Mari Varej: Snaga je u solidarnosti

Duboko žensko prijateljstvo glavna je tema romana „Leto kad je nestala Sara Leroj“ francuske književnice Mari Varej, koja u intervjuu za Bukmarker, između ostalog, govori o tome da je sestrinstvo od suštinskog značaja za žene da postignu jednaka prava svuda u svetu.

Na koricama knjige „Leto kad je nestala Sara Leroj“ francuske književnice Mari Varej piše da je u pitanju složena drama o zataškanoj prošlosti, krivici i iskupljenju. Ali kada se zaroni u ovaj roman, u kome je svaka stranica uzbudljivija od prethodne, odmah postaje jasno da je on mnogo više od toga. To je i priča o disfunkcionalnim porodicama, nasilju, prijateljstvu i, možda i najviše, o snazi ženske solidarnosti.

Sa Mari Varej, čiji su nagrađivani romani prodati u stotinama hiljada primeraka, pričali smo o raznim temama koje su povezane sa ovom, zasad jedinom njenom knjigom prevedenom na srpski jezik, ali i brojnim drugim koje se tiču pisanja i čitanja. Jer pisanje i čitanje su, pored vremena koje provodi sa porodicom i prijateljima, jedine dve stvari u kojima ova autorka istinski uživa.

Čitaoci u Srbiji upoznaju se sa Vašom književnošću preko romana „Leto kad je nestala Leroj“. Šta za Vas znači ta knjiga?

Ta knjiga mi mnogo znači, zato što je miks mnogih stvari koje su mi važne. Prvo, deo radnje koji se odvija 1990-ih mogu da povežem sa svojim tinejdžerskim godinama s kraja 2000-ih. To su poslednje godine pre eksplozije interneta, smartfona i društvenih mreža. Potom, suprotstavljenost ženskog nadmetanja i sestrinstva za mene je bila ključna tokom pisanja. Smatram da su veze između žena u književnosti prečesto opisane ljubomorom i takmičenjem na poslu, a to nije stvarnost u odnosu na to kakvi odnosi među ženama mogu biti. Tako da sam želela da napišem priču o dubokom ženskom prijateljstvu, koje će se pokazati jačim od vremena, tajni i nevolja.

Ko su Vaše junakinje? Kako ste gradili njihove priče?

One su grupa tinejdžerki koje su se upoznale devedesetih godina i odlučile da se nazovu Raščarane. Morgan je veoma bistra, odrasla uz roditelje nekonformiste, koji se bore protiv sistema. Anželik ima loše ocene i krije strašnu tajnu, koja drugu decu odbija od nje, a Jasmin dolazi iz jedine severnoafričke porodice koja živi u malom selu u Francuskoj, gde se odvija radnja knjige. Na svoj način, one se osećaju drugačije od ostalih. Nigde ne pripadaju, pa mogu jedna drugu da razumeju.

Kroz misteriju o ubistvu srednjoškolke provukli ste još mnogo važnih tema, kao što su nasilje u školi, rastavljene porodice, ženska prijateljstva i solidarnost. Zašto Vam je bilo važno da to sve prikažete? Kako ste došli do ideje da sve te teme ujedinite u priču?

Način na koji pišem je vrlo organski. Nemam plan, tako da sve teme o kojima se govori u knjizi meni nisu bile skroz jasne kad sam počinjala da pišem. Znala sam da želim da pišem priču o ženskom prijateljstvu i da sam želela da pokažem koliko destruktivna može da bude konkurencija među ženama. Odatle sam počela. Ostale teme su se pojaviljivale iz života mojih junaka i konstrukcije radnje, dok sam pisala.To su očigledno teme do kojih mi je stalo, koje su mi važne, ali su se prirodno pojavile u toku pisanja a da ja to nisam zaista planirala.

Šta o ženskom prijateljstvu i solidarnosti saznajemo iz Vašeg romana? Da li ste i sami, istražujući za priču i pišući je, došli do nekih novih zaključaka, odgovora?

Mnogo se danas priča o manjinama i koliko je važno da svako ima ista prava ne samo pred zakonom nego i u svakodnevnom životu i društvu generalno, što je, naravno, veoma dobro. Ali to me je navelo na razmišljanje o tome da žene nisu manjina. Mi smo „većina“. Mi smo polovina populacije na zemlji, pa kako onda još uvek imamo manja prava, manje poštovanja, manje zabrinutosti za naše stvari i manje mogućnosti od druge polovine? Mislim da je to zato što smo odmalena naučene da smo drugim ženama konkurencija. Sve žene u „Pepeljugi“, „Uspavanoj lepotici“ i drugim bajkama samo su okrutne maćehe i ljubomorne polusestre izdajnice, i jedini cilj za lepu princezu je da bude izabrana i spasena od lepog i zgodnog princa. Mi – tu mislim na žene moje generacije – nismo rasle uz lepe priče o ženskom prijateljstvu i hrabrosti, kao što dečaci jesu, nismo naučile šta možemo da postignemo pomažući jedna drugoj i udružujući se. To sam želela da pokažem ovom knjigom: da je sestrinstvo od suštinskog značaja za žene da postignu jednaka prava svuda u svetu, i da udruživanjem snaga, više ne možemo da budemo tretirane kao manjina.



