Mario Vargas Ljosa o Floberu

Kada sam jednom prilikom u mladosti boravio u Parizu, već prvog dana sam kupio primerak „Gospođe Bovari“ u knjižari pod nazivom Joie de Vivre u Latinskoj četvrti. Čitao sam ga do duboko u noć, a zoru sam dočekao sa jasnom predstavom o tome kakav pisac želim da budem. U tajne umeća pisanja romana počeo sam da proničem upravo zahvaljujući Gistavu Floberu.

Niko nije više doprineo razvoju romana od „pustinjaka iz Kroasea“. On je otkrio da je pripovedač najvažniji lik koji romanopisac stvara, kao i da ovaj može biti sveprisutan, bogolik i bezličan ili neko od likova koji učestvuju u radnji. Shvatio je, takođe, da pripovedača može biti više i da se oni mogu smenjivati. Flober je tako stvorio moderni roman i postavio temelje za mnoštvo raznih alata i tehnika kojima će Džejms Džojs kasnije obogatiti ovu književnu vrstu i time joj omogućiti da uđe u novu fazu svog razvoja.

Interesantno je, međutim, da romanopisac koji je najviše profitirao od Džojsovih izuma nije bio Evropljanin, već jedan Severnoamerikanac iz bespuća Misisipija, čovek u čijim rukama je ova forma poprimila vremensku i prostornu fleksibilnost koja je ostavljala prostora za najrazličitije vrste preterivanja: Vilijam Fokner. Fokner je bio klasa za sebe, ali ono što ga je činilo nenadmašnim nije bila neverovatna drskost koja mu je omogućila da napiše romane kao što su „Dok ležah na samrti“ i „Buka i bes“, najkomplikovanije ikad napisane, već lakoća sa kojom je obmanjivao novinare, predstavljajući im se kao običan farmer, zaljubljenik u konje, i odbijajući da razgovara o romanesknoj tehnici jer, kako im je govorio, o tome nije znao ništa. Zahvaljujući Floberu, Džojsu i Fokneru, moderni roman će se odvojiti od klasičnog kao nova i jedinstvena stvarnost.

O tome koliko je Flober bio zaokupljen strukturom romana svedoče pisma koja je tokom pet godina rada na „Gospođi Bovari“ pisao svojoj ljubavnici Lujzi Kole. Prošlo je, dakle, dosta vremena pre nego što su ova pisma mogla da se sakupe u knjigu (verovatno najvažniju ikada napisanu) o osnovnim svojstvima modernog romana kao savršeno osmišljenog oblika književnog izražavanja, drugačijeg od svega što mu je prethodilo.

Ovo je bio flagrantan i pomalo neobičan raskid sa prošlošću. Ključnu ulogu igralo je objašnjenje da uređujući faktor priče može biti ili imitacija sveznajućeg Boga ili jednostavno lik koji ne može znati više od onoga što obični ljudi poput nas znaju o drugima (podrazumeva se, dakle, da je njegovo znanje nesavršeno). U nekim romanima, kao što je slučaj sa „Gospođom Bovari“, može postojati i bogoliki, sveznajući pripovedač i različiti likovi-pripovedači, čija se ograničenja ne smeju gubiti iz vida.

Na nivou proze Flober je uvek verovao da lepota rečenice zavisi od njene muzikalnosti i da samo jedan pogrešno izabran slog, poput pogrešno izabranog tona, može narušiti njeno muzičko savršenstvo, kojem je pisac pripisivao magijski karakter. Pet godina koje je proveo pišući „Gospođu Bovari“ bile su najbogatije i najkreativnije sa stanovišta strukture romana. Ako ćemo iskreno, stvarni tvorac modernog romana bio je Gistav Flober.

Priča o Emi Bovari i pisma koja je skoro svakodnevno primala Lujza Kole predstavljaju temelj modernog romana, ali trebalo je da prođe izvesno vreme da bi se to priznalo. Nevidljivi pripovedač je Floberova najvažnija kreacija: reč je o nekome ko zna sve o priči koju pripoveda, ko je upoznat sa svim zbivanjima, ali se ne razotkriva, ko zapravo krije svoje prisustvo glumeći bezličnost i koga sve vreme prekidaju drugi likovi u priči (njima je dozvoljeno da naslute njegovo prisustvo i postojanje, ali samo ako se time ne ide dalje od onoga što pojedinac treba ili može da zna).



