Mark Gudmen o zločinima budućnosti – prvi deo intervjua o tome šta su Uslovi korišćenja na internetu

Ekspert za bezbednost i futurista Mark Gudmen ima preko dvadeset godina iskustva u radu sa službama bezbednosti, radeći sa organizacijama kao što su Interpol, UN, NATO, policijom Los Anđelesa i američkom vladom. Takođe je i osnivač Instituta za zločine budućnosti i savetnik Univerziteta Singulariti. Njegova nova knjiga se zove „Zločini budućnosti.“
 

Budući da je ovaj intervju dugačak i veoma važan jer se tiče bezbednosti na internetu svih nas i informiše nas o tome šta su stvarne pretnje, jednom nedeljno ćemo objavljivati po jedan deo intervjua, a u skladu sa određenom temom.

Vaša nova knjiga se zove „Zločini budućnosti;“ recite nam zašto je do nje došlo.

Dugi niz godina sam radio u istragama visokotehnološkog kriminala i posmatrao sam tok tehnologije i napredak Murovog zakona. Bio sam fasciniran koliko su kriminalci fokusirani na nove tehnologije. Hteo sam da napišem knjigu koja će objasniti šta se dešava u digitalnom podzemlju, kako bi se ljudi upoznali sa tim i naučili kako da zaštite sebe, svoje porodice, posao i zemlju.

Mnogo toga što pominjete u knjizi se već dešava.

Da. Znate, zavisi od publike; neki su vrlo dobro upućeni u tematiku i ideju o dronovima hakerima. Ali većina njih nema pojma da postoje oni koji hakuju robote, koriste veštačku inteligenciju za DDoS napade i igraju se sa sintetičkom biologijom za bio napade.

Volim da mislim da sam u korak sa ovim stvarima, ali sam iskreno bio šokiran onim što sam otkrio u ovoj knjizi. Svako ko pročita ovo naučiće nešto što do sada sigurno nije znao.

Mnogo toga se dešava u svetu, što je stvarno sam vrh nauke, a činjenica da tamo neki kolumbijski narko karteli imaju pet miliona dolara budžeta za robotiku je samo jedan od primera; narko bosovi u Meksiku idu na koledže vazduhoplovnog inženjerstva kako bi zaposlili inženjere za dronove. Veštačka inteligencija, sintetička biologija, robotika, veliki protok podataka je ona vrsta tehnologije namenjena za javnost, a koju pokušavaju da zloupotrebe brojni internet prevaranti, teroristi, neprijateljske Vlade i korporacije.

Još nešto što me je iznenadilo je to što je ova knjiga o kriminalcima, ali vi počinjete da pričate o kompanijama poput Fejsbuka i Gugla. Zašto ste pošli od priče o ovim naočigled legalnim kompanijama?

Zbog toga što sam radio u oblasti sprovođenja zakona, i namera mi je bila da napišem knjgu o zločinima, kriminalcima, teroristima i njima sličnim. Što sam dublje zalazio u istraživanje, interesovalo me je odakle svi podaci potiču i ko ih sve koristi. To me je jasno usmerilo u pravcu pojedinih kompanija, posebno socijalnih mreža. Ukratko, svi podaci koje dajemo na uvid, u nekom trenutku procure. Mnogi od vas su upoznati sa Murovim zakonom, a ja sam u knjizi kreirao moj, koji kroz šalu zovem „Gudmenov zakon.“ Gudmenov zakon kaže da što više podataka voljno odate, to je organizovani kriminal spremniji da ih zloupotrebi. Većina ljudi svoje podatke deli preko socijalnih mreža ili GPS lokacija. Mnogi ne razumeju zašto su Fejsbuk i slični alati „besplatni“ ;  biznis modeli takvih kompanija zasnivaju se na podacima koje dajete svojevoljno i podacima koje sami dedukuju ili skupljaju preko vaših kamera, mikrofona, telefona, GPS-a... Te podatke dele u manje pakete, koje mogu da prodaju marketinškim kompanijama po visokim cenama. To je jedna strana priče. Druga strana je koliko vaših podataka sa socijanih mreža procuri kriminalcima;  u knjizi istečem da se na Fejsbuku, prema njihovim podacima, u proseku hakuje 600.000 naloga svakodnevno.  Za mnoge od ovih sajber pretnji morao sam da pratim tok podataka i način na koji dospevaju u ruke organizovanog kriminala i drugih, velika količina njih procuri od strane trećih lica.

Uzmimo, na primer, podatak koji mi je neverovatno bedan ‒ kažete da sajt za upoznavanje „OkCupid“, proda lične podatke poput „Da li želite da imate decu?“ ili „Koliko često pijete?“ kompanijama koje to prosleđuju potencijalnim poslodavcima i vladi. To je njihov biznis model.

