Majkl Kaningem: Doživotno sam fasciniran književnošću

Povodom novog romana „Dan“, sa slavnim američkim piscem Majklom Kaningemom razgovarali smo o tome koje brige more savremene porodice, kako na vreme karantina gleda iz današnje perspektive, ali i na koji način odaje počast kultnoj Virdžiniji Vulf.

Majkla Kaningema kritika naziva „tvorcem najelegantnije proze u Americi“. Za roman „Sati“ iz 1998. dobio je Pulicerovu nagradu, a potom je ta priča ekranizovana u istoimeni film. Nakon deset godina od poslednjeg naslova „Snežna kraljica“ Kaningem objavljuje roman „Dan“, u kojem predstavlja živote jedne porodice u tri dana – pre, tokom i nakon karantina zbog pandemija kovida. Svi članovi porodice, bilo da je reč o sredovečnom bračnom paru, ženinom bratu homoseksualcu ili dvoje dece, suočavaju se sa svojim osećanjima, strahovima, željama i propuštenim prilikama. Svi su „zatočeni“ u svojim životima, dok je pandemija samo pozadinska okolnost koja ih okružuje…

Pisac je rado odgovorio na sva pitanja koja smo imali ne samo o romanu „Dan“ već i o mnogim aktuelnim temama.

„Dan“ je Vaš prvi roman nakon gotovo deset godina. Radili ste na drugoj knjizi, ali ste tokom pandemije ipak od nje odustali. Šta Vas je navelo da promenite pravac?

Kada je pandemija počela, činilo mi se ne samo nemogućim već i moralno upitnim da pišem savremeni roman smešten u izmišljeni svet, u kojem pandemija nije postojala. Ako ništa drugo, to bi bilo nepoštovanje prema svima koji su se razboleli ili umrli. Romanopisci, na kraju krajeva, imaju određenu obavezu da prikazuju svet onakvim kakav zaista jeste. Čak i da sam želeo da pišem roman koji izbegava pandemiju, gde bi on bio smešten? Nije bilo mesta na Zemlji koje pandemija nije dotakla, niti ljudi koji nisu bili pogođeni. Nije mi to delovalo kao naročito pametan potez, u smislu prodaje knjiga, ali ako želite da se obogatite, pisanje romana verovatno nije najbolja profesija za vas.

U romanu pažljivo portretišete članove moderne porodice iz Bruklina. Sa kojim izazovima se savremene porodice u Americi suočavaju i gde pronalaze podršku i rešenja?

Nisam siguran da li se porodice u Bruklinu ili, šire gledano, u Americi suočavaju s izazovima koji su mnogo drugačiji od onih s kojima se suočavaju porodice u Srbiji ili bilo gde drugde. Sve više se brinemo za budućnost naše dece u sve mračnijem i opasnijem svetu. Više nego ikada pre brinemo zbog načina na koji su izloženi putem društvenih mreža pritisku vršnjaka i konzumerističkoj kulturi, a nisu dovoljno zreli da se s time nose. Nažalost, još nisam bio u Srbiji, ali pretpostavljam da se porodice danas, u većem delu sveta, suočavaju sa sličnim izazovima. Roditelji ostaju roditelji, deca ostaju deca, dok se svet u kojem živimo menja daleko dramatičnije nego što se mi menjamo kao porodice.

Osvrćući se na pandemiju iz današnje perspektive, koju u romanu opisujete kao „bestelesni“ period, šta mislite da se trajno promenilo? Da li se bliskost izgubila ranije?

S jedne strane, teško je poreći da nas je internet već udaljavao jedne od drugih, mnogo pre pandemije. S druge strane, ne znam za vas, ali zahvaljujući porukama i mejlovima, mogu biti u bližem kontaktu s ljudima koje volim. Internet se često, i opravdano, okrivljuje za mnoge stvari, ali moglo bi se reći da nas je, u određenom smislu i zbližio. Ipak, pandemija je promenila stvari nagore. Naravno da postoji razlika između lica na ekranu i stvarne osobe koja je tu s vama, u istoj prostoriji, ali šta bi moglo na strašniji način ugasiti osećaj bliskosti s osobom preko puta stola od ideje da vam blizina te osobe može ugroziti život? Voleo bih da verujem da se izvlačimo iz tog perioda.



Robi, jedan od glavnih likova u romanu „Dan“, kreira glamuroznog avatara na Instagramu. Kakvo je Vaše mišljenje o društvenim mrežama? Mislite li da mnogi, na neki način, stvaraju alter ego – osobu kakva bi želeli da budu ili kako žele da ih drugi vide?

Čini mi se da je previše lako – i, moglo bi se reći, suviše moderno – u potpunosti osuđivati društvene mreže. Ljudi vekovima stvaraju alter ega. To je suštinski ljudska težnja – želja da budemo privlačniji, inteligentniji, ljubazniji i velikodušniji nego što zapravo mislimo da jesmo. Društvene mreže nam omogućavaju da stvorimo ta alter ega daleko izvan svojih lokalnih zajednica. Naravno, to može imati svoje posledice, ali sve najbolje čarolije, svi najmoćniji aspekti samotransformacije dolaze sa posledicama. Uvek je bilo tako. Likovi iz naših omiljenih priča iz detinjstva suočavali su se s posledicama svojih želja. Tako je i sa nama.

