Meri Lin Brakt: „Odrasla sam slušajući priče iz domovine moje majke“

„Volim priče žena. Snažnih žena. Osećam se kao da su moja majka i njene prijateljice preživele sopstvenu prošlost“, kaže Meri Lin Brakt, dok objašnjava šta je inspirisalo da napiše svoj dirljivi debitantski roman, „Bela hrizantema“, posle kog je njena književna karijera procvetala. Pošto se bavi rasvetljavanjem zaboravljene prošlosti, romanu Braktove su već prognozirali zaradu od šest cifara u Americi i Velikoj Britaniji na prošlogodišnjem Londonskom sajmu knjiga, upoređujući ga sa „Memoarima jedne gejše“ i „Lovcem na zmajeve“.

Roman nas upoznaje sa šesnaestogodišnjom Hanom koju, dok štiti svoju mlađu sestru Emi, odvodi japanski vojnik da bude „žena za utehu“ japanskoj vojci. Žene iz ponosne loze henjo (ženski ronioci koji ubiraju plodove mora sa dna okeana) sa ostrva Džedžu u Koreji, koji su okupirali Japanci, donose hleb na trpezu, što je neobično za inače patrijarhalno korejsko društvo. Uprkos strahotama koje preživljavaju razdvojene jedna od druge tokom rata – narativ se kreće između Hanine borbe da preživi tokom četrdesetih godina i Emi koja, kao starica, oseća krivicu zato što je umakla Haninoj sudbini – njihova međusobna ljubav je snažna.

„Morale su da idu napred, nisu imale izbora. Ne mogu da zamislim... Ne mogu i ne mogu, sve u isto vreme“, kaže Brakt. „Morala sam da razmislim o tim ženama koje su preživele. Pitala sam se ko su one. Jer od 200 000 registrovanih ’žena za utehu’, do devedestih ih je samo 250 bilo u životu. To je ogroman broj preminulih. Šta je potrebno da se preživi to ropstvo i održi želja za životom? Ko je bila ta osoba? Znam da je henjo.“

I dok Hana predstavlja istorijsku bol svih „žena za utehu“ (ili „baka“, kako su bile poznate) u vojnim logorima, Emi je ta koja je izbegla tu sudbinu i koja je po tome bliska iskustvu autorkine porodice. „Preživela je rat i nastavila da živi u Koreji i primer je žene koja je pretekla, slično kao moja mama i njena porodica. Kada ti se ništa ne dešava sem života, to može da bude teško“, kaže Braktova.

Pre nego što je odlučila da postane pisac, autorka je želela da bude vojnik poput svog oca, koji je, dok je bio u Koreji sedamdestih kao deo vojske SAD, upoznao njenu majku. Kasnije su se preselili u predgrađe Teksasa, gde je Braktova odrasla u iseljeničkoj zajednici korejskih žena, od kojih je većina za sobom ostavila tešku prošlost, ali su, poput njene majke, preživele i spremne su da pričaju o tome. „Odrasla sam slušajući priče iz domovine moje majke, tako da me je oduvek zanimalo šta ima tamo, van Teksasa. Kad god sam pomislila: ’O čemu želim da pišem? Šta me inspiriše?’, uvek su mi se kao odgovor javljale moja mama, njen život i prošlost njene porodice“, kaže Braktova.

Tek kad je stekla diplomu iz antropologije, otkrila je temu svog prvog romana – na vreme da se posveti svojoj strasti. U početku je bila obeshrabrena životom pisca, ali je sudbina odvela u drugom pravcu.

