Margaret Atvud o internetu i našoj mračnoj budućnosti

Ovaj razgovor sa Margaret Atvud zatvorio je Vankuverski festival pisaca 2017. godine. Tema je bila: „Pisac u svetu“. Nema dvoumljenja u vezi sa tim šta znači biti pisac, ali biti u svetu ovih dana može značiti puno toga. Pogotovo kada se uzme u obzir cepanje stvarnosti koje se svakodnevno dešava. Tu smo i počeli  naš razgovor ‒ na mestu sloma.

Pitanje na koje sva spekulativna fikcija, a mislim i neki od nas koji smo politički aktivni, želimo da znamo odgovor glasi: da li je sada vreme da se zaista, zaista zabrinemo?

A kada je bilo vreme kada nismo morali da se zaista, zaista zabrinemo? Ili sada treba da budemo zabrinutiji nego ranije?

Margaret, počeli ste da pišete pre pojave digitalnog sveta, i mnogi od vaših romana, „Mačje oko“, „The Ediable Woman“, bili su o stvaranju identiteta. Zanima me kako bi se sada pisalo o osobi ili ženi koja gradi svoj identitet.

Pa, ne morate da obraćete pažnju na društvene mreže i medije. Možete da ih isključite. Tako da bih piscima poručila da ne idu tamo ako se ne osećaju ugodno. Ali vaš izdavač će reći: „Oh, moraš da imaš stranicu na Fejsbuku ili na Instagramu“. Ja sam morala da pristupim Instagramu jer je postojalo dvoje ljudi koji su se pravili da sam ja. Ista stvar je bila sa Tviterom. Bilo je njih dvoje koji su se predstavljali u moje ime, i jedno od njih je pisalo neke zaista sladunjave, romantične stvari kakve ja nikada ne bih. Tako da je to bilo uvredljivo. Ne zato što je vulgarno, već zato nisu bile dovoljno vulgarne. Ali ovaj svet nije za svakoga, i znam mnoge pisce koji to ne rade uopšte. Iako im mejl i dalje može uništiti život, barem se na bave društvenim mrežama.

Međutim, vaše pravo pitanje je: „Šta je sa mladima? Šta je sa decom čiji roditelji greše dajući im pametne telefone dok su još previše mali? Ja sam kategorično protiv toga jer internet nije stvaran svet. To je matriks. Neki ljudi na njemu jesu stvarni, ali drugi nisu, a neki se pretvaraju da su neko drugi. I to može biti veoma opasno, pogotovo u tački gde se internet ukršta sa stvarnim svetom a oni što vrebaju decu pokušavaju da ugovore sastanak. Tako da roditelji treba da nadgledaju šta im na internetu deca gledaju i kakve sve poruke primaju.

Reći ću nešto pozitivno. Spremni? Pripremite se. Postoji onlajn platforma po imenu Wattpad, i to je sajt koji pokušavaju da održavaju pozitivnim – lišenim trolova i zloupotrebe. I puno ga koriste mladi pisci, u čemu i jeste njegova lepota, jer kada ste u srednjoj školi, jedini sastavi koje dobijaju su tipa „Moj letnji raspust“, a učenici neće baš najbolje iskazati svoj talenat pišući na takve teme. Ali ako napišu neku žestoku vampirsku priču kakvu bi voleli da napišu, njihovi vršnjaci, roditelji, nastavnici će znati da su to oni. Zato to ne rade. Ali sada to čine, koristeći Wattped pod pseudonimima, i kada dobiju odgovor od svojih čitalaca, to će ih podstaći još više. To je prilično pozitivno, zar ne?

