Napomena: tekst je objavljen 2016, godinu dana pre poslednjeg izdanja kaselskih „Dokumenata“ održanog 2017. godine.
Kasel je 1945. godinu u stvarnom i u simboličkom smislu dočekao sravnjen sa zemljom. Zamišljajući na zgarištu budući grad, njegovi stanovnici nisu ga videli kao industrijsko, bankarsko ili poslovno središte, nego su identitet Kasela videli u kulturi. Postoji barem jedno sitno opravdanje za takvu viziju: braća Grim su, naime, bili iz Kasela. Nemačka je bila zgažena i posramljena, a jedan je nevelik grad – Kasel ni danas nije dosegnuo broj od dvesta hiljada stanovnika – tako niknuo iz sveta bajki, i iz ideje, posve nemačke i evropske, da se jedna urbana celina može i treba definirati putem kulture. Deset godina kasnije, bilo je to 1955, Arnold Bode, kustos i arhitekta kojemu su nacisti već 1933. zabranili da se bavi svojim poslom, pokreće „Dokumenta“, izložbu moderne umetnosti čiji je cilj da Nemačku izvede iz mraka duhovne i estetske opresije, i takozvanu „degenerisanu“ umetnost izvede iz geta, logora i lomače. Na prvoj „Dokumenti“ pokazana su znamenita dela nemačkoga i evropskog ekspresionizma, kubizma, konstruktivizma i fovizma, sve u pokušaju da se nadoknadi propušteno vreme i da se dokumentuje povest moderne umetnosti.
Ali već od druge izložbe, održane u leto 1959, koncept se menja i Kasel postepeno postaje mesto na kojem će se svakih pet godina definisati trenutak svetske savremene umetnosti, kroz niz dislociranih postavki u spektakularnoj izložbi kojoj će ceo grad biti jedan veliki izložbeni prostor. Zasad poslednja, trinaesta „Dokumenta“ održana je 2012, videlo ju je preko devetsto hiljada posetilaca (naspram sto trideset hiljada iz 1955.), ali ni masovnost, ni marketinški potencijal nisu ono što „Dokumenta“ čini tako velikim i važnim. Bijenale u Veneciji je i masovniji, i marketinški potentniji i finansijski neuporedivo bogatiji spektakl. Značaj „Dokumenata“ je u snazi estetskog i kulturno-povijesnog kriterija. U Kaselu se svakih pet godina ustanovljava šta jeste savremenost, šta jeste avangarda.
Enrike Vila Matas (1948) španski je romanopisac i autor kratkih priča, jedan od najintrigantnijih evropskih autora današnjice. Fasciniran Džejmsom Džojsom, ali i bogatim tradicijama katalonske i evropske književne avangarde, Vila Matas istovremeno insistira na tradicionalnom pripovednom postupku, na stapanju fikcije i faktografije i stvaranju sveta u kojemu se snovi počinju mešati s dokumentima, umetnički artizam s golom stvarnošću. Njegov tekst, koliko god bio eksperimentalan i apartan, različit od svega drugog i svih drugih, neobično je privlačan, čitateljski podatan – mogao bi se uporediti s Robertom Bolanjom – pa se čita iz čistog užitka, na koji se sve drugo nadovezuje i zbraja. Avangarda i tradicionalni realizam ne samo da pripadaju istom prosedeu Enrikea Vila Matasa, nego se susreću u istoj rečenici i misli, kao da nije reč o paradoksu, nego o nečemu što je logični deo iste celine.
Pred „Dokumenta 13“ Vila Matasu je ponuđeno učešće na izložbi, tako što će doći i napisati knjigu. Otprilike tako je izgledala ponuda, premda će pisac oko nje stvarati dodatnu famu. Dve godine kasnije u španskom je izvorniku objavljena knjiga „Kassel no invita a la lógica“.
„U Kaselu logike nema“ žanrovski je izazovno delo. Reportaža, koja bi mogla izlaziti u nastavcima, u nekim dobrim i ozbiljnim novinama – kakvima Nemačka obiluje, a ne fali ih ni u Španiji; nekonvencionalno postavljena rasprava o avangardnoj i savremenoj umetnosti, pisana kao izazov kustosima i kritičarima, generalno ljubiteljima arta; esej o prolaznosti, s elementima dnevnika i autofikcijske proze, koji tek igrom slučaja ima Kasel za mesto zbivanja... Sve u svemu, dakle, ova knjiga je – roman. Romanom ga, pre svega drugog, čini romanopiščeva i čitaočeva svest o romanu te prećutni međusobni dogovor da oko toga ne prave probleme. Roman je svaki, po mogućnosti višeslojni, celoviti tekst, koji predočava celovitost sveta, i koji je čitaoca u stanju uveriti da su likovi i situacije opisani u njemu proizvod fikcije, čak i ako su preuzeti iz takozvane stvarnosti. A u Vila Matasovoj knjizi svi – ili skoro svi – likovi su stvarni (naročito ukoliko je Vikipedija, i to ne ona hrvatska, kriterijum stvarnosti), kao što su stvarna i umetnička dela koja se u romanu opisuju.