Ugao fokusa uvek zavisi od bogolikog pripovedača, i on je taj koji pojavljivanje i nestajanje likova prilagođava toku priče. Unutar tog okvira može se saznati i ispričati apsolutno sve.

„Novi roman“, koji je Flober izmislio pišući „Gospođu Bovari“, dozvoljava sve, ali do određenih granica. Na primer, stvaranje privremenog kolektivnog lika, poput odeljenja u koje na početku romana stiže novi učenik Šarl Bovari. Odeljenje je, dakle, jedan lik koji će se razbiti na više različitih u trenutku kada masa učenika počne da se diferencira i pojedinci dobiju sopstvene ličnosti. Sve je moguće i koherentno unutar šeme koju je stvorio Flober, sve dok romanopisac poštuje pravila i ne dozvoljava da mu išta poremeti koncentraciju, jer i najmanja greška bi mogla biti pogubna i dovesti do urušavanja celokupne konstrukcije romana.

Floberu nije bilo nimalo lako da sebi obezbedi punih pet godina neometanog rada na knjizi koja je od njega zahtevala danonoćnu posvećenost. Kako bi se oslobodio drugih obaveza, morao je da smisli bolest koja bi delovala dovoljno ubedljivo njegovom ocu, lekaru po zanimanju, koji se nadao da će mladi Gistav krenuti njegovim stopama i pronaći stabilan posao. O Floberovoj čuvenoj bolesti, krizama koje su ga obuzimale i epizodama tokom kojih je padao na pod i video zvezde, književni kritičari i lekari neprekidno raspravljaju već više od sto godina.

Verujem da je ovu bolest izmislio kako bi mogao da radi u miru i posveti sve svoje vreme pisanju, što nikako ne znači da ponekad nije padao na pod, video neobično svetlucanje, povraćao i slično. Na svu sreću, njegova pisma Lujzi Kole su sačuvana. Sačuvala ih je, neka joj je blagoslovena uspomena. Lujzina pisma Floberu, sa druge strane, spalila je zlobna Floberova nećaka, užasnuta njihovim „pornografskim“ sadržajem, i tim činom na sebe navukla mržnju svih floberovaca (uključujući i mene, naravno).

Da li je Flober imao ikakvu predstavu o revoluciji koju će pokrenuti njegova „Gospođa Bovari“? Ne možemo biti sigurni. Pretpostavljam da je tokom višegodišnjeg rada na romanu razmišljao isključivo o onome što piše i da verovatno nije mogao ni da zamisli kakvu će popularnost doživeti njegovo otkriće. Ne verujem da je bio svestan monumentalnog značaja nevidljivog, apsolutnog pripovedača, koji će napraviti cezuru između novog romana i starog („klasičnog“). Ovo nije jedini slučaj u istoriji književnosti da je neko, gotovo slučajno, otkrio jedan sasvim nov narativni sistem i njime izazvao revoluciju (kao Borhes svojim kratkim pričama, na primer).

Uvek sam se divio Floberu i osećao prema njemu naklonost kakvu osećamo prema, recimo, nekom ujaku ili dedi. Više ne mogu ni da prebrojim koliko puta sam odlazio u Kroase kako bih hodao stazama kojima je on hodao, posetio mesta koja je on posećivao, vikao na „mestu za vikanje“, gde je odlazio da se uveri u savršenstvo svojih ritmičnih rečenica. Ne sećam se ni koliko puta sam nosio cveće na groblje prepuno grobnica i krstova. Posetio sam čak i bolnicu u kojoj je radio njegov otac, lekar koji je bio primoran da ga izdržava dok je radio na svom romanu.

Prošlo je dve stotine godina od Floberovog rođenja, a stil pisanja romana koji je izmislio još je živ i mlad. Verujem da će takav ostati i u narednih dvesta godina.

Autor: Mario Vargas Ljosa
Izvor: lithub.com
Prevod: Jelena Tanasković