Mark Gudmen o zločinima budućnosti – četvrti deo intervjua o zloupotrebi digitalne proizvodnje

Ekspert za bezbednost i futurista Mark Gudmen ima preko dvadeset godina iskustva u radu sa službama bezbednosti, radeći sa organizacijama kao što su Interpol, UN, NATO, policijom Los Anđelesa i američkom vladom. Takođe je i osnivač Instituta za zločine budućnosti i savetnik Univerziteta Singulariti. Njegova nova knjiga se zove „Zločini budućnosti.“

Budući da je ovaj intervju dugačak i veoma važan jer se tiče bezbednosti na internetu svih nas i informiše nas o tome šta su stvarne pretnje, jednom nedeljno ćemo objavljivati po jedan deo intervjua, a u skladu sa određenom temom. Ovaj, četvrti deo intervjua posvećen je temi zloupotrebe digitalne proizvodnje.

U knjizi ima dosta informacija o 3D štampanju narkotika, eksploziva, bacača raketa, pa čak i centrifuga za uranijum. Prosto zvuči da će se sve ovo oteti kontroli.

Digitalna proizvodnja je neverovatna iz više razloga: sada 3D štampače možete naći u skoro svim radnjama, iako ih većina ljudi trenutno nema, isto kao što pre nekoliko godina nije posedovala laserske ili obične štampače, u dogledno vreme će se takvi štampači nalaziti u našim kancelarijama, kućama i mnogi će ih koristiti da prave mnogo neverovatnih stvari. Ali i oni mogu biti zloupotrebljeni, a najkontroverznija je mogućnost 3D štampanja oružja preko DEFCAD projekta i drugih. Ovi momci su uspeli da naprave sve delove puške, tako da sada možete uspešno 3D štampati i metke. Kriminalci su štampali ključeve za lisice, policijske značke i sva briga koja je bila usmerena na krađu intelektualnog vlasništva u digitalnom svetu polako prelazi na fizičko vlasništvo. Tako da ako vam je potrebna Guči torba ili Roleks sat, potrebno je samo da ih skenirate vašim „Kinektom“ i počnete da štampate delove savršene replike. U ne tako dalekoj budućnosti, možda za desetak godina, postojaće štampači koji mogu da štampaju lekove. Oni već postoje; samo će biti zastupljeniji. Onda ćete, naravno, ukoliko budete mogli da štampate lek, moći da štampate i narkotike.

Da li nacionalne službe imaju na umu bilo kakvu strategiju za obračunavanje sa onima koji će štampati falsifikate u privatnosti svojih domova?

Oko nekih falsifikata većina ljudi ne treba da brine. Trenutno je velika debata u Americi u vezi sa marihuanom; neke države je u potpunosti legalizuju za upotrebu, dok neke to čine samo zarad njene upotrebe u medicinske svrhe. Što se pretnji koje dolaze iz sajberprostora tiče, bojim se da je sprovođenje zakona zapostavljeno, a to odgovorno govori neko ko je tome posvetio karijeru.

Policija i zločini su uglavnom bili lokalni posao, ako bi neko opljačkao banku na Menhetnu, policajci bi znali da je žrtva na Menhetnu, da je kriminalac negde na Menhetnu i tako se locirala žrtva, kriminalac i policija. Sada, kriminalac može fizički biti u Kijevu ili El Salvadoru ili Čikagu, a hakovati nekog u Moskvi ili Njujorku. Nije stvar u tome da li policajci mogu da se nose sa tim, već da je internet u osnovi ubio sprovođenje zakona, jer se po pravilu sprovođenje zakona ne radi internacionalno; ne biste želeli gomilu ruskih policajaca da razvaljuju vrata po San Francisku sa nalogom za pretres i da odvode američke građane.



Jedna od stvari koje pominjem u knjizi je da se koristimo pogrešnom paradigmom za obračunavanje sa sajber pretnjama. Kada govorimo o njima koristimo medicinski rečnik; koristimo rečnik infekcija – kompjuterski virusi – kako bismo objasnili problem, ali ne koristimo medicinske alate kako bi se posvetili problemu. Smatram da tu imamo ogromnu priliku: šta bismo mogli da naučimo iz sveta epidemiologije, na primer, ili javnog zdravlja, a tiče se ovih pretnji i na koji način bismo mogli da primenimo njihove modele u toj borbi?

