Roman Marka Vidojkovića „E baš vam hvala“ je akcioni SF koji se odvija u SFRJ 2017. godine – u zemlji koja se nije raspala već ostala na svom putu napretka. Glavni lik je četrdesetogodišnji komunista koji se bavi paranormalnim fenomenima i putuje kroz vremenske portale rešavajući razne zadatke. Roman je originalna antiutopija, i kako je njegov autor naveo – omaž jednoj izgubljenoj zemlji i prodatim idealima.
Novinar Teofil Pančić je za nov Vidojkovićev roman rekao da je „brz, duhovit, ciničan, pametan, i subverzivan na razne načine“. O svojoj knjizi koja je u poslednjih nekoliko meseci među najčitanijim Laguninim izdanjima Marko Vidojković govori za City Magazine. Objašnjava svoje motive za nastanak romana, precizira kome je knjiga namenjena, otkriva šta ga u njenoj recepciji iznenađuje, i potvrđuje da će „E baš vam hvala“ imati i svoj nastavak.
Kako je protekao susret sa čitaocima na nedavno održanoj Noći knjige?
Lepo je bilo, bio sam u četiri knjižare i u svakoj je bilo drugačije. Ljudi koji su dolazili u tržne centre koji su van centra grada vole kada neko dođe u njihov kraj. U Avivu je bilo dosta ljudi, a u Big Fashionu je bila ekipa sa Karaburme i iz Mirijeva. Ono što me je iznenadilo u knjižari Delfi je da je bilo dosta mladih čitalaca. Inače me to iznenađuje kada je ova knjiga u pitanju ‒ ima puno mladih ljudi kojima ona odgovara. Ja nažalost ne mogu da znam na koji način im ona odgovara, jer ja spadam u grupu onih koji se sećaju Jugoslavije. Onima koji se sećaju Jugoslavije ova knjiga je primarno i namenjena. Zbog silnih referenci u njoj samo onaj ko se seća Jugoslavije će moći da ovu knjigu proguta na način na koji sam ja to nekako zamislio. Izgleda da ima onih koji se ne sećaju Jugoslavije, i koji je gutaju na neki sasvim drugi način.
Koji su komentari čitalaca? I kako doživljavate uspeh i veliku čitanost romana?
Super je osećaj. Nije da mi se ovo prvi put dešava, bila je slična situacija i sa romanom „Kandže“. Doduše, prošlo je dosta vremena od tog ludila te knjige. Sada sam srećan, ali nisam euforičan. Pretpostavio sam da će knjiga dobro proći, i sve što prevaziđe moja očekivanja (a ovaj uspeh je prevazišao moja očekivanja) je super. Za ova tri meseca nisam dobio nijednu kritiku koja je negativna na bilo kakav način. Jedino što čujem je da se knjiga prebrzo završava, da čitaoci žele još. U ovoj prvoj knjizi sam rekao apsolutno sve što sam imao da kažem. U njoj je priča zaokružena, i lepo je kada ljudi traže još, i kada je to jedina kritika koju imaju da upute na račun pisca.
Kako ste došli na ideju da napišete roman koji se dešava u Jugoslaviji koja se nije raspala?
Mislim da je krucijalno to u kakvim vremenima i u kakvoj sredini danas živimo. Želeo sam da se obračunam sa našom odvratnom stvarnošću, i pokušavao sam da nađem izraz u raznim žanrovima, razne književne korake sam pokušavao da napravim. Međutim, ovo je leglo baš kako treba, ova naučna fantastika. Ono što je činjenica je da je nama svima spas u domenu naučne fantastike. Ja sam taj spas izveo. Ja sam u suštini realan, i kada pogledamo realno kakvo je sranje svuda oko nas, jasno je da rešenje mora biti radikalno, a nažalost – sa nekog drugog sveta, ili iz neke druge dimenzije.
Kako u vašoj knjizi izgleda socijalizam 2017, u Jugoslaviji?
Uspeo je da prevaziđe sve istorijske prepreke i istorijske izazove kojima je bio izložen, i Jugoslavija se posle stradanja Novih narodnih heroja u rušenju aviona 3. juna 1989. oduprla reakcionarnim stremljenjima, odolela istorijskom izazovu, i nastavila putem bratstva i jedinstva ka 2017. u kojoj je ona danas superiorna svetska i evropska država, moglo bi se čak reći i velesila – u vojnom, tehnološkom, zdravstvenom, školskom, i svakom drugom smislu. Jedino što joj fali to je malo demokratije (jer kao što znamo kod komunista demokratije nema), i ono što joj se možda može zameriti to je represija prema bilo kome i bilo čemu što može da ugrozi njen opstanak (za ono što komunisti procene da može da ugrozi njen opstanak). Ali kada se vidi kako ta država funkcioniše prema svojim građanima, onda se ni tome ne može mnogo toga zameriti.
Naveli ste u jednom intervjuu da ova knjiga služi čitaocima da ih izbavi iz košmarne stvarnosti u kojoj žive, a ukoliko se izvuku neke pouke – utoliko bolje.