Jedna stvar koja se razvila na društvenim mrežama je potencijal za političke pokrete – Arapsko proleće, na primer, počelo je na internetu, a zatim se razvilo u stvarnom svetu. Internet je tu bio efikasan jer ljudi nisu imali slobodu okupljanja na javnim mestima. Ali u slobodnijim društvima, gde ljudi postepeno izlažu svoja mišljenja na internetu, deluje da većina društvenih pokreta ne zaživi fizički, osim kad, na primer, dva miliona žena izađe da maršira posle predsedničkih izbora. Zanima me kakvo je vaše mišljenje o komunalizmu i zauzimanju javnih mesta telima. I da se malo odmaknemo od naše rasprave o internetu, kako da navedemo ljude da rade takve stvari kada je sada internet sredstvo za...

Flešmobs performansi se organizuju preko mobilnih telefona. Ali svaka ljudska tehnologija ima svoju dobru stranu, zatim lošu stranu, i još jednu o kojoj niko u početku nije razmišljao. I jedna od loših strana društvenih mreža i mobilnih telefona jeste ta da ih nedobronamerna tajna služba može koristiti za vaše praćenje. Mislim da su satirične novine The Onion, na Fejsbuk stranici napisale: „Tajna služba je upravo izumela neverovatno inteligentno špijunsko sredstvo. Zove se Fejsbuk. Mogu da ga pogledaju i da tačno znaju gde, kada i šta radite“. I zato je pojava Snoudena bila tako velika stvar.

Ali s obzirom na to koliko vladā širom sveta, pogotovo vlada južno od vas (Kanade), gomila moć i bogatstvo, imamo problem bogatstva, a ne siromaštva, u svetu. Šta to znači za realizam kao književno sredstvo? Jer ako pokušavate da prikažete kao stvarnost ono što nam svet nudi, a što može svaki dan biti nešto drugo, da li će to donekle ugroziti samo polazište književnog stvaralaštva?

Nisam sigurna o čemu govorite. Mislite li to ako neko zaista verujete u sve te stvari? Kada smo uopšte poslednji put poverovali reklami i onome što čitamo u novinama? Dakle, osim ako je osoba veoma, veoma naivna – a mislim da kada dođete do toga da sednete da napišete roman, verovatno to više niste – ne mislim da će  neko sve to što nam se predstavlja, prihvatiti kao stvarno. Mislim da će vam problem biti, ne što ćete poverovati da su te stvari realne, već gde se prava stvarnost nalazi. Više tako nešto.

Postavio sam ovo pitanje jer sam sastavljao antologiju mladih pisaca iz celog sveta, i gotovo niko od njih ne piše realističnu književnost. Deluje kao da su nekako pogledali u svet i odlučili da više ne mogu da isprate to što svet smatra stvarnim.

I o čemu pišu?

Pišu gotske teme, naučnu fantastiku, spekulativnu fikciju.

Pa, jedna od dobrih strana, sa određene tačke gledišta, naučne fantastike i spekulativne fikcije i čak gotike smeštene u prošlost, jeste ta da ne morate da se bavite mnogim stvarima koje bi vas mogle dovesti u nevolju u kojoj biste se našli ako biste pokušali da opišete društvo koje se sada nalazi pred vama. Tako da umesto da imate osobu koja je bela, crna ili neke druge boje kože, vi imate nekog ko je purpuran, i niko vam ne može zameriti osim ako ne odluče da je to metafora, zar ne? U tom slučaju ste u problemu. „Ne, nije“. „Da, jeste.“ „Ne, nije.“ „Da, jeste.“ Zato mislim da ljudi idu u tom pravcu. Drugi razlog za brojnost distopijskih priča jeste taj što se ljudi boje budućnosti.

Može li se pisati bez vere u budućnost?