Počnimo sa dva velika problema koja se tiču podataka, a tiču se „besplatnog“ i „uslova korišćenja.“ Svi misle da je internet besplatan; Fejsbuk, „Words with friends“, „Angry Birds“, Gmail – ništa od toga nije besplatno. Plaćate svojim podacima, vašom privatnošću, a na kraju je Fejsbuk taj koji zaradi u proseku 6 do 14 dolara godišnje po osobi. Toliko košta prodaja njihovih podataka. Radije bih dao deset dolara Fejsbuku i rekao: „Želeo bih da zadržim svoju privatnost.“  Podaci se izvlače kroz Uslove korišćenja, koji samo rastu; u knjizi ih nazivam „Uslovi zloupotrebe.“

„OkCupid“ je tražio od ljudi da popune svoje profile za upoznavanje, a onda su krenuli sa mnogo ličnijim stvarima – pol, seksualna orijentacija i da li koriste droge. Ljudi bi pomislili: „Drogiram se kristalnim metom vikendom, pa me interesuje još neko ko uživa u njemu“, ali ono što ne shvataju je da čim kažu da koriste kokain – ili kristalni met, ili ekstazi – OkCupid kači „kolačiće“ na njihov hard disk, uzima njihove podatke i prodaje ih trećim licima.

To smo otkrili preko istražitelja koji trenutno radi za Državnu trgovinsku komisiju. Ta treća lica koriste poslodavci kako bi proveravali biografije; možete aplicirati za posao; ne dobijete ga, a da nikada nećete znati da je to zato što je „OkCupid“ prosledio vaše podatke industriji za razmenu ličnih podataka. Višemilionskoj industriji. Oni mogu te podatke prodati državi i ako vas slučajno zaustave zbog vožnje u pijanom stanju ili budete u saobraćajnoj nesreći, nemojte se začuditi ako neko pomene vaše korišćenje kokaina. Mnogi ljudi misle: „Ali ja ne koristim svoje pravo ime na 'OkCupidu'“, međutim postoji desetine kompanija koje se bavi skidanjem anonimnosti i budite sigurni, iako se na internetu možda zovete „Charlie1234“ iz San Franciska, svako može da krene odatle i preko vaše IP i vaše MAC adrese otkrije ko ste stvarno i da prikupi brojne druge informacije.

Pomenuli ste Uslove korišćenja, želeo bih da se pozabavim time, jer sam pisac i brojni naši čitaoci su pisci, a prema Uslovima korišćenja Gugla, vi kažete da ako je na primer Džej Kej Rouling objavila Harija Potera preko „Google Docs“, Gugl bi bio vlasnik prava na te knjige.

To je ono što Gugl tvrdi i sa čim se vi složite kada se registrujete. „Pročitao sam i složio se sa uslovima korišćenja“ je najveća laž na internetu. Fejsbukovi uslovi korišćenja su na početku imali hiljadu reči; sada imaju devet hiljada. Ustav SAD ima 4400. Najveće uslove korišćenja ima Pejpal: 36.000 reči. Šekspirov „Hamlet“ samo 32.000. Ako biste sabrali sve uslove korišćenja na koje naiđe prosečan Amerikanac tokom godine, trebalo bi sedamdeset osam dana čitanja kako biste ih sve pročitali. A oni vam govore na koje sve načine kompanije mogu da vas iskoriste, preko besplatnih ili plaćenih usluga. Ono što plaćate telefonskim kompanijama za usluge koje vam pružaju nije dovoljno, one koriste i vaš telefonski saobraćaj – koga ste zvali, šta pretražujete na telefonu – i prodaju trećim licima.

Da se vratimo na Džej Kej Rouling: kada se registrujete na Gugl, za bilo koju njihovu uslugu, potpisali ste dozvolu koja kaže dozvoljavam Guglu da čita moje mejlove; da reprodukuje, kopira, prevodi ili iskoristi na bilo kom medijumu sadašnjem ili budućem...“ Kada koristie Google Docs da napišete priču ili dramu, ili da se bilo kako umetnički izrazite, dozvolili ste Guglu neograničeno pravo korišćenja. Dakle da, da je Džej Kej Rouling napisala  svoje knjige koristeći Google Docs, u teoriji bi Gugl imao vlast nad njenom imperijom od  15 milijardi dolara.

Da li bi sud naredio da se primeni nešto tako očigledno nepravedno, poput stavki iz Uslova korišćenja?

To je dobro pitanje koje ljudi ne postavljaju dovoljno često. Ono što sam otkrio jeste da je zakon prilično zbunjujuć što se toga tiče; u nekim slučajevima utvrđeno je da takvi ugovori nisu primenjivi, ali u brojinim drugim je utvrđeno da su potpuno legalni. Ranije je bilo ako otvorite kutiju diska, slažete sa svim što nađete u njemu. Iako se Gugl nije pozivao na prava iz uslova korišćenja – ne znam da li bi im to prošlo na sudu – brojne druge kompanije jesu.

Čisto da vam pokažem koliko su ti uslovi smešni, u knjizi sam pomenuo eksperiment koji je sprovela britanska kompanija GameStop, koja se bavi video igrama; za Noć veštica su apdejtovali svoje Uslove da bi videli da li ih iko čita i negde usred teksta ubacili sledeću rečenicu, „Prihvatajući ovo dajem kompaniji GameStop moju besmrtnu dušu na večno posedovanje od sada pa zauvek.“ Hiljadu i sedamsto ljudi se složilo sa ovim uslovima.
 
Izvor: lightspeedmagazine.com