„U Kaselu logike nema“ može se čitati na barem dva načina: kao likovna kritika i kao romaneskno delo. Pritom, jednako ga mogu čitati oni koje ne zanima, ili ih čak iritira, savremena umetnost, kao i oni koji u novinama i na Trećem programu ne propuštaju eseje i izveštaje iz Kasela ili Venecije. Kao i kod svakog ozbiljnog pisca, a Vila Matas je ozbiljan da ne može biti ozbiljniji, pretpostavljeni čitaočev interes za temu sekundarne je naravi. Čitate zato što je dobro napisano, čitate zato što nad sobom imate mađioničara koji vas vodi kroz svoju knjigu, čitate zato što književnost jest magija ako je književnost... Ali istovremeno, „U Kaselu logike nema“ knjiga je koju bi morao pročitati svako ko se usuđuje pisati o savremenoj umetnosti ili joj se diviti po onom novozagrebačkom meandroidnom zdanju, sve uz kanapee i loše belo vino. Kako je takvih mnogo, Vila Matasov bi roman morao tokom sledeće sedmice biti rasprodan...
Razmatrajući rad Pjera Huja „Untilled“, Vila Matas iznalazi jedno od zanimljivijih i uzbudljivijih objašnjenja potrebe za avangardom, postavangardom i postpostavangardom, koja se opet ispostavlja samo kao – avangarda, procesa, dakle koji traje tokom celog dvadesetog veka i nastavlja se danas, kao dominantan duh suvremene umetnosti (i to ne samo suvremene likovne umetnosti). Iza svega, misli pisac, stoji potreba za prapočelom, za povratkom u Altamiru, i na sam početak umetnosti: „nije li zapravo avangarda oduvek bila potreba da od svega načinimo praznu ploču i da se vratimo u tamu iskona?“ Povratak na početak je istovremeno i pokušaj poništenja ukupne tradicije, ali i najradikalnija zamisliva tradicionalistička gesta... Avangarda je starinski način izlaska iz zastarelosti.
Vila Matas efektno se ruga onima koji – evo već stotinu godina – najavljuju siguran kraj umetnosti. Govori da su takvi dobro predosetili nekakav kraj, ali da su vođeni svojim optimizmom ili možda strahom od vlastitog stradanja, krivo atribuirali narečeni veliki finale. Ne radi se, naime, o kraju umetnosti, ona je daleko od svoga kraja, koliko je daleko bila i pre 2000 godina, nego se radi o jasnom predosećaju kraja sveta. A to je neka posve druga stvar.
„U Evropi si, a Evrope nema“ – zaključuje na jednom mestu pisac, lutajući Kaselom, od izložbe do izložbe, sklapajući pojam naše savremenosti u neku konzistentnu celinu. Ništa o svetu, o duhu epohe i bliskom smaku sveta i o njegovoj savremenosti ne govori tako verodostojno i jasno kao – savremena umetnost. Naravno, pod uslovom da je umetnost i da je savremena. Istovremeno, ni u čemu nema toliko laži, šmiranja i prevare kao u onome što bi se ponudilo pod pojmom savremene umetnosti. Laž o svetu biva veća od samog sveta.
„U Kaselu logike nema“ roman je jednog sociopata, nedruštvenog pisca, čudaka, lečenog alkoholičara. To je nagoveštena erotska igrarija muškarca u zrelim godinama. To je priča o strancu i njegovim nelagodama u okruženju tuđega i tuđih jezika. To je dnevnik izbivanja od kuće i olakog pristajanja na putovanje, koje čoveka spopadne kao najgore mučenje, čim za njega dođe vreme. Na kraju, to je priča o makgafinu, o rečenici, reči ili predmetu izvan konteksta priče, koji katkad biva veći i važniji od same priče.
Autor: Miljenko Jergović
Izvor: jutarnji.hr