Marlon Džejms živi životom koji je san svakog pisca. Godine 2015. osvojio je prestižnu Bukerovu nagradu – i to za treći roman „Kratka istorija sedam ubistava“, književno višeglasje koje se proteže kroz nekoliko decenija – postavši tako prvi jamajčanski pisac kome je pošlo za rukom da dobije ovu nagradu. U februaru 2019. godine, samo nekoliko dana nakon objavljivanja knjige „
Crni Leopard, crveni Vuk“, veličanstvenog, fantastičnog epa smeštenog u Afriku iz alternativne stvarnosti, objavljeno je da će Majkl B. Džordan ekranizovati ovaj roman za Vorner Bros, dok će se književnik naći u ulozi izvršnog producenta. „Crni Leopard, crveni Vuk“, prva knjiga u planiranoj trilogiji, prati grupu sumnjivih plaćenika koji su angažovani da pronađu nestalog dečaka. Ton romana je autoritativan, radnja nasilna, a kako je kritičar Bredli Babendir napisao u svojoj recenziji, u romanu se postavlja pitanje „da li je moguće opstati u brutalnom svetu a da čovek ne prestane da bude osetljiv na brutalnost“. U periodu kada ne piše ili ne sklapa filmske ugovore, Džejms predaje kreativno pisanje na koledžu Makalester, provodeći vreme na relaciji između Sent Pola i Njujorka. Nedavno smo vodili telefonski razgovor o njegovim kulinarskim veštinama, omiljenom postapokaliptičnom romanu i lampi zbog koje bi mogao – ako do toga dođe – da ostavi svoju bolju polovinu.
Koje je Vam je omiljeno jelo iz restorana brze hrane?
Popajeva piletina. I to ne bilo kakva Popajeva piletina. To mora da bude Popajeva piletina iz 135. ulice u Harlemu. Zato što je tamo ona najbolja. Nije svaki „Popaj“ u svakom gradu isti, iako tako svi misle. Dakle, to je to – piletina, pogačice i pomfrit. Ne mogu da se setim kako zovu tu kombinaciju. Siguran sam da postoji posebno ime za to, ali to volim. Od brze hrane jedem samo to.
Kada bi bilo moguće, koji događaj ili trenutak iz svog života biste voleli ponovo da proživite?
Prvo mi je pao na pamet događaj koji uopšte nije naročito važan. U pitanju je moj prvi let avionom. Prvi put sam leteo za Čikago i nije bilo nikakvih turbulencija. Let je protekao tako glatko i tako tiho. Mislio sam da su svi letovi takvi. Ispostavilo se da su mi svi naredni letovi bili katastrofalni, puni turbulencija. Iako više ne idem u crkvu, tada se molim. Stalno ponavljam: „Znaš šta, na letu za Čikago si me stvarno prevario.“ Mislio sam tada da plutam na oblacima. I mislio sam da će takvi biti svi letovi.
Da li su Vaši naredni letovi za Čikago takođe bili nezgodni?
O da, kao i letovi na svim drugim relacijama. Ali posebno kada idem u Francusku. Najgori su letovi za Francusku. Sećam se da sam bio na jednom letu koji je bio toliko užasan da sam rekao: „U redu, to je to, to je zaista to, dozvolite mi da pošaljem ovaj rukopis sada jer ćemo se srušiti, i nadam se da će neko objaviti knjigu.“
Ko Vam je omiljeni fiktivni negativac?
Moj omiljeni fiktivni zlikovac je Magneto. Od svih zlikovaca koji mi se sviđaju, njega baš volim. Uvek mu poverujem kada se „prodobri“, a kada se ponovo okrene lošim stvarima, razočara me i iznova slomi srce. Svaki put nasednem na njegova poigravanja.
Koju rečenicu iz filma ili TV serije ste uveli u svoj rečnik?
I dan-danas kažem „What’s your damage?“ (Koji ti je andrak?), rečenicu iz filma „Smrtonosna privlačnost“ (
Heathers). To nije dobro jer apsolutno niko ne zna šta to tačno znači. Posebno moji studenti koji bi mogli da budu potomci one generacije koja je prikazana u tom filmu. A ja je i dalje koristim.
U tom filmu ima puno rečenica koje se mogu citirati.
O da. Postoje i druge rečenice poput: „F*** me [gently] with a chainsaw“ (J*** me [nežno] motornom testerom), ali ne mogu da zamislim da bih to ikada izgovorio. [Smeh.]
