Mirjana Mitrović književnica: Neko „novo normalno“ neće opstati ako nas liši drugi

„Zavisnost od pisanja je kao zavisnost od samopovređivanja. Sad mi je kasno da se lečim“, priznaje Mirjana Mitrović. „U svetu, čak i onom književnom, vladaju zakoni tržišta, nelojalna konkurencija, koterije i zaraćeni tabori. I uz to, izgleda kao da je pisaca sve više. Nekoliko puta sam pokušavala da odustanem, ali nisam mogla.“


 
Šta je to nova književnost u Srba i šta je to u njoj novo?

Živo me zanima kako će izgledati to „novo normalno u kome ćemo, kažu, odsad živeti zbog borbe sa novom boleštinom. Sve mi liči na scenu iz Ćopićevog romana u kojoj Nikoletina Bursać dolazi majci i kaže: „Od danas više nema Boga!“ Za sve što se dešava pod kapom nebeskom imamo primere u književnosti, govorila je, otkad pamtim, moja majka, profesorica srpskog, a kad sam bila mlada i nadobudna, tome sam se često izrugivala, ali kako su godine prolazile, i sama sam uvidela da se u stvarnosti samo smenjuju različiti književni žanrovi, tragedije pa krimići, balada i komedija, pa drama i groteska. Ovo „novo normalno“ mnogo liči na gotski roman o Frankenštajnu, koji je Meri Šeli i napisala tokom kućne izolacije u Ženevi početkom 19. veka. Uostalom, tek kad su Šekspiru zbog kuge zatvorili Glob teatar, on je napisao „Hamleta“ i „Kralja Lira“. Bokačov „Dekameron“, napisan tokom epidemije kuge, pokazuje kako život varniči između tanatosa i erosa. Pre pojave „distanciranja“ imala sam utisak da živim u svetu usamljenih ljudi koji preko društvenih mreža vape za bliskošću, ali sad vidim da nikakvo „novo normalno“ neće opstati ako nas liši drugih. Nije li čak i Andrić priznao da se ljudskih lica „ne može nagledati“. 
 
Zar nije za pisanje potrebna usamljenost? Pisci se uvek žale da nemaju mir i mogućnost da se izoluju da bi pisali.

Jeste, ali samo za proces pisanja, onaj posvećen težački rad, koji dolazi tek kad je u piscu sevnula varnica. Za roman su potrebni ratarski geni. Ratar mora da pripremi zemlju, da poseje, okopa, da uradi što je do njega, a onda da gleda u nebo, do samog kraja sa neizvesnim ishodom. Ako ubije grad ili sprži suša, da se ne pokoleba. Potom dolazi onaj nepodnošljivo bolan trenutak kada pisac stoji sam sa svojim golim rukopisom koji treba da iznese pred svet. Niko nije tako osetljiv kao pisac koji je završio rukopis.
 
Vaš prvi roman „Autoportret sa Milenom“ bio je objavljen kod značajnog izdavača, u BIGZ-u, i bio je zapažen i čitan. Zašto ste izabrali da pišete roman o životu slikarke Milene Pavlović Barili?

Roman „Autoportret sa Milenom“ je moja književna krštenica. Ove godine napunio je 30 godina od objavljivanja. Počela sam da na njemu radim nakon što sam diplomirala. Pomalo sa setom se sećam sebe tadašnje i sa ove distance znam da sam u taj roman unela sve ono gorivo koje sam prethodno stekla, više dobila nego zaslužila. 

Možda više nego na predavanjima i iz knjiga, učila sam iz žučnih i zažarenih dnevno-noćnih diskusija sa kolegama, jurodivim studentima. Pripadam jednoj od poslednjih generacija koje su težile renesansnom idealu; šta god da smo studirali, hteli smo da znamo sve o svemu. (Imam utisak da su kasnije studenti izbegavali tu zamku i koncentrisali se na izabranu struku, što je dobro, jer ih je spaslo od lutanja i razočaranja.) Prvo sam po bibliotekama, galerijama i arhivama istraživala podatke o vremenu u kome je živela izabrana junakinja, o njenom radu i životu. To je potrajalo tri godine, a na početku sam naivno verovala da već gotovo sve znam. Jer odrasla sam u blizini njene galerije u Požarevcu. Ta mi je galerija bila posebno svetilište i utočište. I pre nego što sam videla Milenine slike, još kao devojčica, imala sam punu glavu čudnih predela i nepostojećih prijatelja, ali sam ih jasno razlikovala od stvarnosti. Tek kad sam prvi put zakoračila u Mileninu galeriju, videla sam da unutrašnji svet može da se prevede u nešto što i drugi mogu da vide. Za taj dramatičan trenutak u kome sam osetila moć umetnosti htela sam da Mileni zahvalim svojim romanom. Pisala sam ga kao što se hoda po užetu, ne gledajući ambis pod sobom. Nisam se pitala znam li ja uopšte da napišem roman, niti da li sam dobro izabrala temu. Pametniji od mene su mi savetovali da pišem o sebi i svom iskustvu. Ispostavilo se kasnije da je taj roman zainteresovao mnoge čitaoce, da je dobio pohvale i od kritike i da je ušao u najuži izbor od pet kandidata za Ninovu nagradu. Samo ja to nisam odmah saznala, bila sam u porodilištu, a Nin mi je donela komšinica kad je došla da vidi bebu.
 
