Marko Krstić: Naše vreme ne razume Čea Gevaru

Ne shvatamo ni Asanža, koji je naš savremenik. Zavaljeni u fotelje i zablenuti u ekrane, prespavali smo njegovu revoluciju.

Sa korica novog romana „Mundo Libre“ Marka Krstića, u izdanju Lagune, posmatra nas lik Čea Gevare, jedno od najupečatljivijih lica novije istorije. Njegov pogled stremi negde u daljinu, uvek okrenut budućnosti. Tako i pripovest Marka Krstića pokazuje da je Če Gevara bio čovek daleko ispred svog vremena, svestrana ličnost kojoj nije bilo stalo samo do oslobođenja Kube od imperijalizma i američke dominacije, već do ideala slobode za čitavu Latinsku Ameriku.

Zbog čega ste izabrali da u romanu opišete poslednji period Čeovog života, kada je uhvaćen, mučen i ubijen u Boliviji?

Slažem se sa verovatno najvećim latinoameričkim piscem Gabrijelom Garsijom Markesom, koji je govorio: „Mogao bih pisati hiljadu godina na milion strana o Čeu Gevari“. Zaista, taj čovek je imao neverovatno sadržajan i skoro epski život. No, meni su kao piscu ti poslednji dani pred hapšenje i smrt, bili najkontroverzniji i najinspirativniji, posebno jer su se ti događaji desili pod prilično nerazjašnjenim okolnostima. Obezglavljivanje i odsecanje ruku ide na dušu predsedniku Bolivije Reneu Barijentosu, koji je to pravdao potrebom za identifikacijom, jer navodno nisu bili sigurni da je to zaista Če. Jeste važno od čije ruke je ubijen, ali mnogo važnije je ko su bili naredbodavci. Zvanična istorija je to pripisala izvesnom vojniku Mariju Teranu i bolivijskim vlastima, ali meni je ta teorija uvek bila prilično labava. Uveren sam da to nije moglo da se desi bez direktnog odobrenja Cije, naročito ako znamo da su u akciji hvatanja Čea učestvovale jedinice zelenih beretki koje su obučavale bolivijske rendžere (da li vam ovo zvuči poznato?). Ipak, Čeov duh i ideja oslobođenja Latinske Amerike i danas živi i tinja među Latinoamerikancima.

U vašem tumačenju lika Če Gevare sadržana je i njegova idealizovana slika, on poseduje neke „nadljudske“ odlike. Da li ste želeli da ga prikažete i kao mučenika, ili čak kao sveca?

Da, to jeste jedna od odlika ovog romana. Žanrovski, ovo je roman potere, ali idejno „Mundo Libre“ jeste istorijsko-psihološka transpozicija mita u jedan stvaran, realističan okvir. Idealizacija je ovde samo uslovna, asocijativna, zavisno iz kog ugla se posmatra. U mojoj slici njegovog mučeništva, Če se okrenuo ćutanju. I to utiče na njegove mučitelje, kao što i njegovo mrtvo telo sa otvorenim očima, koje se naredbom predsednika Bolivije sprovodi kroz Valjegrande, kako bi se građani uverili da je zaista mrtav. S druge strane, njegova prerana smrt je prilično doprinela njegovoj mitskoj i pop ikoničnoj dimenziji.

Če Gevara je i simbol popularne kulture, ali u kojoj meri razumevanje takve ličnosti zavisi od vremena iz kojeg se posmatra? Može li naše doba da ga razume?

