Marko Aleksić: Epski likovi su najveći brendovi srednjeg veka

Tek kad je knjiga objavljena, shvatio sam koliko volimo Marka Kraljevića i da su ti slojevi mitskih, epskih i fantastičnih elemenata kod njega plod ljubavi mnogih generacija. Marko Kraljević zaista je bio vitez, vojničina, ratnik, kao što je bila sva tadašnja evropska vlastela, koja je imala svoju kulturu i na njoj insistirala.
 
Zato je ovo priča o vitezu - kaže za Danas Marko Aleksić, arheolog, stručnjak za srednjovekovno oružje i pisac prve naučne monografije o najpopularnijem junaku srpske epske poezije Marku Kraljeviću, čoveku koji je postao legenda. Beogradska Laguna, koja je ovu knjigu objavila 1. juna, navaljuje njeno četvrto izdanje.
 
Šta je glavni izazov za naučnika i pisca kad epskog junaka treba da svede u realan istorijski okvir?
 
- To nije uobičajeno i jedan od takvih primera je i kralj Artur. Kao što su misterije vezane za njega i arturijanski ep jako zanimljive, tako je i epska tema Marka Kraljevića poslužila kao odličan šlagvort da se publici približe naučna otkrića. Epski likovi su najveći brendovi srednjeg veka, a viteštvo jedan od elementarnih pojmova današnje globalne kulturne baštine i kao takav dominira i u popularnoj kulturi. Mi arheolozi znamo da je razlika između elitne i popularne kulture zapravo veštačka. Svaka kultura mora biti popularna, jer je to vid komunikacije.
 
Koliko se prožimaju epska poezija i istorijske činjenice u ovom slučaju?
 
- U početku se nisam obazirao na narodno predanje, ali sam radeći shvatio da nema razloga da budem toliko rigidan, jer je ono deo nasleđa i pamti neke istorične elemente. Pored Novaka Kovača, najpoznatijeg kotorskog mačara svih vremena, jedan od epskih motiva koji sam koristio je porodična bračna svađa - ljubavni trougao između Marka Kraljevića, njegove žene Jelene i Balše Drugog. To se pominje u pesmi Marko Kraljević i Mina od Kostura. Tu imamo imaginaran epski sloj i dubrovačke hroničare koji su zabeležili priče o tom događaju i u kojima je Markova žena oslikana kao preljubnica, uz spektar etiketa. Ja sam dao treći - najistoričniji, koji interpretira njeno ponašanje na racionalan način i pokazuje da se ona, najverovatnije, borila za njihovu decu. To je jedna tajna koju čak ni narodno predanje, ni istorija nisu pretpostavljali.
 
Da li je za srednji vek neočekivano to što se Marko dva puta ženio istom ženom što se na kraju završava preljubom i izdajom?
 
- Takvi primeri su jako retki i uglavom su u pitanju vladari. To jeste presedan. Ova knjiga po prvi put daje biografiju njegove žene Jelena Preljubović i ispravlja greške vezane za njeno poreklo. Ranije se mislilo da je iz porodice Klapena, međutim ona je iz porodice slavnog oficira vojvode Preljube. Treba reći i da su brak i žena u srednjem veku tema koja je malo potcenjena kod nas. Uopšte srednji vek je kao tema potcenjen. Iako ga doživljavamo kao mračan, odnos muškarca i žene bio je mnogo tolerantniji.
 
Koliko je uticaj na Marka Kraljevića imao car Dušan, na čijem je dvoru odrastao?
 
- Car Dušan i dvor koristili su mi da oslikam atmosferu, viteštvo, oružje koje je moja uža specijalnost i neka nova naučna otkrića. Marko je bio vršnjak Dušanovog sina Uroša, sigurno su se družili kao dečaci, ali nauka ne može da donosi zaključke bez konkretnih dokaza. U vreme kad je car Dušan ostvarivao svoju životnu viziju Marko je bio dečak. Ali, Dušan je veoma važan, jer stvorio je nešto što je bilo ključno i za Marka - emancipaciju ovih prostora. Srpska država je tada po prvi put postala imperija. Ono što je Petar Veliki uradio kasnije od Rusije - od lokalnog igrača stvorio je imperiju. Mislim da ideja srpske države nije bila lokalnog karaktera i pitanje Srbije nego i regiona. To nije nacionalna fragmentacija kakvu danas vidimo, nego je region imao ideju zajedništva u kojoj je nemanjićka država imala važno mesto. To možda objašnjava popularnost Marka Kraljevića među svim balkanskim narodima.
 