Koliko je tema bila važna za kvalitet i uspeh romana, za njegovu komunikaciju sa čitaocima, za pažnju kritike? Pa i za odnos urednika i izdavača?

U ovom slučaju mislim da je tema presudila da urednici uopšte pročitaju tekst. Ovako je bilo: roman otkucan mašinom, tada još nije bilo računara, spakovala sam u veliki žuti koverat i ponela da predam u BIGZ, ali kako urednik zadužen za domaću prozu nije bio u redakciji, portir je rekao da koverat mogu da ostavim kod njega pa će on proslediti. I ja sam ostavila jedini primerak. Posle nekog vremena pozvala sam telefonom redakciju da pitam da li su pročitali moj rukopis romana o Mileni Pavlović Barili. Urednik je pitao kome sam ga predala, a kad je čuo da sam ostavila portiru, toliko se zapanjio da je rekao da pozovem za 15 minuta dok on proveri. Pravo je čudo kako je ta neadresirana koverta još čekala na portirnici iako su prošla tri meseca. Kad je knjiga izašla, urednici su mi potvrdili da je zaista redak slučaj da se objavi roman mladog nepoznatog pisca za koji nema nikakve preporuke ili recenzije. Pročitali su ga jer ih je zainteresovala priča o slikarki. 

Danas, sa ovim iskustvom, znam da je tema važna, ali ne i dovoljna. Kad je Šekspir napisao „Hamleta“, već je postojalo nekoliko drama sa istom temom i čak istim imenom glavnog junaka. Neke su sačuvane i sasvim su dobre. Ali samo Šekspir je postavio ono ključno pitanje, biti ili ne biti. Razlika je u tih nekoliko reči. I naravno, u stilu.
 
Radili ste kao novinar u BIGZ-u, u Dugi ste radili seriju razgovora sa piscima, umetnicima, ljudima iz kulture. Ali niste dugo objavljivali knjige. Zašto?

Pisac je kao svraka, gde god nađe šareno pero, zadene ga u svoju priču. Tako je i roman „Emilija Leta“ nastao najviše zahvaljujući iskustvima koja sam stekla dok sam se bavila novinarstvom. Imala sam priliku da razgovaram sa većinom značajnih ljudi iz naše kulture, a nekoliko puta i sa arheologom Dragoslavom Srejovićem. Znalački i sa strašću pričao mi je o rimskim gradovima na tlu Srbije i zarazio me tom temom. 

U traganjima, zaustavila sam se na drugoj polovini trećeg veka naše ere, u turbulentnom vremenu kada se Rim guši i rastače pre nego što se suoči sa potpuno novim pogledom na svet i sistemom vrednosti ranog hrišćanstva. Pomislila sam da je većina stanovnika Rimskog carstva morala tada da prođe kroz iskustva kroz koja prolazimo moji savremenici i ja u procesu koji smo zvali tranzicija, u kome se društvo istumbalo od vrha do dna, ostavljajući bezbrojne „suvišne ljude“, kako je to lepo formulisao kritičar Slobodan Vladušić pišući o romanu „Emilija Leta“. Za taj roman dobila sam nagradu „Branko Ćopić“, na koju sam veoma ponosna. U trci za Ninovu nagradu izgubila sam od Basare sa 3:2.
 
To je istorijski, ali i ljubavni roman. Da li ste u  njega uneli i lično iskustvo?

Lično iskustvo je inicijalna energija dela, ali ono je nedovoljno i varljivo. Zamagljuje mogućnost da se tema i likovi sagledaju sa svih strana i sa dovoljno saosećanja. Zato sam izabrala trenutak 1.700 godina udaljen od onog u kome živim. To udaljavanje u vremenu pomoglo mi je da bolje ispitam svoju temu: šta biva sa čovekom kada se njegovo okruženje radikalno menja. Ono što tražim u istorijskoj građi su sličnosti sa našim vremenom, sa mojim ličnim i našim kolektivnim iskustvom. Zato me je ovako dugo i zadržao period u kome se hiljadugodišnje Rimsko carstvo, koje ima građevine, zakone, puteve i legije, ipak urušava jer mu se osuo moralni i vrednosni sistem na kome je počivalo.
 
U isti ambijent i u isto vreme smeštene su radnje romana „Mesečari iz Marguma“ i „Helena ili o nemiru“.

U svom rimskom Makondu ostala sam cela tri romana. Iako oni imaju nezavisne, celovite priče smeštene u različite gradove pretežno Mezije i Panonije, rimskih provincija koje su obuhvatale današnju „užu“ Srbiju i Vojvodinu, ovi romani mogu da se posmatraju i kao nekakva trilogija, koju bih, kad bih je mogla objaviti, nazvala „Žene sa limesa“. Limes, granica koju su Rimljani postavili da ih deli od varvara, podrazumevao je stalnu napetost, a u tu latentnu napetost, koja je i nama danas dobro poznata, smestila sam svoje tri junakinje. Trudila sam se da svaka od njih bude kompleksan lik, ali da svakoj bude dominantno osvetljena jedna ženska uloga, tako da bi ta tri romana, prema poziciji koju ispituju, mogli da imaju i podnaslove: Supruga – Ljubavnica – Majka.“
   
„Mesečari iz Marguma“ je epistolarni roman ili je možda pre poetska proza? Gde se nalazi Margum iz naslova?