Uzmimo to ovako: njegova globalna popularnost je kao lice Janusa, ima dva lica. Sa jedne strane, majica sa njegovim likom je najprodavanija majica na svetu, „šifra i lozinka mladih idealista širom sveta“, kako kaže Muharem Bazdulj u svom tekstu o romanu. Sa druge strane, ta majica je postala proizvod, konfekcija, moda, i svi oni koji je nose znaju o kome je reč, ali gotovo ništa ne znaju o tome šta je taj čovek uradio za čovečanstvo, za druge, za njih. I zašto se to njih tiče. Svet se tehnološki promenio od 1967. godine, ali suštinski je ostao isti. I danas smo, kao i tada, gladni slobode. Možda i više nego ikad pre. U tom smislu, milion ljudi iz svih delova sveta na pedesetogodišnjici Če Gevarine smrti u Havani razume šta je taj čovek učinio za njih. Nasuprot tome, ono što je porazno za naše doba nije samo to što mi ne razumemo Čea i njegov iskorak, nego što ne razumemo ni Asanža koji je naš savremenik. Zavaljeni u fotelje i zablenuti u ekrane, prespavali smo njegovu revoluciju.



Akcenat ste stavili i na likove iz Čeovog okruženja. Da li je on, budući izuzetan, bio u stvari sam?

Svaki čovek je u biti sam. Bio on radnik, funkcioner, umetnik ili heroj. To je datost, kao što je i Gevarina izuzetnost samo produbljivala njegovo osećanje (samo)ostavljenosti. Opet, meni je kao piscu bilo zanimljivo da uradim nešto što nije postojalo u zaista opširnoj literaturi o Čeu Gevari i o čemu se malo zna, a to je da prikažem psihološke profile gerilaca. Zašto su se oni uputili u šumu, njihove sudbine, sumnje... Meni su sudbine tih gerilaca bile jako važne za autentičnost romana. Kao i lik Hulije Kortes, mlade učiteljice iz Igere, koja je istorijski bila poslednja osoba koja je Čea videla živog, dajući mu poslednji obrok. Njena dalja sudbina bila je obeležena tim susretom, kao što je i „Mundo Libre“ obeležen njenim prisustvom maltene do poslednjih strana. Na kraju, revolucija i jeste ženskog roda.

Kako vidite Čeov odnos sa Kastrom?

Uprkos željama raznih svetskih obaveštajnih službi, čak i jednog dela Kubanaca koji i danas smatraju da je Fidel izdao Čea poslavši ga u Boliviju u sigurnu smrt, jer Če je bio suviše popularan na Kubi i time ugrožavao Kastrov autoritet, moje duboko uverenje je da je njihov odnos bio izraz najiskrenijeg i bezgraničnog prijateljstva dvojice nepokolebljivih ljudi i dubokog savezništva koje je, uprkos klevetama i lažima, odolelo vremenu. Ono u čemu se jesu razlikovali su razmere revolucije i poimanje vlasti. Tačnije, Fidel je bio čovek vlasti i jako je dobro razumevao šta znači real politika, za razliku od Čea koji, iako se umešno snalazio na državnim funkcijama, nije bio čovek vlasti, već vizionar.

A kako, pak, vidite ulogu tadašnjeg bolivijskog ministra policije u ubistvu Čea?

Reč je o Antoniju Argedasu, neverovatnom čoveku, koji je zasigurno svojim herojskim činom promenio tok istorije. On je kao ministar policije bio jedan od ključnih ljudi koji su učestvovali u organizovanju Čeovog hapšenja i čovek koji je kao agent Cije posedovao sve najvažnije obaveštajne podatke. Zvanična istorija ne beleži šta se desilo nakon Čeove smrti, što je Argedasa podstaklo da načini akt veleizdaje i tajno fotokopira rukopis Čeovog dnevnika iz Bolivije, nađenog u njegovom konfiskovanom rancu, i tajnim kanalima ga pošalje Kastru, a kasnije isto učini i sa Gevarinim odsečenim rukama. Fidel je sada već kultni „Dnevnik iz Bolivije“ momentalno štampao u 100.000 primeraka i podelio ga Kubancima. Njegov čin je lični čin revolucije, revolucija duha, i ja ga u tom smislu tretiram kao jednog od gerilaca. Zato se i treći deo romana zove „Ustani, Antonio“.

Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politika
Foto: Matija Krstić