Matijas Edvardson: Jednostavno volim da pišem

Švedski pisac trilera, Matijas Edvardson počeo je da piše u tajnosti. Do objavljivanja svog debitantskog romana, nije posećivao čak ni kurs kreativnog pisanja. Sada, kada se njegov četvrti roman polako penje na listi najprodavanijih knjiga u Švedskoj i objavljuje dela na drugim jezicima, sa nama razgovara o tome kako bi pisanje trebalo učiniti prioritetom i pri tome stvoriti sopstvena pravila.

Zbog čega ste poželeli da budete pisac?

Kao dete sam se zaljubio u knjige i u školi počeo da pišem priče. Sanjam o tome da ću postati književnik još od pete godine života, mada nikada nisam mogao ni da zamislim da ću od toga moći da živim. Do 2012. godine, kada je objavljen moj prvi roman, nikome osim članovima porodice i bliskim prijateljima nisam rekao da pišem. Nikada nisam pohađao čak ni časove kreativnog pisanja.

Kako sebe motivišete da pišete?

Uglavnom mi nije potrebna motivacija, jednostavno volim da pišem. Godinama unazad sam morao da koristim svaku priliku da pišem, pošto sam radio kao nastavnik, a kod kuće imao malu decu. Naučio sam da samo sednem i pišem. Bilo kada i bilo gde. U pitanju je jako važna životna lekcija. Previše je pisaca koji čekaju inspiraciju, umesto da jednostavno sednu i pišu. Loša priča se uvek može prepraviti ili napisati ponovo. Sa praznom stranicom ne možete da uradite ni jedno ni drugo.

Kako pravite nacrt dela i kako započinjete proces pisanja?

Nastojim da stvorim nekoliko likova sa kojima se poistovećujem i koji u meni bude radoznalost. Zatim ih suočim sa problemom, nekakvom moralnom dilemom, i pišem da vidim kuda će me priča odvesti. Često je potrebno nekoliko poglavlja da bi se priča uobličila, a ponekada se pojave i nove ideje koje priču odvedu u pravcu koji nisam očekivao.

Šta smatrate vrhuncem svoje dosadašnje spisateljske karijere?

Moja dela koja su prethodila „Sasvim običnoj porodici“, koju sam napisao 2017. godine, doživela su skroman uspeh u Švedskoj. Moja sjajna agentkinja je verovala u ovaj rukopis i poslala ga, uoči sajma knjiga u Londonu, izdavačima širom sveta. Iste me je noći nazvala da mi kaže kako je Celadon skupo platio prava na englesko izdanje na američkom i međunarodnom tržištu. Sutradan je rukopis otkupljen u još četrnaest zemalja i „Sasvim obična porodica“ će biti objavljena u ukupno trideset i dve države: Kini, Rusiji, Libanu, Nemačkoj, Francuskoj, Brazilu itd. Mislim da se slobodno može reći da mi je ova knjiga promenila život.

Šta biste savetovali budućim književnicima?

Nikada nemojte odustati. Morate mnogo čitati i pisati. Na greškama se uči. Pronađite priču koju želite da ispričate i potražite u sebi način da to učinite. Mislim da svaka dobra priča u sebi sadrži delić autora. Saslušajte savete drugih, ali zapamtite da pisanje ne poznaje pravila.

Koji je najveći izazov sa kojim se suočavaju mladi pisci?

Teško je probiti se do publike. Mnogo je knjiga, a malo vremena. Blagosloven sam odličnim profesionalnim izdavačem i agentkinjom koji su angažovani na promovisanju moje knjige širom sveta. Bilo mi je, međutim, potrebno pet romana i više godina da se nađem ovde gde sam sada. Možda ćete pomisliti da je sve pitanje sreće, ali se iza priče o uspehu često krije težak rad i mnogo utrošenog vremena. Izdržite i možda će se i vama jednoga dana posrećiti. Ja sam živi dokaz toga.

Sa kakvim ste se izazovima suočili u procesu pisanja/izdavanja romana?

Knjigu čine tri dela – svaki je napisan iz perspektive drugog pripovedača: oca, ćerke i majke. Najteže je bilo pronaći tri zasebna glasa i ispričati priču iz tri zasebne perspektive bez ponavljanja. Knjiga je trebalo da bude objavljena u Švedskoj, u junu 2018. godine. Prava na globalno izdanje prodata su u martu. Mesece pre nego što će biti objavljena proveo sam u svojevrsnom limbu. Brinulo me je da će knjiga proći neprimećeno. Jako je čudno što je postala „međunarodni hit“ pre nego što je uopšte objavljena u Švedskoj. Srećom, na listi bestselera u Švedskoj pojavila se iste nedelje kada je objavljena i na njoj ostala tokom celog leta.

Kako se, kao pisac, nosite sa odbijanjem?

Sa odbijanjem je uvek teško izaći na kraj, ali sam uspevao da stvorim distancu između dela i sebe. Ne odbijaju lično mene. U prošlosti sam se oslanjao na snagu volje i odbijanje posmatrao kao izazov da podnesem još i bolji rukopis od prethodnog. Videće oni... Mimo toga, mislim da mi se isplatila sposobnost da rukopis ostavim po strani kada ga odbiju i počnem da pišem drugi, umesto da se bavim konstantnim prepravkama.

Koji je najbolji savet koji ste dobili kao pisac?

Na mene je, na ključan način, uticala knjiga Stivena Kinga „O pisanju“. Najbolji savet koji sam dobio jeste da nema pravila – morate pronaći sopstveni put.

Izvor: wildmindcreative.com
Prevod: Milan Radovanović