Majkl Vud o „Priči o Kini“: Tradicionalna kultura i vrednosti i dalje su važni mnogim Kinezima

Bi-Bi-Sijeva dokumentarna serija „Priča o Kini“, čiji je autor istoričar i pisac Majkl Vud, postigla je veliki uspeh kod gledalaca, nakon čega je pretočena u istoimenu knjigu.

Mnogi su gledali Vašu dokumentarnu seriju na Bi-Bi-Siju i uživali u njoj, a sada imamo i knjigu „Priča o Kini“. Koliko je zapravo trajao ovaj Vaš projekat?

Fasciniran sam Kinom još od školskih dana. Prvi put sam putovao tamo početkom osamdesetih, a prvi put sam tamo snimao 1990. godine. Tri godine sam pripremao, snimao i montirao ovu dokumentarnu seriju. Još tada sam radio na knjizi, a u Kinu sam se i nakon toga vraćao u više navrata, jer sam snimao filmove o Dengovoj reformi i otvaranju Kine koje se dogodilo pre 40 godina, što mi je izuzetno pomoglo da bolje razumem to doba i ogroman uticaj reforme na samu Kinu ali i svet. Prošle jeseni smo, takođe za Bi-Bi-Si, snimili film o najvećem kineskom pesniku Duu Fuu.

Odlične reakcije su stigle i iz Kine, što je potvrdilo i učvrstilo moj osećaj da su tradicionalna kultura i vrednosti i dalje važni mnogim Kinezima.

Na početku knjige otvarate neka veoma bitna pitanja, kao što je pitanje da li prošlost i dalje utiče na sadašnjost Kine. Znamo da kineski lideri često citiraju prošlost, ali u zemlji u kojoj je većina ljudi fokusirana na to da prosto idu napred, da li biste rekli da je uticaj istorije nešto više od zvučnih fraza koje se koriste tokom trgovinskih sporova ili diplomatskih svađa?

Okretanje tradicionalnoj kulturi i religiji jesu važni u savremenoj Kini, a „veličana kineske civilizacije“ predstavlja jedan od tri stuba na kojima je utemeljen kineski san Si Đinpinga. To delimično potiče od vlade, ali delimično i od samog naroda. Kako pojašnjavam u knjizi, oživljavanje običaja, tradicija, rituala, velikih vašara kod hramova, hodočašća i povratak religiji danas su svuda prisutni. Posebno je interesantno održavanje vašara u Nivinu čast u Henanu, gde najrevnosniji vernici zapadaju u trans dok Niva obuzima duhove prisutnih. Ljudi vole svoju prošlost: lokalni turizam je veoma popularan u Kini – šest milijardi ljudi je tokom 2019. godine putovalo unutar granica svoje zemlje.

Međutim, prošlost je prisutna i u samom državnom sistemu. Kako se prašina slegla nakon 1949. godine, istoričari sa Zapada bili su iznenađeni u kojoj meri je stranka kopirala birokratski despotizam carskog perioda – sa Velikim vođom, „mudrim monarhom“, na vrhu – za šta je kult Maove ličnosti najbolji primer. Deng Sjaoping je želeo da oslobodi Kinu od onoga što mu je izgledalo kao „relikvija feudalizma“ i postavio je ograničenje na mandat, ali je sa Si Đinpingom kult vladara ponovo postao dominantan.

Da li će duga istorija Kine nastaviti da utiče na njen razvoj? Da li će za ekonomski moćniju Kinu istorija postati manje važna? Da li stari sukobi i antagonizmi jenjavaju?

Kao narod, Kinezi na mnogo načina još uvek razmišljaju kao konfučijanci; a kao država, Kina je i dalje autoritarna birokratija kao što je to bila i pre 1911. godine. Postavlja se pitanje kada i kako će se preći na vladavinu prava. Kratkoročno gledano, možda to ne deluje obećavajuće, ali srednjoročno do dugoročno gledano, to je nešto što se zasigurno mora dogoditi. Zbog toga je bitno da se nastavi sa radom na tome.

Tokom svoje istorije, Kina se, na mnogo različitih načina, nosila sa gotovo konstantnim epidemijama bolesti. Bilo je slučajeva negiranja (kao u slučaju epidemije cerebrospinalnog meningitisa 1960-ih) ali i međunarodne saradnje sa ciljem rešavanja problema (kao u slučaju plućne kuge u severnoj Kini 1910. godine). Kako se reakcija Kine na kovid-19 uklapa u dosadašnji odgovor ove zemlje na pojavu epidemije?

