Meri Bird: Štreberski slažem svoje knjige

Razgovarali smo sa klasičarkom Meri Bird, autorkom knjige „SPQR: Istorija starog Rima“.

Koje knjige se nalaze na Vašem noćnom stočiću?

Trenutno čitam „Ostrvo nestalog drveća“ Elif Šafak, divnu knjigu o ljubavi, na ratom podeljenom Kipru, i o smokvinom drvetu. Nikada nisam ni pretpostavila da ću uživati u knjizi u kojoj je jedan od glavnih junaka drvo, ali mi se, na moje iznenađenje, veoma dopala. Pored nje se nalazi i knjiga koja je delom vezana za posao The Puffin Book of School Stories, jer uskoro treba da radim na knjizi o školama, i čini mi se da taj naslov predstavlja dobar početak. Ujedno sam sa velikim užitkom ponovo pročitala knjigu „Pola žutog sunca“ Čimamande Ngozi Adiči.

Koju ste veliku i važnu knjigu pročitali u poslednje vreme?

Nije mi u potpunosti jasno na šta mislite pod izrazom „velika“, ali ako mislite da je to „knjiga za koju sam skoro u potpunosti sigurna da će se čitati i za sto godina i da će se naći u školskoj lektiri itd. itd.“ onda pretpostavljam da bi to bila „Sluškinjina priča“ Margaret Atvud. Ukoliko biste malo preformulisali pitanje, možda biste dobili drugačiji odgovor.

Da li postoji klasik koji ste nedavno pročitali prvi put?

Već godinama negujem vrlo zamršen odnos sa romanom „Midlmarč“ Džordž Eliot. Nisam je pročitala u gimnaziji i dugi niz godina, pa i decenija, uživala sam u tome da šokiram prijatelje tim propustom među pročitanim knjigama. Potom sam pomislila da to postaje pomalo luckasto, i da mnogo propuštam, a sve zarad mladalačke prgavosti. Stoga sam je držala pored kreveta nekoliko meseci i pomislila da bih mogla da je pročitam – ali bojim se da sam je tom neodlučnošću već dovoljno sebi upropastila.

Opišite svoje idealno čitalačko iskustvo (kada, gde, šta, kako)...

U svojim maštarijama zamišljam da se izležavam na suncu, negde na Mediteranu pored bazena, sa bocom vina, zdelom maslina i novim romanom. Ali to je fantazija – u realnom svetu u takvim situacijama je uvek suviše vruće i ne možete sa lakoćom čitati kroz naočare za sunce, a i od vina lako klone glava... Istina je da uživam dok sedim za svojim stolom kod kuće ili u biblioteci, sa gomilom knjiga ispred sebe, olovkom i sveskom u ruci pošto i dalje pravim beleške na staromodan način. Možda zvuči pomalo dosadno, ali je veoma praktično.

Koja je Vaša omiljena knjiga za koju niko drugi nije čuo?

Od kada je dobila Bukerovu nagradu, mislim da nijedna knjiga Bernardine Evaristo nije više nepoznata, ali ipak još uvek volim da u odgovoru na pitanje ovog tipa kažem da je to njen roman The Emperor’s Babe. To je roman u stihovima o crnoj ženi u Britaniji u vreme rimske vladavine i o rimskom imperatoru Septimusu Severu. Sećam se da su mi je poslali radi recenzije i, pre no što sam je otvorila, frktala sam s prezirom prema celoj ideji... Međutim, uskoro sam uvidela da je moje frktanje bilo potpuno neosnovano. Knjiga je pametna, oštroumna i izuzetno maštovita.

Koje knjige su u Vama probudile interesovanja za stari Rim i klasike?

U pitanju su dve knjige koje su me nagnale da pomislim da su klasici predmet koji je vredan ozbiljnog studiranja. Prva je bila The World of Odysseus Mozesa Finlija. Do tih gimnazijskih dana sam već pročitala dobar deo Homerove „Odiseje“ (delom na grčkom, ali većim na engleskom jeziku). Finlijeva knjiga mi je otvorila oči da se o „Odiseji“ može razmišljati istorijski. Tu spada naravno i Dodsova knjiga „Grci i iracionalno“. To je prva knjiga koja mi je ukazala da je podjednako „iracionalnog“ kao i „racionalnog“ u Starom svetu – i takozvano „iracionalno“ mi je delovalo mnogo uzbudljivije tih ranih 70-ih godina 20. veka.