Čini mi se da su glavne pouke da se ne bavimo svojim manama, da ponavljamo iste greške, i da se ne bavimo prošlošću na pravi način. Mi smo žrtve istorijskih okolnosti koje nemaju mnogo veze sa nama, pre svega mislim na ekonomsku krizu koja je počela 2008. i koja nikako da se završi, a koja se pretočila u ratnu privredu, odnosno ratnu krizu koja traje i danas na Bliskom istoku, i koja nam je sve bliže. To je jedna destabilizacija cele planete koja pogađa i mnogo razvijenije i mnogo stabilnije države i regione od nas. Mi jednostavno nismo imali šanse. I danas očekivati od naših naroda i narodnosti da priznaju bilo šta loše o svojoj bližoj ili daljoj istoriji je uzaludan posao. Zato što oni gledaju kako da sačuvaju glavu na ramenima, kako da uopšte prežive u ovom odvratnom životu. A velike istorijske teme, i nacionalne, bojim se da ih uopšte ne zanimaju. I ne treba ih kriviti. Mi realno nikad nismo imali većinu da izvedemo bilo kakve kvalitetne i realne reforme ka kvalitetnoj i građanskoj demokratiji.
Kao i u vašim prethodnim romanima, i u ovom se nalaze mnoge reference na pop kulturu. Pominju se „Dilan Dog“, „Marti Misterija“, serija „Dosije X“, grupa Šarlo akrobata…
Maštovit sam, pa mi uspeva mnogo toga. Kada praviš novu zemlju moraš da obraćaš pažnju na razne detalje, na svakodnevni život koji je drugačiji u odnosu na onaj koji živimo. U životima junaka moje knjige postoje elektromobili Zastava 1001, vetroparkovi na svakih nekoliko kilometara, solarni paneli, podzemni auto-putevi, magnetno-levitacioni voz Skoplje-Ljubljana, i još 300 čuda koja su mi pala na pamet i koja se sviđaju ljudima koji se sećaju Jugoslavije. Mislim da to klincima ne znači puno, i mislim da su mlađi čitaoci bolje fokusirani na radnju. Ljudi toliko pate za Jugoslavijom da u nekim trenucima ne vide šumu od drveća, čitaju knjigu i oduševljavaju se referencama na Jugoslaviju, drago im je što u nekoj paralelnoj realnosti postoji i Rudi Čajavec tablet, i žao im je što ih nema još u ovoj knjizi. Ali ova knjiga nije pisana da bih samo začinjavao i začinjavao, pisana je da bih pričao određenu priču – i to priču ne o Jugoslaviji, nego o ovome smradu u kom mi živimo.
Gde je do sada održana promocija knjige „E baš vam hvala“? Naveli ste u jednom intervjuu da niste mogli da održite promociju svuda gde ste želeli?
Ne mogu ni sad. Jedina budžetska institucija koja mi je organizovala promociju za ova tri meseca blickriga ove knjige na top liste i među čitaoce jeste Kulturni centar Šabac. Sve ostale promocije – u Smederevu, Inđiji, Subotici, Zaječaru, Požegi ‒ su bile privatna inicijativa. Knjiga je istovremeno izašla u Hrvatskoj, gde se dobro kotira na listama, videću da li ću uskoro da skoknem i tamo. Pripremljeno je makedonsko i slovenačko izdanje, tako da ću obići celu nekadašnju Jugoslaviju sa ovom knjigom, pre ili kasnije. Tek je tri meseca kako je knjiga objavljena, tako da će biti vremena za putovanja, osim za putovanja po budžetskim institucijama. Blokada je slepa i ona nema nikakvu taktiku. Jednostavno, Vidojković je zabranjen. Ja sam subverzivan, tako da je u meni problem, a ne u mojim knjigama. Mislim da nikad u Beogradu nije održana književna promocija na kojoj bilo oko 500 ljudi.
Šta sada radite? I šta je sledeće o čemu biste voleli da pišete?
Pošto je ova knjiga postigla uspeh, i pošto čitaoci traže još, dobiće još. Nema ništa bolje nego kada započneš novu fazu u svom stvaralaštvu, i kada to prođe dobro kod publike. Onda dobiješ vetar u leđa da pišeš dalje. A pošto imam još dovoljno ideja i inspiracije, počeo sam da sklapam konstrukciju. Kad ću pisati, i kad ću to završiti, ne zavisi samo od mene, zavisi od mnogih drugih faktora.
Marko o boljoj prošlosti
Loša sadašnjost je razlog glorifikovanja svih kretenskih stvari. Socijalistička prošlost nije najgora stvar koja se ovde glorifikuje. Ona uopšte nije bila loša. Imalo smo šansu da odradimo tranziciju početkom devedesetih, da Jugoslavija postane konfederalna i federalna građanska demokratska zemlja, i to se nije desilo. Dakle, reakcija je kriva za ono što se desilo. Nisu komunisti, oni su se raspali. Socijalistički sistem se raspao. Možemo samo da krivimo bivše komuniste što su tako rado i brzo postali nacionalisti i upropastili nas sve. Doduše, bilo je i licemera koji su se nazivali jugoslovenskom levicom, pa i socijalistima, a nemaju veze ni sa socijalizmom ni sa tim zdravim levim idejama. Tako da narod kad je sjeban, on veliča svakakva sranja. Mnogo gore od veličanja socijalizma i prisećanja na to da je Jugoslavija bila poslednja normalna država u kojoj smo živeli (a to ne može niko da ospori) je kada se priziva Slobodan Milošević, i kad se pričaju bajke o tome kako je tada bilo nešto, bilo šta – bolje. Apsolutno sve čega ja mogu da se setim je bilo gore u Miloševićevo vreme. Devedesete su nas upropastile tako da evidentno ništa posle toga nije moglo to da ispravi.
Autor: Jelena Jovanović
Izvor: City Magazine