Partija je delovala onako kako i inače deluje: prvobitno su negirali i prikrivali sve na lokalnom, a zatim i na centralnom nivou, a zatim su bili šokirani izlivom besa naroda. Vest o smrti doktora Lija Venlijanga u Vuhanu imala je 1,5 milijardi pregleda na Weibo platformi u roku od 24 sata. Ali onda je centralizovana vlada odreagovala, i to navodno uspešno. Generalno gledano, kineska vlada se u ovoj novoj, asertivnoj fazi našla između svoje urođene lenjinističke organizacije i internacionalizma kome takođe teži – a bez koga svi tonemo u propast.



Istorija Kine je jasno podeljena na poglavlja koja definišu dinastije koje su bile u usponu i one koje su propale. Da li postoje neki zajednički faktori koji dovode do propasti jedne dinastije, ili sistema, u korist druge?

Na Zapadu se kaže da je istorija priča o usponu i padu mnogih različitih civilizacija; u Kini je istorija ciklus uspona i padova jedne civilizacije. Kina je mnogo puta razjedinjavana i nije bilo garancije da će ponovo biti ujedinjena. Mogla je da završi kao Evropa, sa mnogo zasebnih država. Ali osećaj jedinstva među intelektualcima i vladajućim klasama se pokazao kao jači. Propast neke dinastije je obično dolazila usled neuspešne vladavine, nepoštovanja pravde i nesposobnosti da se održi red, zaštiti i nahrani narod. Otuda dolazi i centralni mit vladavine u drevnoj Kini: „nebeski nalog“.

Ukoliko je vlast dobra, mandat se produžava, ukoliko se izgube vrline onda se smatra da je mandat opozvan. To je naravno metafora, ali je svejedno korisna. Ako kineska Komunistička partija predstavlja još jednu dinastiju, sporno pitanje jeste da li još uvek mogu da zadrže mandat ili se korupcija, neuspeh vladavine prava, napadi na slobode, gomilaju u očima naroda – premda većina ljudi samo želi da nastavi sa životom i spremna je da ne menja ništa u poslednjih 40 godina, sve dok to donosi napredak, stabilnost i sigurnost. Partija je nedavno proslavila svoju stogodišnjicu i postavila svoje ciljeve do 2049. godine. Ukoliko postignu svoje zacrtane ciljeve, moglo bi se reći da je nova dinastija uspostavljena. Ali hoće li se to dogoditi?

U knjizi pominjete veoma značajan izveštaj britanske pomorske obaveštajne službe iz vremena Drugog svetskog rata o građanskom ratu i komunističkoj pobedi 1949. godine, koji govori o budućnosti Kine. Autori izveštaja su odlučili da ne ističu nerede ili autoritarizam, već duboko ukorenjene karakteristike kineskog pogleda na svet. Koje su to karakteristike i da li mislite da one još uvek preovladavaju?

To je fascinantan tekst koji je nastao tokom japanske invazije, u doba nasilja i rata, kada se činilo mogućim da će se zemlja raspasti. Ipak, on naglašava izuzetnu otpornost Kine, njene kulturne resurse, ukorenjeni osećaj pravde i poštenja koji se prenosi od drevnih filozofa, kao i buduću ulogu obrazovane srednje klase i inteligencije. Videli su zemlju sa neverovatnim potencijalom... „novu i možda čak veličanstveniju Kinu“. Naravno, nisu mogli da predvide šta će se desiti. Možda mislite da su ti snovi propali nakon 1949. godine. Ali inteligencija je i dalje tu: načitana, visoko obrazovana, internacionalistički orijentisana u pogledu budućnosti, ali i dalje strastveno posvećena tradicionalnoj kulturi.

Ključno je bilo to da su autori izveštaja izjednačili kinesku civilizaciju sa moralnim poretkom.

Mao je svesno želeo da prekine sa odanošću toj prošlosti, ali u tome nije uspeo. Kada današnji kritičari iz same Partije kažu da je ona postala „zombi“ partija, zapravo smatraju da ne postoji moralni centar. Kada je moćna Centralna komisija za disciplinu (koja vodi kampanju protiv korupcije) nedavno putem onlajn diskusije o našem filmu o Duu Fuu postavila pitanje zašto je toliko uticao na ljude, odgovor je pronađen u prepoznavanju vrednosti.

Priznali su da je kampanja protiv korupcije propala zato što partijski kadrovi nisu internalizovali ključne konfučijanske vrednosti vrline, dobročinstva, ljubaznosti i interesa za opšte dobro, koje su krasile Dua Fua. Ali Du Fu je, razume se, kritikovao državnu nekompetentnost i korupciju, i njegove reči nisu izgubile ništa na snazi i relevantnosti. Mnogi veliki kineski mislioci bi se složili da su sloboda govora i vladavina prava prvi neophodni koraci.
 
Autor: Pol Frenč
Izvor: focus.cbbc.org
Prevod: Kristijan Vekonj