Da li se može utvrditi momenat kad istorijska ličnost postaje legenda?
 
- Postoje ti trenuci. Ova knjiga donosi potpunu novost o fresci u Markovom manastiru u crkvi Svetog Dimitrija u selu Sušica kod Skoplja, koja je inače tokom 19. i prve polovine 20. veka namerno bila premazana debelim slojem farbe i otkrivena je tek prilikom konzervacije 60-ih godina. Analizom freske shvatio sam da nije obična - na njoj nije običan vitez na konju, nego on drži topuz šestoperac, a ni konj nije običan beo, nego šarac. Ta freska je nastala 1377, naručilac je Marko Kraljević, nalazi se na ulazu u Markov manastir. Mislim da je poslužila za vizualizaciju Marka Kraljevića, a i prve pesme o njemu pojavile su se dok je bio živ. To je fascinantno. Ne bih da spekulišem o okolnostima, doneo sam istorijski kontekst. To je dramatičan trenutak - umire car Uroš Nejaki, poslednji potomak dvovekovne dinastije, koja je temeljni element ideje srednjovekovne srpske države. Marku ginu otac i stric - Vukašin i Uglješa Mrnjavčević, dve najmoćnije figure tadašnje Srbije i čitavog Balkana. On se pojavlje kao jedini legitimni vladar da nasledi sve njih. Borba za vlast bila je preteška pa Marko, bez svoje krivice, nije mogao da nosi teško nasleđe koje mu je otac ostavio. Odlazi u drugi plan, ali je ostala refleksija onog što je dospelo u niže plemstvo i narod. Elita je potpuno nestala u sledećih 50 do 100 godina, a narodna kultura je nadživela sve.
 
Šta danas predstavlja ličnost Marka Kraljevića?
 
- On je bio evropski vitez visokih standarda, mada mu je epska tradicija dopisala mnogo toga, pa i neke stereotipe. Srednji vek upravo govori o profesionalnosti i standardu na koji smo zaboravili. To je jedna od lekcija koju možemo da naučimo, kao i o instituciji i viziji države koja je tada postojala. Istorijski, Marko Kraljević je bio tolerantan i prema unutrašnjim rivalima i prema spoljnim susednim narodima. U nekom širem smislu bio je simbol tolerantnosti i ujedinjenja. On je element koji povezuje, a ne konfrontira. Folklorni animozitet prema Turcima je prirodan, jer je bila okupacija, ali generalno je i sa naše strane bilo tolerancije i usvajanja kulturnih modela. Istorija je, naravno, prepuna dramatičnih i surovih događaja, ali u nekom širem kulturološkom smislu došlo je do sinteze. To je ta ljudska nota koju mi danas tražimo.
 
Frekvencija za Evropu

Imam problem da objasnim ljudima da je srpska srednjovekovna vlastela, koja je dovodila najbolje slikare i zlatare na planeti i imala sve najbolje, težila i vrhunskom naoružanju od kog je zavisio život. Vitezovi poput onih najraskošnijih u filmovima bili su i kod nas. Postoje analogije između grbova naših vitezova i najstarijeg u Evropi, Ciriškog grbovnika. Civilizacijska poruka ove knjige je da ne treba da idemo u Evropu, mi smo Evropa. Bili smo Evropa, ali smo postali Orijent, koji je anglosaksonska i uopšte zapadnoevropska kultura otkrivala tokom 19. veka od Bajrona, ali je naša tradicija suštinski evropska. Naša srednjovekovna vlastela poštovala je pravila igre, bila deo civilizacijskih vrednosti, što svet i danas prepoznaje. To je frekvencija na kojoj mi i danas treba da vodimo dijalog sa Zapadom - kaže Aleksić.

Civilizacijsko samopouzdanje

Naš odnos prema srednjovekovnoj tradiciji je mistifikovan i pogrešan iz više razloga. Njome se manipuliše, žrtva je negativnog stereotipa u široj javnosti i vulgarnih preuveličavanja. Svaka tradicija i baština daje kulturno civilizacijsko samopouzdanje. To je ono što nas i privatno i kolektivno razlikuje da li smo sitne ili široke duše. Nažalost mi lutamo između stereotipa, iako su naš srednji vek i baština toliko inspirativni, bogati da nam pružaju mogućnost da lako činimo ustupke, praštamo, budemo tolerantni - napominje sagovornik Danasa.

Autor: Jelena Tasić
Foto: Stanislav Milojković
Izvor: Danas