Uočljivo je da fiktivni lik Robi na Instagramu koristi ime Vulf. Da li je to bio još jedan način da odate počast legendarnoj Virdžiniji Vulf, kao što ste učinili u romanu „Sati“? Šta je to kod nje ostavilo tako snažan utisak?

Virdžinija Vulf bila je prvi zaista veliki pisac kojeg sam pročitao kao student. Nikada neću saznati da li bi me na sličan način dirnuo neki drugi veliki književnik. Ipak, tada me je fascinirala, a fascinira me i danas, njena istrajnost u tome da prikaže značaj svega i svakoga u svetu – njeno uverenje, ako tako mogu reći, da je svaki čovek na epskom putovanju, čak i ako to „epsko“ drugima deluje prilično obično. Vulf je bila revolucionarna u svom stavu da ne postoji „običan“ život ili „obična“ osoba – postoje samo neadekvatni načini da posmatramo druge ljude. Živela je i pisala o svetu u kojem ništa nije bilo neprimetno ili beznačajno. Dakle, kad razmislim, postoje razlozi zašto sam se zaljubio u njen rad dok sam bio mlađi, i zašto je volim i danas.

Roman „Sati“ adaptiran je u film sa Meril Strip, Nikol Kidman i Džulijen Mur u glavnim ulogama. Da li ste, dok ste ga pisali, mogli da zamislite da će priča postići toliki globalni uspeh i osvojiti Pulicerovu nagradu? Koliko je taj uspeh i teret?

Dok sam pisao „Sate“, nisam mogao ni da zamislim da će privući toliku pažnju. Mislio sam da je to tiha, skromna knjiga koja će se prodati u ograničenom broju primeraka, a zatim, sa koliko god dostojanstva može, završiti na polici s popustom od pedeset procenata. To se nije dogodilo. Naravno, imao sam više sreće nego mnogi drugi pisci, ali ne mogu reći da osećam veći teret od bilo kog drugog. Svi pisci, ako su dobri, osećaju pritisak da napišu bolju knjigu od prethodne. Opsesivni su jer nikada nisu potpuno zadovoljni onim što su uspeli da postignu. Za taj osećaj nije vam potreban film sa slavnim glumcima ili nagrada.
 
 
Pišete o životima i borbama gej osoba. Koliko je to i danas tabu?

Za sada, barem u Americi, taj tabu je prevaziđen. Pulicerova nagrada 2018. godine dodeljena je romanu Less Endrua Šona Grira, koji, koliko se sećam, nema nijednog književnog lika koji nije gej. Pulicerova nagrada za dramu 2022. pripala je Džejmsu Ajdžejmsu za predstavu Fat Ham, gej adaptaciju „Hamleta“. Među najcenjenijim američkim romanima u poslednje vreme, svi o životima i borbama gej osoba, nalaze se „Zovi me svojim imenom[AB4] “ Andrea Asimana, „Mali život“ Hanje Janagihare i „Na zemlji smo nakratko predivni“ Oušna Vuonga. Istovremeno, širom Amerike, knjige sa gej sadržajem se uklanjaju iz biblioteka, a ponekad čak i spaljuju. Moglo bi se reći da su životi i borbe gej osoba, kako su prikazani u knjigama, otvoreno prihvaćeni od strane jednih, dok ih drugi smatraju potpunim tabuom. Ipak, istorija nas, čini se, uči da oni koji spaljuju knjige gotovo nikada ne uspevaju na duže staze. Amerika bi trebalo da se ugleda na druge zemlje, poput Rusije, gde ruski prevod „Dana“ uključuje cenzurisane delove u kojima su gej ljudi prikazani s naklonošću. Nikada ne treba previše udobno da se osećamo kada je reč o slobodi. Jedino mogu da se nadam da narod Srbije prihvata celokupno ljudsko iskustvo i da može da shvati da gej osobe mogu biti i naša deca.

Kako suočavanje sa smrću menja osobu, posebno dete? U tom kontekstu, koliko često zaboravljamo da deca mogu biti, u nekim trenucima, zrelija od odraslih?

Mislim da se možda nećemo složiti oko toga. Deca su fascinantna, često stvari vide direktnije od odraslih, ali iskreno, ne smatram ih zrelijima od odraslih. Pomalo me brine to što su odrasli u našim životima – političari, poslovni lideri i druge uticajne figure – ponekad skloni romantizaciji dece, što nije dobro ni za njih, ni za nas, koji odavno više nismo deca.

Verujete li da svaki dobar pisac mora da sačuva doživotnu fascinaciju i ljubav prema književnosti?

Ne mogu da zamislim da bih želeo da upoznam nekoga ko ne održava takvu fascinaciju. Trebalo bi verovatno da dodam da ne mogu da zamislim da bih želeo da upoznam nekoga ko takođe ne gaji doživotnu nfascinaciju prema politici, sportu, filmovima i hrani... Svi koje volim i poštujem, bilo da su pisci, advokati, lekari ili nešto drugo, neguju doživotnu fascinaciju književnošću poput mene.
 
Autor: Mona Cukić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 49