Mesto na kome je Kafka sagradio svoj „Zamak“

Kako je jedno malo planinsko selo na granici između Češke i Poljske postalo poprište nastanka jedne od najznačajnijih knjiga 20. veka.

Glavni planinski greben Divovskih planina ili Krkonoše prirodna je granica između Češke i Poljske. U tom planinskom lancu uzdiže se i Snješka kao najviši planinski vrh u Češkoj.

Sa obe strane granice nalaze se brojni nacionalni parkovi koji su pod zaštitom UNESKO-a. Planine i vremenski uslovi koji ovde vladaju idealni su za zimske sportove, te ne čudi veliki broj skijaških centara koji se nalaze na ovim planinama. Jedan od njih je i gradić po imenu Špindlerov Mlin. Zajednica sa nešto više od hiljadu stanovnika, udaljena osamdeset kilometara od Praga, danas je poznati zimski centar gde se održavaju trke Evropa kupa i Svetskog kupa u alpskom skijanju, kao i takmičenja u snoubordu.

Istorija gradića smeštenog u podnožju visokih planina započinje u 16. veku kada su ovu šumsku oblast počeli da naseljavaju prvi rudari i drvoseče. Ovi došljaci sa Alpa iskoristili su iskustva rodne grude da bi u negostoljubivim predelima počeli da gaje stoku i da se bave poljoprivredom.

Naziv mesta Špindlerov Mlin može da zahvali nesporazumu. Porodica Špindler je imala mlin koji se 1765. godine nalazio između nekoliko raštrkanih naselja. Meštani ovih naselja su nadležnim organima uputili zahtev za koji su naveli da je napisan u Špindlerovom Mlinu, ali je neko u administraciji razumeo da su ovi time hteli da imenuju novu opštinu. Posle spajanja ovih naselja u jednu opštinu naziv je ostao.

Nije samo naziv mesta posledica slučajnosti, već i čitava turistička ponuda. Naime, kada su 1865. godine ovo mesto posetila četvorica umornih putnika, stanovnici su odmah shvatili potencijale ugostiteljskih procesa koji su u Evropi bili tek u povoju. Prepoznali su turističke mogućnosti mesta i počeli su da grade turističke staze i proširuju svoje kolibe kako bi mogli da prime goste. Rustične kolibe brzo su postajale luksuzni hoteli. Jedna od prvi električnih vučnica za sanke počinje da radi upravo u Špindlerovom Mlinu što doprinosi ugledu ovom zimskom odmorištu.

Upravo ovo bajkovito mesto na Divovskim planinama biće tačka u kojoj je započet rad na jednom od najznačajnijih književnih dela prošlog, ali i svih ostalih vekova.

Početak priče možemo potražiti u jednoj crno-beloj fotografiji iz 1922. godine. Na njoj vidimo grupu turista kako saonicama dolaze u Špindlerov Mlin. Ako dobro pogledamo fotografiju na njoj ćemo moći da prepoznamo jedno, svima nama, poznato lice. Nalazi se sasvim desno, izdvojen i povučen, kako je samo on umeo biti. U pitanju je Franc Kafka. Autor knjiga „Amerika“ i „Proces“, kao i priča „Preobražaj“ i „U kažnjeničkoj koloniji“. Izgleda da se i blago osmehuje, ali se to teško može sa sigurnošću reći jer je fotografija mutna.

Na staroj fotografiji ipak možemo videti da se smrkava, sneg koji veje i dva crna konja koja vuku saonice. „Bilo je dockan uveče kad je K. stigao“, započinje Kafka svoj čuveni roman „Zamak“. „Selo je ležalo u dubokom snegu.“
Kao i Kafkino delo i ova fotografija ima tajanstvenu snagu neuhvatljivog. Maskirana u zamku svakodnevnog, na njoj je uhvaćen trenutak nečeg sudbonosnog.

Tokom većeg dela prethodne godine Kafka je imao problema sa zdravljem. Rad u Zavodu za osiguranje prekidao je odlascima kod lekara i brojnim bolovanjima. Kao pokušaj da se oporavi u februaru 1922. godine, zajedno sa svojim doktorom, odlazi u Špindlerov Mlin. Nada se da će mu boravak na čistom vazduhu i bavljenje zimskim sportovima pomoći da povrati izgubljeno zdravlje.

Na recepciji hotela u kome je odseo, Kafka je primetio kako je u knjizi gostiju upisan kao Jozef K. Kako je kasnije zapisao u svom dnevniku, ovaj događaj ga je više nasmejao nego uznemirio.

„Da li da ih prosvetlim (hotelsko osoblje) ili da dozvolim da oni mene prosvetle?“, upitao se.

Iste večeri je počeo da radi na svom poslednjem, dužem književnom delu. Ovo je bilo prvi pokušaj nekog većeg spisateljskog poduhvata nakon više od godinu dana.

U njegovim dnevnicima možemo pročitati da je nakon dolaska čak i obična šetnja po obroncima Divovskih planina predstavljala događaj kome je pridavao moralni i duhovni značaj. Neposredno pre odlaska na zimovanje, u trenucima kada mu je zdravstveno stanje bilo pogoršano, pisao je o pokušaju da se dostigne poslednja zemaljska granica.

Možda mu je Špindlerov Mlin simbolizovao tu poslednju i najvišu granicu. Ne samo u geografskom, već i u duhovnom smislu.

„… na ovom svetu situacija bi trebalo da bude užasna, a usamljenom ovde u Šp(indlerovom Mlinu) još i gora“, zapisao je u svom dnevniku dva dana nakon dolaska. „… na pustoj stazi gde se neprekidno klizi po mraku u snegu, besmislenom putu, štaviše, bez zemaljskog cilja…“

Ova podvojenost između zemaljskog i nezemaljskog ogleda se i u samom romanu koji se koleba između fizičkog, gotovo prljavog, i nečega uzvišenog.

Priča o zemljomeru K, koji dolazi u malo mesto kojim se upravlja iz zamka grofa Vestvesta, do dana današnjeg opire se svim tumačenjima jer svako može biti ispravno i pogrešno. Upravo je u tome lepota Kafkinog dela. Svakom čitaocu ova knjiga može značiti nešto drugo. A mogućnosti čitanja su beskonačne. Svaka nova generacija i svaki novi čitalac može na drugačiji način pročitati i razumeti ono što je Kafka želeo da napiše.

Čini se da je boravak u Špindlerovom Mlinu ipak bio lekovit za Kafku. Tamo je, pored uvodnih scena „Zamka“, uspeo da napiše još dve kratke priče. Iako autora više nema među živima, njegova dela će, poput planina na kojima su nastala, težiti trajanju kroz večnost.

Autor: Milan Aranđelović
Izvor: Bookvar