Kada pišete biografiju umetnika koji je još uvek živ, i pritom želite da vaša knjiga bude čitana, morate se odlučiti za jedan od dva široko prihvaćena pristupa: ili ćete biti za ili protiv njega. Ljubiteljima ove vrste literature danas su uglavnom na raspolaganju ili takozvane autorizovane biografije, koje poznatu ličnost predstavljaju u povoljnom svetlu i objavljuju se uz njeno odobrenje, ili njihove – gotovo po pravilu senzacionalističke – neautorizovane dvojnice.
Prilikom čitanja „Majstora svitanja“ nemoguće je ne zamisliti se nad prirodom odnosa između „slikara“ i „modela“. Autor knjige, pisac i književni kritičar
Malte Hervig, u predgovoru sebe predstavlja kao „brižno ironičnog“ posmatrača, nekoga ko materijalu prilazi sa izvesnom dozom simpatije, trudeći se istovremeno da održi primerenu distancu. Nema nikakve sumnje da je
Handke bio spreman da pomogne biografu u ostvarenju njegove misije, o čemu, između ostalog, svedoči i činjenica da je za samo godinu dana pristao na pet razgovora, od kojih se jedan odigrao u piščevom rodnom Grifenu, a jedan u Parizu, u prisustvu Lika Bondija. Handke je Hervigu dozvolio da kontaktira njegove prijatelje i bivše supruge, a omogućio mu je i pristup svim svojim dokumentima, beleškama i dnevnicima.
Kada odlučite da pišete o Peteru Handkeu, izlažete se brojnim rizicima. Reč je o u najmanju ruku nekonvencionalnoj ličnosti: čoveku koji se na profesionalnom planu često poigrava sa autodestrukcijom; piscu koji svesno beži od jasnoće i istovremeno stremi lepoti; osobenjaku koji iz dna duše prezire medije iako je dao više intervjua od većine svojih kolega; nekome čija su rana dela, nastupi i ispadi ušli u legendu, a kasnije knjige, izjave i postupci postali predmet kontroverzi. Hervig je očigledno svega toga svestan, kao što je svestan i činjenice da će većina čitalaca u njegovoj knjizi želeti da pronađe odgovor na pitanje: zbog čega je Handke odlučio da stane u odbranu Srba, koje ceo svet smatra zločincima?
Od Herviga, naravno, ne treba očekivati da nam pruži konačno objašnjenje Handkeovih pobuda, ali jasno je da početak odgovora na većinu zagonetki koje okružuju pisca leži u njegovom poreklu i mladosti. Početak ove biografije podseća na uvodne scene nekog romana: u jednom koruškom selu, u predvečerje dana Svetog Nikole 1942. godine, na svet dolazi jedan poseban dečak; rođenje je praćeno paklenom bukom i pojavom demona; ljudi utrčavaju sa ulice kako bi mu se divili: „Kakva ljupkost!“ „Kakva uzvišenost!“ Prezime pod kojim je dečak zaveden u matičnu knjigu rođenih pripadalo je berlinskom podoficiru Adolfu Brunu Handkeu, koji mu nije bio otac i za koga se Peterova majka udala samo mesec dana pre porođaja. Problem pripadnosti i identiteta nastaviće da definiše piščev život i stvaralaštvo sve do današnjih dana. Handke je dugo verovao da je rođenjem sina jednog Nemca na porodicu njegove majke bilo bačeno prokletstvo i osetio je izvesno olakšanje tek kada je otkrio da mu je Bruno Handke, čovek koga je prezirao, zapravo očuh.
Peter Handke je odrastao sa osećanjem da je na neki način jedinstven, a kada je napunio osamnaest godina, njegove teorije su konačno dobile potvrdu: „Hvala bogu da sam jedino dete svojih roditelja.“ Kada je Marija Handke ponovo stupila u kontakt sa Erihom Šenemanom, Peterovim biološkim ocem, mladić je odlučio da mu se, pre zvaničnog upoznavanja, obrati pismom: „Dragi moj oče! Eto, sada sam tu reč i napisao. Tako mi je drago što, posle skoro devetnaest godina, nekoga mogu da nazovem ocem, a da na to ne moram da se primoravam.“ Pošto je ocu postavio niz pitanja o porodici, mestu stanovanja i interesovanjima, on piše: „On je baš radoznao, reći ćeš. Ne, ja u stvari uopšte nisam takav. Ja sam, što se kaže, prilično zatvoren (kako glupa reč: ,zatvoren‘). Rekao bih da sam 25% na mamu, 25% (prema onome što mi je mama o tebi pričala) na tebe, a preostalih 50% je, verujem, potpuno novo. Možda ćeš imati priliku da upoznaš taj deo (tih 50%); meni se čini da je on pomalo jedinstven, ako mogu tako da kažem, a da pritom ne zvučim umišljeno, ili čudno.“ Ovo je centralna tačka najbogatijeg izvora informacija o Handkeu: on sam, potpuno ogoljen.
Do sada nepoznata pisma konačno dostupna javnosti
Ovi intimni uvidi u „izgubljeno detinjstvo“ stižu direktno iz Handkeovog pera, a dobro je poznato da sve što on napiše predstavlja rezultat bespoštednog istraživanja samog sebe. Ovakvog Petera Handkea srećemo u gotovo svakom pismu Erihu Šenemanu, sa kojim je ostao u bliskom kontaktu, uglavnom u pisanoj formi, sve do njegove smrti 1993. godine. Opširni citati iz ovih do sada nepoznatih pisama verovatno su najvažniji element knjige, a Hervig ih je pronašao kod Handkeovog polubrata Hajnca, koga je pisac upoznao tek na očevoj sahrani.
Ono što pisma čini posebno zanimljivim i – u kontekstu ove knjige – pomalo zastrašujućim, jeste sinovljeva očigledna potreba da se dopadne ocu, da ga učini ponosnim, što je prirodni instinkt koji Handke obično ignoriše. Kada ih pročitate, ne možete se oteti utisku da je otac bio jedina osoba oko koje se Handke toliko trudio: svi ostali ljudi u njegovom životu dobijaju, u najboljem slučaju, njegovu ljubaznost.
Tajna Handkeovog pisanja
Posle nekoliko početnih, veoma dobro osmišljenih i umešno realizovanih poglavlja, komentari Handkeovih odanih prijatelja se sve agresivnije probijaju u prvi plan. U poglavljima „Jugoslavija“ i „Oluja“, Hervig usvaja model ponašanja Handkeovih prijatelja: „ʼNisam u potpunosti izbegavao diskusije o srpskoj istorijiʼ, priča Peter Štefan Jung, ʼto, naravno, nije bilo moguće. Ali nisam se nikada u njih previše upuštao jer sam znao da bih tada morao da biram: ili prihvatiti ono što govori ili izgubiti prijateljstvo.ʼ“
Ono što preostaje jesu parcijalna objašnjenja: Jugoslavija kao Handkeova „zemlja pisanja“, mitsko carstvo koga se ne može odreći; na hrvatskom ostrvu Krk, student je završio svoj debitantski roman „Stršljenovi“. Naposletku: „tajna Handkeovog pisanja“ otkriva se među brojnim ljubavnim pričama i književnim skandalima, krila se u „Mojoj godini u Ničijem zalivu“ (1994). „Samo kroz izdaju on ostaje veran sebi“, zaključuje Hervig.
Autor: Felicitas fon Lovenberg
Izvor: faz.net
Prevod: Jelena Tanasković