Maša Rebić: Ljubavi nikad dosta!

Maša Rebić je spisateljica, poslovna žena, majka i supruga, veoma atraktivna dama, britkog jezika i bistrog uma, koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Svoje misli pretače u sjajne priče, a njene će vas izjave inspirisati i naterati da se dobro zamislite.

Jedna je od najpopularnijih književnica današnjice. Njeni romani „Sponzoruše“, „Devojke iz kraja“, „Cvet mog života“ kao i zbirka priča „Ludorije, štikle i stvaran život“ doživeli su brojna izdanja i mesecima su se nalazili na listama najprodavanijih knjiga u Srbiji. U decembru je objavila novi roman pod nazivom Još samo ovaj put, čija je tema opsesija.

Zašto ste odlučili da se pozabavite baš tim fenomenom?

- Interesantno mi je bilo, posmatrajući ljude oko sebe, da gledam kako, veoma često, obične, normalne želje koje imaju motivišuću ulogu u životu, vrlo lako prerastu u preteranu žudnju, opsesiju ili potpunu privrženost i tako se pretvore u otrov uma.

Da li Vi imate neku opsesiju?

- Nemam. Nisam osoba sklona tome. Imala sam i imam obične, realne želje, od kojih se većina i ostvarila.

Koliko je, po Vašem mišljenju, dalek put između opsesije i strasti i da li se može lako preći na drugu stranu?

- Veoma je tanka granica. Prepuštanje željama je kao kad kažemo – zašto moramo sve da iskomplikujemo? Možemo je zadovoljiti i završiti sa njom. Problem nastane kad nikad nismo gotovi sa njom jer većini je zadovoljenje želje samo privremeno, uglavnom se vraćaju po još i tako je pretvaraju u opsesiju.

Da li je u Srbiji danas potrebna hrabrost da se piše o ovakvim temama o kojima Vi pišete, poput strasti, požude, opsesije…?

- Ne mislim da je potrebna neka prevelika hrabrost. Pisac ne sme da razmišlja o tome šta će drugi reći i da li će ga poistovetiti sa nekim od junaka, što se često čini. Ako počne da se premišlja, da se stidi i ide uz dlaku čitaocima, postaje neiskren i loš pisac.

Da li u Vašim romanima ima autobigrafskih elemanata ili su emocije o kojima pišete isključivo doživljaj drugih?

- Naravno da ima autobiografskih elemenata, ali oni su zanemarljivi u odnosu na ono što mašta može da učini do kraja.

Šta mislite o modernoj književnoj sceni Srbije?

- Mislim da se nije značajno odmaklo od onoga što ju je oduvek pratilo. Imamo takozvane ozbiljne pisce koji su večno zabrinuti za književnost danas ali koji itekako dobro naplate svoje prolivene suze za tom dobrom književnošću. Imamo netalentovane ali politički korektne pisce koji pišu ono što se od njih traži. Pisci i pored svega nikad nisu bili hrabriji, naročito ženski pisci. S obzirom koliko su dočekane na nož, odlično se drže. I naravno, tu su ti klanovi koji bez blama dodeljuju jedni drugima najveće književne nagrade godinama i književni kritičari koji u medijima praktično ne postoje, a i kad se oglase kritikom to urade na jedan sraman, nečastan način.

U prethodnim romanima pisali ste, između ostalog, o životu u Beogradu i beogradskim devojkama i često izjavljivali da ste veliki lokal patriota. Šta je to što po Vašem mišljenju čini Beograd posebnim i jedinstvenim mestom za život na svetu?

- Beograd je jedinstven svima nama koji ga volimo uprkos tom njegovom večno polumračnom, sivom tonu koji nam pruža. Ono što ga čini živim su Beograđani, oni su kao neka krv koja struji njegovim oronulim telom, pulsira i ne dozvoljava mu da se preda.

Da li su i Beograđanke po nečemu drugačije i posebne?

- Beograđanke nisu omiljene. Smatra se da su snobovi samo zato što se otvoreno gnušaju primitivizma. Ali one su jedine prave dame preostale u ovom gradu. Dakle, ne moraš biti rođen u Beogradu da bi bio Beograđanin. Dovoljno je da ga iskreno voliš i to te već izdvaja iz gomile.

S obzirom da profesija pisca ne iziskuje fiksno radno vreme, koliko je teško izbeći potrebu za odlaganjem obaveza i prionuti na posao?