Mislim da svaka nova tehnologija opčini ljude kada se prvi put pojavi. Ne mislim da bi Hitler dogurao tako daleko da nije bilo radija. Bio je tako nov, nalazio se tik pored vašeg uveta, njegov glas je odjekivao autoritetom. Sećam se kada se televizija prvi put pojavila. Ljudi su zaista sedeli ispred tih kutija, a slika čak nije bila u boji, sa stvarima koje su se zvale TV poslužavnici na koje su stavljali TV večere, koje su podgrevali u pećnici i stavljali ih na poslužavnike, i jeli su tako dok su gledali tu opčinjavajuću kutiju. Tako nešto ne viđate više. Možda vidite ljude kako u baru piju i gledaju sport na velikom monitoru, ali ne i cele porodice kako se poređaju ispred televizora, jedu TV večeru sa TV poslužavnika, jer smo se do sad navikli na televiziju. Mislim da će i sa sadašnjim stvarima biti slično.

Pre nekoliko godina svi su komentarisali: „Oh, knjiga je zastarela. Nećemo više imati štampane knjige. Svi ćemo da čitamo elektronske knjige na elektronskim čitačima“. To se nije desilo. Delovalo je kao da hoće i ljudi su probali i navikli se na to pa su prestali da kukaju na tu temu, i sad je to neka vrsta pomoćnog sredstva. Možete ga imati a i ne morate.

Da nastavimo dalje... Kada je Nikson isteran iz kabineta, Filip Rot, Kurt Vonegat, i ostali pisci, pisali su romane o Niksonu, „Our Gang“, „Snajper Dik“ i zanima me do kog stepena je – kada vidite nekoga poput Trampa da priča o „poštovanju generala, bez preispitivanja njihovih odluka“ – određeni broj fašističkih manira iskočio iz kutije. Donekle smo se šalili, ali postoji li trenutak kada više nije vreme za šalu?

Znate, mislim da je taj trenutak već došao. Mislim da ste pokrenuli dva pitanja. Ko piše te romane? Ja bih to uradila (mada je još rano, tip nije dugo prisutan), ali kladim se da mnogo ljudi u Beloj kući svakog minuta vode dnevnike spremni da objave svoju veliku priču, jednom kada ih izbace iz kancelarija.

A druga stvar je pitanje prodaje. Knjiga na prvom mestu Njujork tajmsove liste najprodavanijih naslova je „On Tirrany“. Napisao ju je Tim Šnajder i govori o dvadeset pitanja iz 20. veka, praveći spisak načina na koji se tiranija pojavljuje. I u vezi s tim, preporučila bih televizijsku seriju „The Rise of Nazy Party“, koja u osnovi govori o tome kako je Hitler to uradio, korak po korak. Ne mislim da je Amerika takva vrsta zemlje. Mislim da je suviše raznolika. Suviše rasuta. Možda će se neke čudne stvari desiti na saveznom nivou, ali zbog prava svake savezne države, uvek će biti izvesne količine kontraudara i već ga ima. Biće, bilo je i ima ga.

Koliko je izbor Trampa, posledica ženomrstva?

Oh, poprilično. Da, i citiraću sebe i reći da još od 17. veka nismo videli tako otvoreno pokazivanje mržnje prema ženama. Ali citiraću vam i jednu drugu malu teoriju: zar ne gledamo rat preko posrednika, između braće Koh na jednoj strani, koji podržavaju Majka Pensa, i porodice Merser koja podržava Stiva Benona? I nisu li Benon i Pens vojnici koji se bore za interese te dve veoma, veoma bogate strane koje imaju drugačije viđenje stvari? Obe žude za apsolutnom moći. Ali na Pensovoj strani su oni protiv žena i homoseksualaca, što, da budem iskrena, mislim da Trampu ne znači previše. Mislim da... to nije nešto što mu je došlo prirodno. Možda stav protiv homoseksualaca. Stav protiv žena – on ih jednostavno smatra bićima koja služe za ispomoć, ali ne mari previše za Pensov stav iz 17. veka da bi žene trebalo sputavati. A Benon, njegove glavne preokupacije su rasne i nacionalne. Šta mislite o tom ratu preko posrednika?

Izvor: lithub.com
Foto: Larry D. Moore
Prevod: Vladimir Martinović