Moj cilj nije da uhapsimo svakog hakera na svetu. Moj cilj je da kreiramo imuni sistem za internet; iako se bolest ili virus kreira, ne želim da se prenese na mene. Potrebne su nam nove institucije za sajber svet poput Svetske zdravstvene organizacije, koje bi pomogle da se ovo sprovede u delo. Sećate li se kako su nas učili kao decu – ako kijate, pokrijte usta, a ako pokrijete usta, posle kijanja se ne rukujte – to je higijena. Niko ne zna kako to izgleda u sajber prostoru, tako da uzmemo USB diskove koje koristimo na konferencijama, povežemo ih na naš računar, i tako širimo virus; otvorimo priloge iz mejla, prosleđujemo ih prijateljima, kačimo na društvene mreže; naši računari tako bivaju uhvaćeni u zamku. Ljudi ne znaju kako da se zaštite od toga, tako da mislim da javno zdravlje i obrazovanje imaju veliku priliku da pomognu u smanjenju ovih pretnji.

Da li postoji neka uloga za veštačku inteligenciju u svemu ovome? Zar ne bi naš računar trebalo da bude dovoljno pametan da zna da ako otvori određeni prilog iz mejla, treba da pokrene neki ogromni program i ne obriše sve podatke? Zar ne bi fabrika za prečišćavanje vode trebalo da zna da ne prima uputstva nekog iz Kine ako samo fabrika poseduje lozinku?

Slažem se.  Mnogo toga se radi na polju primenjivanja veštačke inteligencije na neke od sajber pretnji, problem je u tome što se sada softveri prave da bi se kasnije koristili. Neverovatno je teško predvideti ove pretnje. U budućnosti, sa veštačkom inteligencijom i mogućnošću da mašine uče, imaćemo ogroman napredak na ovom polju, i veliki broj istraživača, uključujući i DARPA-u, radi na tome. Ali trenutno nismo ni blizu rešenja, i dešava se upravo ono od čega želimo da se zaštitimo:  negativci koriste veštačku inteligenciju kako bi skriptovali svoje napade brže i bolje.

Kada govorimo o veštačkoj inteligenciji, postoji fascinantna priča u knjizi, u kojoj junak ubija svog cimera, i kada su ga uhvatili, proverili su mu telefon i videli da je pitao Siri: „Treba da sakrijem cimera.“ Siri mu je odgovorila: „Močvare, rezervoari, livnice i smetlišta.“

To je poenta koju sam hteo da napravim u tom delu knjige, pošto sam govorio o veštačkoj inteligenciji i pretnjama sledeće generacije. „Budućnost je već ovde“, da citiram Vilijema Gibsona iz „Neuromansera“, „samo je neujednačeno raspoređena“. Imamo ljude kao što su Bil Gejts, Ilon Mask i Stiven Hoking, koji govore o ozbiljnoj zabrinutosti u vezi sa svesnom veštačkom inteligencijom, i ja takođe delim neke od tih briga, ali pre svesne, moramo se pozabaviti rizicima koji se javljaju sa sadašnjom veštačkom inteligencijom, onom vrstom koja vam predlaže kako da pređete rastojanje od tačke A do tačke B i koja obavlja većinu trgovina na Volstritu. To ne izvršavaju ljudska bića, već algoritmi i botovi. Čak i sitni kriminalci, kao osamnaestogodišnjak sa Univerziteta na Floridi: kada je trebalo da shvati gde da sakrije telo, kada mu je bio potreban saučesnik, okrenuo se Siri. A ona je pošto nema moralni kod, samo dala odgovor.

Nastavak intervjua čitajte sledeće nedelje.

Ako ste propustili prethodna dva dela, možete ih pročitati ovde:

1. prvi deo
2. drugi deo
3. treći deo