Kakav je položaj žene u književnosti danas – i kad su u pitanju ženski karakteri i kad su u pitanju žene autori?

Kad su u pitanju ženski karakteri, mislim da se stvar malo promenila, posebno u književnosti za mlade, gde ima dosta jakih, osnaženih žena, koje se bore za neko veće dobro, ili su uspešne u karijerama koje su bile rezervisane za muškarce. Glavni cilj ženskih protagonista u mnogim knjigama koje sam pročitala kad sam bila mlađa bio je da nađu dečka, udaju se i imaju decu. Ove promene su dobra stvar, i, nadam se, da će taj trend samo rasti. Međutim, kao žena i kao pisac, i dalje osećam da te shvataju ozbiljnije ako si muškarac. To što se zove „ženska fikcija“, u kojoj se žene suočavaju sa sopstvenim problemima, još uvek se posmatra kao potkategorija „prave“ književnosti.

Kako ste postigli to da održite čitaoce uzbuđenima od prve do poslednje stranice? Koji su to elementi koji doprinose nastanku romana koji se ne ispušta iz ruku?

Dokle god sam i sama uzbuđena tokom pisanja, dok želim da znam više, i čitaoci će imati isti osećaj prilikom čitanja. Takođe, mislim da je ključ u tome da je čitaocu stalo do likova. Najbolja priča neće zadržati čitaočevu pažnju, ako mu nije stalo do protagonista. Za mene su dobri karakteri najvažniji element dobre priče.

Koje Vas teme još kao pisca interesuju?

Mnogo ih je. Život i ono što s njim činimo, zašto neki ljudi imaju tako izvanredne sudbine, sreća, porodica, majčinstvo... Dobra stvar u vezi sa pisanjem je ta što su teme beskonačne i fascinantne.

Kako izgleda Vaš proces stvaranja?

Tokom pisanja prvih knjiga bila sam veoma organizovana, planirala sam svaku scenu, imala kartice sa podacima o svim svojim likovima... Iako nisam radila po njima, bilo je umirujuće znati da postoje. Danas je to sve veoma neuredno. Pišem bez plana, gubim se u priči, ponekad čak ne pišem ni pravim redosledom da bih videla kuda će me to voditi. Kad shvatim šta je zapravo priča, vratim se i napišem je ponovo, odbacujući mnogo toga. Moje prve skice se veoma, veoma razlikuju od priče koja bude objavljena.

Ako se pisac postaje stalnim čitanjem, koji su romani uticali na to da postanete pisac? Šta kao čitalac želite da dobijete od književnosti?

Veoma se divim Šarloti Bronte. Njen roman „Džejn Ejr“ bio mi je omiljeni kad sam bila tinejdžerka, i to je ostao do danas. Tako je moderan, originalan i inventivan. Takođe, smatram da je fascinantno da su sestre Bronte, koje je odgajio pastor, u malom selu, u vremenu kad žene nisu imale mogućnosti da postanu bilo šta drugo osim supruga i majki, mogle da postanu tako slavne i svetski poznate umetnice, čij se rad i dalje adaptira i proučava. Kao čitalac, želim da me književnost iznenadi, da me uči o svetu i meni samoj, da bude lepa, da me pokrene, da me natera da razmislim i preispitam ono za šta sam mislila da sam bila sigurna, ili da mi da argumente da odbranim ono što mislim da je istina, da učini da osećam emocije drugih ljudi i da živim živote koje nikada ne bih mogla, da me rasplače i nasmeje. U redu, možda ne želim sve to od jedne knjige (smeh).

Osim u pisanju, u čemu još uživate? Kako izgleda Vaša svakodnevica?

Osim čitanja i pisanja, nisam suštinski zainteresovana za bilo koju drugu aktivnost. Uživam da provodim vreme sa ljudima koje volim, da provodim vreme sa svojim ćerkama. Moja svakodnevica, kad ne promovišem novu knjigu, prilično je jednostavna: pišem dok su deca u školi, onda ih pokupim iz škole i brinem se o njima.

Autor: Maja Šarić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 41