- Svako od nas drugačije funkcioniše. Neko piše samo ujutru, neko samo uveče, nekome je potreban mir i tišina. Ja najbolje radim u najvećem haosu. I pišem kad osetim potrebu ali zapisujem stalno. Na papirima, u sveskama, snimam se na diktafonu. Više od polovine svega toga nestane kad krenem da radim, ali važno je da neke momente, misli, trenutke, ljude ne zaboravim.

U Vašoj poslednjoj knjizi Jelena i Miloš imaju savršen odnos, sve do trenutka kada se susreću sa izazovom. Koliko je teško očuvati dobar brak ili vezu u današnje vreme?

- Jako teško, baš zbog prepuštanja beznačajnim stvarima. Teško ostajemo dosledni sebi, plašimo se realnosti jer se od nas previše očekuje. Ljudi su postali kukavice. Toliko pokušavamo da se postavimo u neke okvire koje nam nameće okolina da postajemo zli i površni. Muškarci i žene se ne bore za ljubav. Oni odlaze jedni od drugih.

S obzirom da ste u braku, recite nam šta je to što može da održi strast u svakodnevnom životu?

- Mislim da je ključna stvar da ne prestanemo da se zabavljamo na onaj način na koji smo to činili pre nego što su došla deca i krediti. Ne može se to činiti toliko često, ali dete koje čuči u svima nama ne sme nestati kad prođe pet, deset godina braka. To dete nas može spasiti ludila ili dosade.

Da li uživate u romantičnim postupcima ili ih radije sami priređujete partneru?

- Nikad nisam bila romantična jer sam cinik po prirodi, ali primećujem da što sam starija sve više mi je potrebna neka vrsta romantike. To je valjda normalno, menjaju se svi, tako i ja.

Da li se sa dolaskom dece nešto promenilo u Vašem odnosu?

- Deca su nam samo učvrstila odnos. Postali smo realniji, zreliji, zahvalniji jedno drugom. Naučili smo da se dopunjavamo, odričemo, delimo. Deca te izdignu na neki drugi nivo. Nikad više ne razmišljaš kao ranije, sav sebičluk nestane i stvari koje su ti nekad bile važne ti postanu smešne i beznačajne.

Da li je, po Vašem mišljenju istina da je biti roditelj najteži posao u životu?

- Apsolutno. Ako uspeš da od deteta načiniš dobrog i zadovoljnog čoveka u današnje vreme, čime god se bavio, možeš sebe smatrati uspešnim čovekom.

Šta je najvažnije u vaspitanju dece?

- Doslednost, dobra komunikacija, pružanje izbora i odlučivanja, iskrenost – jer decu ne možeš da prevariš. I ljubav. Ljubavi nikad dosta.

Kako izgleda Vaša svakodnevnica?

- Kao i većini žena. Počinje sve sa jutarnjim ludilom, pranje zuba, oblačenje, doručak, odvoženje u vrtić i školu. Prepodne je moje vreme. Dok deca nisu tu, vežbam, pišem, kuvam. Popodne služi za domaće zadatke, treninge, francuski, engleski, rođendane, park, bicikl, trotinet… Veče je samo naše. Ono što je nekad bio ručak za jednu porodicu, danas je večera. Tada smo svi na okupu. Pravimo žurke, muzika kod nas stalno trešti… Noć je za mamu i tatu, vino i neki dobar film, recimo.

Šta Vas najčešće obraduje i nasmeje?

- Deca i prijatelji. Ponekad mi je žao što ne mogu svaki momenat sa njima da zabeležim nekako da zauvek ostane sačuvan.

Kojih se zadovoljstava nikada ne biste odrekli?

- Nekih sasvim običnih kao što su ispijanje kafa sa drugaricama dok su nam deca u školi, gledanje dobrog filma, predstave, putovanja, čitanje, pisanje… Ima ih puno.

Da li sebi zamerate neku odluku iz prošlosti?

- Mnoge bih promenila ali izgleda da sam ljubimica zvezda jer je sve na kraju odlično ispalo.

Na Twitter-u ste veoma aktivni. Šta mislite o uticaju društvenih mreža na mlade?

- Mislim da je sve to jako zabavno dok se ne pretera. Ne treba se ničega plašiti jer ko zna na kakvoj društvenoj mreži će sutra biti moja deca.

S obzirom da pisac nikada ne spava, na čemu trenutno radite?

- Trenutno sam zaista u fazi kad ni ne razmišljam o budućem romanu. Ideja će se kao i do sada pojaviti tamo gde je i kada je najmanje očekujem.

Autor: Jasmina Jovanović-Arsić
Izvor: mirisjasmina.com