Koja Vam je omiljena knjiga za razgovor sa studentima na Kembridžu?

Definitivno Tacitovi „Anali“, koja prikazuje istoriju ranog perioda Rimskog carstva, a napisana je u prvim godinama drugog veka nove ere. Smatram da to delo predstavlja najoštriju analizu političke (i svake druge) korupcije koja je ikada napisana. Pravo uživanje mi je trenutak u kom studenti osete i dobiju moć razumevanja latinskog jezika. Jer đavolski je teško prevesti je i na određeni način je skoro neprevodiva (bliže Džejmsu Džojsu nego Edvardu Gibonu). A pravu i istinsku nagradu predstavlja pomoć studentima u spoznaji šta je Tacit činio sa tom jezičkom veštinom i teškoćom, te da sva izopačenost ima realnu osnovu (Tacit je delom smatrao da se korupcija najbolje spoznaje i prepoznaje u korumpiranom, odnosno iskvarenom jeziku). Latinski je vredan učenja makar samo da bi se čitao Tacit u originalu.

Kojom temom biste voleli da se autori više bave?

Više me zanimaju teme o kojima bi mogli manje da pišu! Smatram da svetu u ovom trenutku nisu potrebne nove biografije o Vinstonu Čerčilu. Takođe, nemam preteranu želju za dečjim knjigama koje pišu slavni i poznati (knjige za decu je najteže napisati – iako često pogrešno pretpostavljamo da je to najlakše), a ni za ogromnim brojem knjiga koje se bave dijetama/samopomoći/blagostanjem – ima ih više nego dovoljno.

Мolim Vas da nam za čitaoce koji tek otkrivaju klasike kažete koja je knjiga najbolja za početak upoznavanja sa Starim svetom?

Uvek govorim da treba početi sa Homerovom „Odisejom“ jer ona je temelj velikog dela zapadne kulturne tradicije, dok tu istu tradiciju istovremeno ispituje pre nego što je i nastala. Ona otvara mnoga pitanja o tome šta mi smatramo da je „civilizacija“, dugu istoriju o pretvaranju naših neprijatelja u „varvare“ i da li smo možda „mi“ u stvari varvari, a ne „oni“. Zato ne čudi što je „Odiseja“ predstavljala veoma važno delo za pisce i umetnike, poput Dereka Volkota i Romara Birdena.

Da li postoje knjige koje doživljavate kao grešno zadovoljstvo?

Ne osećam krivicu u vezi sa bilo kojim knjiškim užitkom i sa velikim zadovoljstvom izjavljujem da volim popularne romane o drevnom Rimu poput trilogije Ciceron Roberta Herisa koji je u savremenom svetu učinio mnogo više za Cicerona od svih naučnika zajedno.

Kako organizujete svoje knjige?

Vrlo štreberski, priznajem. Delim ih po temama, onda ih organizujem abecedno po autoru (pri tome su veliki formati na većoj, donjoj polici). To se ne odnosi na kataloge sa izložbi koji su organizovani hronološki. Ali to je ionako samo u teoriji!

Koja knjiga na Vašim policama bi nas iznenadila?

Imam ceo odeljak literature o pokretu Black Power, koja potiče iz kasnih 60-ih i ranih 70-ih godina 20. veka. Tada sam živela u ruralnom delu Engleske, ali sam bila veoma zainteresovana za američku politiku. Stoga sam lokalnoj knjižari postavljala prave izazove u vidu zahteva za nabavkom knjiga Anđele Dejvis, Bobija Sila, Elridž Klivera i drugih. Te knjige se i dalje nalaze na mojim policama.

Autor: Rebeka Klark
Izvor: nytimes.com
Prevela: Aleksandra Mišić
Foto: Caterina Turroni