„Ja sam iz veoma malog grada gde niko nije postao pisac!“, smeje se. „Želela sam da pišem priče, njih sam oduvek imala. Ali sam odlučila da odustanem, tako da sam otišla na koledž da postanem vojni pilot. Na prvoj godini sam imala vazduhoplovnu stipendiju i u jednom trenutku sam krenula na časove antropologije i pomislila: ’Ne želim da ubijam ljude, želim da ih proučavam.’“

„Kada sam čula za ’žene za utehu’, već sam istraživala korejsku istoriju. Sigurno je prošlo preko 12 godina dok nisam odlučila da nešto o tome napišem. Napisala sam kratku priču koja je postala moja master teza, a od koje je nastao roman. Tako da je to bilo dugo putovanje. Ali ova strašna stvar iz istorije me je šokirala. Čitala sam veliki broj priča i bile su veoma teške – veoma tužne, sa mnogo prećutanog. Preživljavala sam sve to. Prišla sam joj sa istorijskog stanovišta jer u pitanju priča koja nije stvarno ispričana.“

Razbijanje tišine

„Kada sam upitala mamu da li zna za ’žene za utehu', njen odgovor me je šokirao. Rekla mi je: ’O da, svi znaju za njih’. I to je bilo to“, priseća se Brakt. „U Koreji se to dešavalo, i mislim da je na kraju postalo na neki način prihvaćeno, podrazumevano. Palo mi je na pamet da upravo to i dalje sprečava ’bake’ da traže pravdu za to što im se desilo. To se guralo pod tepih. Zamislite samo da ste bili ta i takva žena. Čitav život bi vas tretirali kao prostitutku. To me ubija.“

Iako je desetine hiljada žena prevareno i odvedeno u seksualno ropstvo za japansku vojsku tokom rata – svedočanstva tvrde da su neke prisiljavane da imaju seks sa do 50 muškaraca dnevno – problem je skrivan skoro pola veka. Tek se devedestih raspoloženje u zemlji promenilo, a 1991. godine istupila je prva „žena za utehu“. Do tada ih je ostalo vrlo malo, ali ostaje pitanje koliko je njih umrlo tokom tih godina ćutanja. I kako je to pitanje ostalo toliko dugo nerazjašnjeno, s obzirom na obimnost tragedije. „Ljudi su se zastrašujuće loše odnosili prema njima. Govorili su da su prostitutke željne novca“, kaže Brakt. „U to vreme je čednost bila pitanje života ili smrti. I ako ti se tako nešto desi, o tome se ne priča. Ako možete da izbegnete priču o tome, da se pretvarate kako se to nikada nije desilo, možda ćete imati život.“

Još uvek traže pravdu

Ne samo da im je zabranjeno da pričaju o zlostavljanju: u decembru 2015, u sklopu dogovora vrednog milijardu jena, japanska i korejska vlada su odlučile da se pozabave tim problemom, a spomenik koji je podignut u njihovu čast uklonjen je ispred ambasade Japana u Seulu. „Kada se nešto ovakvo desi ženama, vlada pokušava da to gurne pod tepih. Ne želi da se seća. Ne žele statuu i spomenik koji podseća na žrtvu i preživljavanje ovih žena. Radije bi hteli da one tiho odu“, kaže Brakt. „Sve što ima veze sa seksom je ’tišina, hajde da ne pričamo o tome, ne želimo da pričamo o tome, ne možemo da iznesemo to odmah’. Ne, šta će se desiti ženama i deci? Ne možete da ih izostavite.“

Kada su je upitali da li knjigu smatra feminističkim romanom, ona pravi pauzu. „Mislim da je ljudski roman. Govori o ženama, o tome što im se dešava u ratu i konkretno ovim ženama, seksualnim robinjama. Ali se nadam da će ga svi pročitati. Dok sam istraživala materijal išla sam po bibliotekama i knjižarama primetila sam da ne samo da su muškarci bili gazde u njima, već su i knjige bile takve – ovde se radi o borbi i toj vrsti žrtvovanja. Ovo je druga strana. Mislim da je to rupa u našoj istoriji; volela bih da je ispunimo.“

Izvor: thebookseller.com    
Prevod: Miloš Vulikić
Foto: Tim Hall