„Marsova soba“: biti siromašna žena u Americi

U romanu „Marsova soba“ Rejčel Kušner upire prstom u licemernu američku ideologiju, da ne kažemo bajku, o slobodnoj volji i slobodnom izboru. Tokom njihovih bednih života ove žene su tučene, obmanjivane, osujećene, zatrovane, a kada ih zarobi kazneni sistem uvek se nađe neki nadmeni čovek koji ih pompezno podseća kako njihova situacija u potpunosti proističe iz izbora koje su donele i akcija koje su preduzele.

Romi Hol je bila predodređena da završi u Marsovoj sobi. Da postoje Bog, Krišna, Ganeša, Jahve, Alah, Sreda, ovaj, Odin zatim Tor, Hulk… ne, ne… Da postoje Zevs, Jupiter, Perun, Mitra, Krom, Molek ili makar nešto, što u napadu odricanja od sopstvene i društvene odgovornosti, nazivamo sudbinom sve to bi učinilo da Romi Hol bude osuđena na doživotni zatvor kakav je Marsova soba.

Marsova soba je striptiz klub u San Francisku gde sve neka fina gospoda dolaze da uživaju u umetničkom plesu zgodnih dama. Marsova soba je, zapravo, najgori striptiz klub koji postoji. „Ako si se istuširala, u Marsovoj sobi zadobijaš nijansu prednosti na konkurencijom“, kaže o svom radnom mestu Romi Hol. „Ako su ti tetovaže bez pravopisnih grešaka, tada si vrhunski poželjna imovina. Ako nisi u petom ili šestom mesecu trudnoće, onda si glavna riba u klubu te noći.“

Romi Hol je dete samohrane majke nemačkog porekla koja je svoju ćerku nazvala po omiljenoj glumici za koju se priča da je svojevremeno bila Hitlerova ljubavnica. Romina majka je svu svoju ljubav posvećivala zgodnim muškarcima koji su prodefilovali, da ne kažemo protrčali, kroz njen život (da ne kažemo krevet). Prepuštena neograničenoj ljubavi, brizi i nezi ulice Romi je rano upoznala kako da dobije sve ono što devojčice iz boljih kuća dobijaju od svojih roditelja kao zamenu za ljubav. Imala je svega jedanaest godina kada joj je jedan fini gospodin ponudio da joj da pare za taksi kako bi se, u sitne sate, vratila kući. Uslov je bio da ode u njegovu hotelsku sobu. Mnoge devojke ne bi otišle, ali Romi jeste. Njene male drugarice, sistematski silovane od strane staratelja, hranitelja, očuha i ostale muške galanterije životinjskog porekla, nisu imale taj izbor. Nekako je bilo logično da sve one otkriju i uživanje u drogama kao i zgodne načine da dođu do novca za iste. Romi je odlučila da se bavi striptizom što je, za sve one koje su odlučile da budu devojke lokalnih dilera ili makroa, pravi gospodski, da ne kažemo damski, posao.

Nakon što je ostala u drugom stanju, dobila sina Džejsona, skinula se sa opijata i počela da se zabavlja sa relativno pristojnijim i finijim momcima, Romi je vodila i gotovo normalan život. Međutim, tada je u njen život uleteo Kurt Kenedi. Kenedi je bio sasvim pristojan manijak koji je opsesivno progonio Romi. Zbog njega Romi je napustila svoj rodni grad i radni Mars kako bi pobegla u Los Anđeles. Međutim, Kenedi je i tamo stigao. I tada je ona, više impulsivno nego svesno, razbila Kenedijevu glavu. Tada, zapravo, počinju njene zatvorske muke.

Američka književnica Rejčel Kušner spomenula je, u intervjuu za Njujorker, kako planira da nauči sve što može o zatvorima u Kaliforniji. Nakon što je i sama, u cilju istraživanja, neko vreme provela u zatvorima sada je konačno došao red da nam, na više od tri stotine strana romana „Marsova soba“ koju je u prevodu Dubravke Srećković Divković objavila izdavačka kuća Laguna, prenese ono što je naučila, saznala i otkrila.

Romi je siromašna devojka koja pada u kandže američkog pravosudnog sistema bez ikakvih šansi da iz njega izvuče živu glavu. U procesu (Kafka bi napisao u „Procesu“), koji nimalo nije ličio na one fensi slučajeve koje gledamo u televizijskim serijama, Romi je osuđena na dve doživotne kazne plus šest godina zatvora, sa pravom da ponovo razmotre njen slučaj tek nakon trideset godina. Sistem joj oduzima starateljstvo nad sinom i šalje ga u neku usvojiteljsku porodicu. Romi se u zatvoru upoznaje sa različitim, a opet nekako sličnim, životnim pričama. Kroz priče o životima zatvorenica autorka nam dočarava kako je to biti siromašna žena u Americi.

Gotovo sve one su žrtve ranog silovanja, obično od strane članova porodice, neizbežno padaju u zavisnost od droga, imaju malo izbora osim da se bave prostitucijom, zlostavljaju ih momci, nadređeni i policajci. Pravosudni sistem ne uspeva da ih zaštiti, a zatim ne uspeva ni da sudi o njihovim zločinima sa razumevanjem ili saosećanjem.

U romanu „Marsova soba“ Rejčel Kušner upire prstom u licemernu američku ideologiju, da ne kažemo bajku, o slobodnoj volji i slobodnom izboru. Tokom njihovih bednih života ove žene su tučene, obmanjivane, osujećene, zatrovane, a kada ih zarobi kazneni sistem uvek se nađe neki nadmeni čovek koji ih pompezno podseća kako njihova situacija u potpunosti proističe iz izbora koje su donele i akcija koje su preduzele. Milioni ljudi su zarobljeni u sprezi siromaštva i zatvora, toj mašini pomazanoj zakonima o drogi.

„Marsova soba“ sa jedne strane neodoljivo podseća na knjigu „Crno više nije u modi“ (Orange Is the New Black) jer je svaki zatvor isti. Ispunjen određenim istim pravilima, dnevnim rutinama, čuvarima i zatvorenicima. Vidiš jedan, vidiš ih sve. Sa druge strane, „Crno više nije u modi“ je autobiografska proza zasnovana na istinitom šestomesečnom boravku jedne bele i privilegovane ženske osobe u zatvoru, dok je „Marsova soba“ čista fikcija u kojoj autorka nije omeđena proživljenim iskustvom već je slobodna da nam ispriča priču o ženi koja nije imala polaznu tačku jedne Pajper Kerman.

„Marsova soba“ je snažna, potresna, upečatljiva i znalački građena priča o sudbinama žena sa margine. Priča o onim osobama čije priče ne želimo da čujemo, od kojih okrećemo glavu i zatvaramo uši jer nas neprekidno podsećaju da nešto nije u redu sa našim društvom koje dopušta takve stvari.

U pitanju je i duboko intimna priča o ženama koje prolaze kroz lični pakao i koje moraju da se suočavaju same sa sobom u okruženju koje nije naklonjeno preispitivanju ove vrste.

„Marsova soba“ je treći po redu roman Rejčel Kušner. Prva dva su ušla u najuži izbor za Nacionalnu književnu nagradu, dok je roman „Marsova soba“ ušao u najuži izbor za Bukerovu nagradu. Sasvim zasluženo.

Piše: Milan Aranđelović
Izvor: bookvar.rs