Ko bi glumio Marlona Džejmsa u filmu o Vašem životu?
Ko bi glumio mene... O Bože. Ko bi me glumio? Biram Čedvika Bozmana. Samo zato što želim da mislim da izgledam dobro kao on.
Kada šaltate kanale, zbog kog filma ćete se zaustaviti i odgledati ga do kraja?
„Bekstvo iz Šošenka“! A zaista nemam pojma kako taj film počinje. Nikada nisam video početak „Šošenka“. Desi se da prebacujem kanale i kažem: „O, Šošenk!“ I nastavljam da ga gledam jer je OK da muškarci plaču zbog tog filma. To je film koji mi uvek privuče pažnju na TV-u, ali ga nikada nisam gledao od početka. Još uvek ne znam kako je glavni lik završio u zatvoru.
Da li postoji nešto čega prosto ne možete da se ratosiljate?
Imam „Moooi“ lampu u obliku konja. U pitanju je podna lampa koja predstavlja konja u punoj veličini. To je potpuno sulud i blesav predmet koji verovatno ne bi ni trebalo da imam u svojoj kući, ali pre bih se odrekao nekog prijatelja nego da bacim ovog konja. Da je u pitanju moja bolja polovina, mogla bi da se iznenadi zbog moje odluke ako bi došlo do onog „ili/ili“.
Kako ste je nabavili?
Postoji jedno feminističko dizajnersko udruženje po imenu „Front“, što je samo po sebi smešno svima osim Amerikancima. Većina ljudi širom sveta koristi ovaj termin kao sleng za intimne delove žene, pa se Amerikanci zbune što je drugima smešno. U svakom slučaju... Da nisu iz Švedske? Oni prave baš lude stvari – na primer, obore kauč na bok i onda povrh njega stave abažur. A u ovom slučaju su došli do šokantne ideje da naprave konja u prirodnoj veličini – što ovaj moj konj zaista jeste – i onda samo da mu raspale abažur na glavu. To je baš sjajno. Nalazi se i u Muzeju moderne umetnosti.
Ne mogu da ga zamislim u stanu.
Ni oni nisu mogli! Možda sam imao sreće jer imam stan u prizemlju. Smešno je što je ova lampa skuplja od pravog konja.
Pa, trajaće duže.
Umreću na tom konju.
Kojom posebnom veštinom biste doprineli životu u postapokaliptičnom društvu?
Mogu da skuvam bilo šta, uključujući i stvari koje ne bi trebalo da se kuvaju. Dakle, ako ikada dođe do tačke u kojoj neko mora da cipelu pretvori u govedinu, ja sam prava osoba za to.
Da Vam neko sada da cipelu i da imate pristup svim mogućim začinima koje želite – na koji način biste je pripremili?
Mislim da bi prvo morala da se poprilično dugo kuva da bi se izbacili i boja i otrovi iz nje. Imajte na umu da ćete za obrok dobiti kravlju kožu, tako neće biti savršeno jelo. I samo da znate, zombi apokalipsa nije isto što i nuklearna apokalipsa, tako da pretpostavljam da će i dalje biti mnogo biljaka. Mislim da u seriji „Okružen mrtvima“ i dalje ima puno vegetacije. Mada nisam siguran, jer ne gledam baš tu seriju.
Ko je trenutno najpotcenjenija osoba koja se bavi istim poslom kao Vi?
Viktor Laval. Neko me je pre nekoliko meseci pitao na čemu zavidim Viktoru Lavalu, a ja sam rekao da mu zavidim na tome što uvek bude prvi u nečemu. Mnoge stvari koje sada uzimamo zdravo za gotovo – fikcija koja je kombinovana sa fantazijom, a ujedno je i postmodernistička, afroamerički pisci koji se poigravaju sa slepstikom i komedijom u pokušaju da se pomire sa svetom, i crnci štreberi kao likovi u knjigama – Viktor je to već koristio u svojim knjigama pre mnogo godina. Njegov roman
Big Machine... I njegov poslednji
The Changeling prava su remek-dela. Privukao je izvesnu pažnju, ali i dalje mislim da bi mogao biti jedan od onih pisaca koje mnogi ljudi još uvek ne mogu da razumeju, kao što je slučaj i sa Raselom Hobanom, koga bih takođe naveo kao potcenjenog pisca koga treba čitati. Napisao je roman
Ridley Walker. Spominjali smo zombi apokalipsu, a ovaj roman je za mene još najbolji postapokaliptični roman ikada napisan. Njih dvojica su pisci koji su bukvalno ispred svog vremena. A kada su pisci ispred svog vremena, ljudi ne znaju na koji način da pričaju o njihovim delima. A tek će se o njima pričati.