Za Juliju, ljubavnicu, izabrala sam grad Margum, koji se nalazio na ušću Morave u Dunav. Morava je moja reka. Sećam se da sam u detinjstvu od jednog dede do drugog išla skelom preko Morave. Sećam se priče da je neke grdne hektare Morava prenela iz jednog atara u drugi tako što je posle poplave napustila staro korito i napravila veliki meandar. Sećam se i kad je Morava za samo nekoliko sati poplavila centar Požarevca. Posle su je uredili i zauzdali, ali ta sila Morave, ćudljiva i nepredvidiva, predstavlja iskustvo koje delim sa stanovnicima rimskog grada Marguma. Život steže, a čovek se otima, kao Morava koritu, ništa se tu milenijumima nije promenilo. „Mesečari iz Marguma“ je moj najpoetičniji roman zato što govori o pokušaju da se izlaz nađe u oniričkom, što se uvek završava neuspešno, jer je čovek proklet. Sasvim nepotrebno hoće da se uveri, da pogleda, kao Orfej.
 
Helena iz naslova trećeg rimskog romana je u stvari carica Jelena, majka cara Konstantina. Za taj roman dobili ste nagradu „Biljana Jovanović“.

Prethodni romani su me neminovno doveli do Helene, koja je poreklom maloazijska Grkinja, ali se, kako se to danas kaže, „udala u Niš“. Odlučila sam da joj zadržim njeno grčko ime, a ne ono pod kojim je znamo kao sveticu, jer me je zanimala njena ovozemaljska priča. Nastojala sam da se držim istorijskih podataka, oko kojih sam gradila lik žene koja je istovremeno i osetljiva i aktivna. Imala je dug život, umrla je u 83. godini, a linija njenih putovanja premrežila bi ceo onda poznati svet. Ali to je samo okvir romana. Mene je zanimao odnos majke i odrasle dece. U savremenoj književnosti ova tema uglavnom se obrađuje iz ugla deteta, s pozicije sukoba generacija. Želela sam priču sa tačke gledišta majke, sa potajnom željom da nas bar malo opravdam za ono za šta nas je Frojd ocrnio. Imam ozbiljno iskustvo u roditeljskom zanatu, koje je bilo dragoceno, ali ne i dovoljno. Priča o Heleni i njenom sinu Konstantinu, njihovim srodnicima, prijateljima i neprijateljima, neminovno je morala da postane i priča o vlasti.
 
Da li ovo znači da su u centru svih Vaših knjiga ženski likovi?

Zapravo, ne. Objavila sam zbirku priča „Sveto stado“. Trebalo je da izađe u aprilu 1999. ali je zbog bombardovanja štampanje obustavljeno, pa se pojavila za Sajam knjiga. Sećam se da sam bila veoma neraspoložena, imala sam osećaj uzaludnosti pisanja i umetnosti uopšte u takvom svetu, u takvom vremenu. Onda sam srela Svetlanu Velmar-Janković i ispričala joj šta me muči. Ona me prekorela. U svakom vremenu i bez obzira na sve, treba pisati. „Evo, uzmite moj primer“, rekla mi je. I danas kad me obuzme malodušnost, ja se toga setim i postidim. I zaista, kasnije, priče iz te zbirke su ušle u nekoliko antologija. Ja mislim da je to moja najbolja knjiga. U njoj ima više muških nego ženskih likova, a neki od njih su Nemanjići.
 
Opet je srednji vek i istorijski okvir. Zašto se dosledno držite istorije? Zašto niste počeli da pišete savremeni roman?

Pred istorijskim vremenom pisac se oseti zastrašujuće mali, ali taj osećaj ima katarzičku moć. Mom čitalačkom ukusu ne odgovaraju knjige u kojima je piščev ego predimenzioniran. Živimo u vremenu u kome nas kult individualizma, izvrnutog u egoizam, sprečava da prihvatimo kako ima nešto veće od nas samih. A bez tog uverenja, bez zanosa, niti ima kreativnosti, niti života vrednog življenja. Zanosi su danas van mode, što je posle iskustva sa fašizmom i komunizmom donekle razumljivo. Ali s druge strane, odsustvo zanosa u čoveku ostavlja nepodnošljivu prazninu koja se stručno zove neuroza. Metod propuštanja ličnih tema, dilema i pitanja kroz istorijsku rešetku meni se pokazao najefikasniji, ne samo kao književni postupak, već kao način mišljenja. Izbor trenutka u kome će moja priča početi nije presudan. Uostalom, moderna fizika potvrdila je ono što su umetnici oduvek osećali, da se o vremenu može reći sve sem da se kreće pravolinijski.
 
Autor: Nebojša Jevrić 
Izvor: Ekspres