između knjiga? Da li je 11 godina dugo ili su i dve godine? Da ste me ovo pitali pre mesec dana, možda bi odgovor bio malo drugačiji, ali posle uvek istog uvodnog pitanja zaigra mi ruka nad pištoljem“, kaže, pola u šali, Mirjana Novaković na početku razgovora za Novu i otkriva nam o čemu se zapravo radi u njenom novom romanu:

„Roman je priča o generaciji koja je prošla kroz socijalizam, ratove i kapitalizam, kao i priča o njihovom odnosu prema svetu, samima sebi, prijateljima, porodici i kako se taj odnos menjao u zavisnosti od društva u kojem su živeli. Kako su njihove nade i očekivanja i želje ostvarene kroz sve te traumatične periode, koliko ih je promenio svet, a toliko su želeli da oni promene svet, svako na svoj način.“

Novi roman „Mir i mir“ Mirjane Novaković počinje izvođenjem Sofokleove „Antigone“ u Narodnom pozorištu, ali u savremenom ključu, prilagođeno vremenu u kojem živimo.

„’Antigona’ je najizvođenija klasična tragedija i njena popularnost se menjala kroz vekove, a pravu renesansu je doživela kad su je postavili za vreme nemačke okupacije Francuske. Gledaoci su dolazili i gledali je, jer su zamišljali da je Antigona u stvari Pokret otpora, dok je zli Kreont nacistička vlast. Velika dela mogu da premoste hiljade godina i da omoguće uvek savremena čitanja i shvatanja. Tako je izvođenje ‘Antigone’ na početku romana prilagođeno našim sadašnjim uslovima, dakle, kriminalci, sponzoruše, tajkuni, vlast koja misli da ja nepogrešiva, i iskrica otpora“, objašnjava naša sagovornica.

Jedno potkazivanje DB-u menja život nekolicine prijatelja. Jedan od njih postaje tajkun koji biva ubijen, ali da ne otkrivamo dalje ovaj krimić koji nas čeka u romanu. Zaplet je, kao i uvek u Mirjaninim knjigama, uzbudljiv i dobro promišljen...

„Zapleti nisu tako teški da se osmisle, mnogo su teži raspleti. S jedne strane, moraju da imaju smisla, a s druge strane, moraju biti takvi, da ih nije lako predvideti. I možda najvažnije, moraju biti u skladu sa osnovnim temama i idejama romana. To se gradi kroz ceo tok pisanja, doteruje, ponekad i menja, prilagođava. Sad ovo što sam opisala izgleda kao nešto vrlo naporno, ali nije, u stvari, to je vrlo zabavno. I naravno, kao što pisci krimića znaju, ništa slađe nego ubiti nekoga“, duhovito dodaje.



Mirjanu Novaković ponekad u književnoj javnosti doživljavaju kao žanrovskog pisca, nekim autorima to može da smeta, ali njoj to nije problem.

„Ne smeta mi, svako doživljava pisce i knjige onako kako ih razume. Koristim često i rado elemente raznih žanrova, i to valjda više nije sramota, kao što je nekad bilo. I nadam se da su i moje knjige malo doprinele da se taj stav promeni. Mislim da je stav da književnost mora biti dosadna i naporna da bi bila velika, između ostalog, i doveo do toga da se malo čita (mada je televizija mnogo veći krivac). S druge strane, bitno je i da knjige ne budu samo puka zabava, i prava je stvar naći meru između dve krajnosti“, smatra Novakovićeva.

„Odbijam intervjue u kojima traže da pričam o svom životu. To je danas vrlo popularno. Nekad nije bilo. Sada je popularno da se svi ponašaju kao da su pevaljke. E pa, ja nisam pevaljka“, izjavila je Mirjana Novaković pre nekoliko godina u jednom intervjuu komentarišući društvenu stvarnost u kojoj živimo. Danas smatra da je „situacija verovatno još gora“.

„I izgleda mi da ponuda stvara tražnju. Što se više piše o tome, to se više čita. Ozbiljno je to tržište: ‘slavne’ ličnosti plaćaju da se piše o njima, čitaoci plaćaju da to čitaju, ili gledaju reklame, a firme plaćaju da se reklamiraju na sajtovima tabloida. Ko je zaradio, zaradio je, a narod sve drogiraniji glupostima, muljem i besmislenim sadržajem“, dodaje bez mnogo optimizma.

Pisac i književni kritičar Dejan Ognjanović je nakon čitanja „Straha i njenog sluge“ rekao da ta knjiga „ne potpada pod onaj drečavi kišobran ‘ženskog pisma’ pod kojim u Srbiji obično stoje neke dosadne domaćice sa svojim zamornim jedva-zamaskiranim erotsko-bračnim ispovestima.“ Deluje da je ženama u Srbiji ponekad teže da se dokažu kao ozbiljni pisci, a naša sagovornica ima svoju teoriju o tome:

„U svakoj oblasti ekonomije ili kulture, gde se ne vrte velike pare, žene su prisutne. Dakle na samim počecima, a onda kako se budžeti i cene povećavaju, tako se žene izbacuju i pomeraju. Onda, na kraju, kad počinje da propada, žene opet imaju šansu da uđu. To se poslednjih decenija malo menja, ali sporo i nedovoljno. Što se tiče naše književnosti, postoje predrasude, ali predrasude se nikad nisu razbijale rečima nego samo delima. Ili, mom slučaju, rečima, ali u delima. Šta drugo može čovek, tj. žena da uradi nego da radi?“, konstatuje Mirjana Novaković za kraj našeg razgovora.

Autor: Bratislav Nikolić
Izvor: Nova