Kada biste mogli da budete član bilo kog benda, bilo da još uvek postoji ili ne, koji bi to bend bio?
Biću zaista pretenciozan i reći da to nije u sferi nagađanja nego da je vrlo ostvarivo, iako je to samo moje mišljenje. Rekao bih
Funkadelic, ali pre nego što su postali
Parliament, jer je kasnije naglasak stavljen na horne, a kod benda
Funkadelic na gitare. Dakle, bio bi to nesumnjivo
Funkadelic. U stvari, znate u kom bendu želim da budem? Želim da budem u bendu Majlsa Dejvisa kada su svirali električnu fuziju. Dok su snimali te totalno lude ploče poput „Bitches Brew“ i „On The Corner“...
Šta biste radili tokom „Pročišćenja“ („The Purge“)? Da li biste počinili neki zločin?
Koji li bih zločin počinio?
Ne morate nijedan da počinite, naravno.
Ja sam slabić. Bavio bih se pljačkom. Provalio bih u svaku umetničku galeriju i ukrao skoro sve što su ukrali od afričkih plemena. Bio bih Robin Hud.
A sada bonus pitanje od Vernera Hercoga: „Da li znate kako da obijete katanac? Da li biste znali kako da falsifikujete dokument, recimo dozvolu za nošenje oružja, u zemlji koja je pod vojnom diktaturom?“
Dobijam pitanje Vernera Hercoga? Vau.
To tako liči na njega.
Ne znam kako da obijem katanac, ali to nije jedini način da se uđe u neku prostoriju. Ne znam kako da obijem katanac, ali znam kako da skinem vrata sa šarki. Tako da ću ući u prostoriju, u svakom slučaju. Na taj način mogu da vratim vrata na njihovo mesto i niko neće ni znati da sam bio unutra.
To je baš lukavo.
Pa da. [Smeh.]
A da li znate kako da falsifikujete dokument?
Reći ću vam samo da je moj otac slao opravdanja za dane kada sam bio bolestan dok sam išao u srednju školu. On o tome nema pojma, a poslao ih je baš mnogo. Tako da mislim da bih mogao da krivotvorim dokument. Mislim da bih mogao to da uradim.
Šta biste želeli da pitate sledeću osobu koju ćemo intervjuisati?
O kom filmu, knjizi ili TV seriji najviše pričaju, a zapravo je nikada nisu ni videli ili pročitali?
Kako biste Vi odgovorili na ovo pitanje?
Često govorim o celokupnom radu Roberta Altmana, ali mislim da sam pogledao samo dva njegova filma. Ne mogu da se setim šta još. Verovatno ima tona takvih stvari. Sećam se da sam godinama pričao o „
Velikom Getsbiju“, a pročitao sam ga tek možda 2010. godine, kada su me uhvatili na času, dok sam pričao o knjizi: „Da, to je kao kada je Getsbi okončao život u saobraćajnoj nesreći. A moj student je rekao: „Mislim da je Getsbi upucan.“ A ja sam tada rekao: „Ne u izdanju koje je objavljeno na Jamajci...“ Ali saznalo se za to. Držao sam predavanje o knjizi koju nisam pročitao. Dakle, odlučio sam da više ne budem intelektualno nepošten. Pročitao sam knjigu. Ali da, to bi bio moj odgovor na to pitanje, jer sam o tom romanu stalno govorio. Sada kada sam ga pročitao, uopšte ne govorim o njemu.
Da li smatrate da je ispunio Vaša očekivanja?
Sasvim jeste, ali mislim da ljudi zaboravljaju koliko deluje kao da je napisan u 19. veku, iako je to prvi roman 20. veka. Isto tako smatram da je roman Tomija Orandža „Tamo, tamo“ zvanično prvi roman 21. veka, ali mu je radnja smeštena u 20. vek.
Autor: Lora Adamčik
Izvor: avclub.com
Prevod: Kristijan Vekonj