Majk Dauni: Istina je ponekad fantastičnija od fikcije

Specijani gost Lagunine „Noći knjige“ pisac je i reditelj Majk Dauni, autor romana „Istarsko zlato“ (u prevodu Nikole Pajvančića). To je izuzetno uzbudljiva, ali i poučna pripovest, ispričana kroz tri istorijska doba u Istri – rimsko, Drugi svetski rat i prve posleratne godine, kao i savremeno doba. Na početku junak Marko, policajac i aktivista za prava životinja, napušta Veliku Britaniju i vraća se u rodnu Istru, starom dedi Ninu i baki Faidi, bivšim partizanima. Deda Nino obogatio se na tartufima, „zlatu“ koje su još iz arene odbegli gladijatori Sever i njegova kćer Lucija sakupljali sa svojim psima. Nino je u potrazi za gladijatorskom narukvicom koja krije tajnu drevnog skladišta tartufa... Majk Dauni kao režiser sarađivao je sa Džejmsom Elrojem, Kolmom Toubinom i Dejvidom Grosmanom. Trenutno je predsedavajući na Akademiji evropskog filma i član je Bafte. Godine 2021. dobio je nagradu OBE za doprinos svetskoj kinematografiji, a bio je umetnički direktor i član odbora mnogih filmskih festivala i organizacija širom sveta.



Ovu priču napisali ste kao da ste rođeni u Istri i izgleda da ste fascinirani ovim područjem. Kako je ta ljubav počela?

Još od studija bio sam opčinjen bivšom Jugoslavijom, koju sam imao sreće da posetim krajem sedamdesetih godina, kao student Sorbone. Bila je to za mene, kao mladog socijalistu, poseta mestu koje živi socijalistički san. Visoka stopa zaposlenosti, funkcionalni zdravstveni sistem, bez beskućnika i opšti standard života koji je bio skroman, ali human. Kasnije, tokom života, kao aktivni socijalista, na neki način zažalio sam što su ta vremena prošla. Moja veza sa Istrom traje više od 40 godina, što čini ogromnu većinu mog odraslog doba u kojem sam aktivno svestan svoje okoline. Istra je neverovatno inspirativno mesto. Pitam se da li moja strast prema njoj dolazi od činjenice da mnogo podseća na zemlju mojih predaka: Irsku. Pre svega iz prirodne perspektive, od planine Učka na severu, do Kamenjaka na jugu, to je područje izuzetne lepote. Takođe, nalazi se na raskršću dva velika carstva, Rimskog i Austrougarskog, što mu daje neverovatnu istorijsku dubinu i kreativnu složenost. Ali iz literarne perspektive, iz koje ja nastupam, to je poluostrvo istarskog zlata. Mnogi stranci koji su tuda prošli ovekovečili su je u svojim delima, bilo da je to Čehov, koji se žalio da je Opatija blatnjavi rukavac, ili Džojs, koji Pulu doživljava kao pomorski Sibir, ili još pre njih, Žil Vern, koji je nikada nije posetio, ali je Pazin uključio u priču o Matijasu Sandorfu. Priča Tomasa Mana o njegovoj poseti Brionima bila je otkriće mrzovoljnog starca.

Znamo da ste stručnjak za antičku istoriju, ali zašto ste istoriju tartufa prikazali baš kroz ova tri perioda: rimsku Istru, jugoslovensko doba i savremenost?

Tartufi su u dubini istarskih mitova, što sam želeo da istražim kroz istoriju poluostrva, uz moć tartufa, koji će objediniti sve tri priče. Tartuf je veliki predmet želje i može da ga pronađe svako ko ima dresiranog psa. Izvan glamura restorana sa Mišlenovim zvezdama, svet tartufa visoko je konkurentan. Od Perigora, preko Albe do Istre, lanac nabavke obavijen je tajnom i intrigom, sabotažom i prevarom, tako da se postavlja pitanje ima li ičega osim pohlepe, što nas vodi ovom dragulju optočenom blatom. Tartuf je u mom romanu kao soko u „Malteškom sokolu“ – pokretač radnje, (Makgafin), a primer za to je i legenda o Svetom gralu. Predmet želje je dakle ključni za napredak radnje, ali pošto gral nikada nije pronađen to znači da objekat sam po sebi nije toliko važan. Još primerenija je analogija o Jasonu i Argonautima u potrazi za zlatnim runom, gde runo, koje je svrha postojanja ovog epskog poduhvata, ostaje misterija. Za mene, kao čoveka iz filmskog sveta, a uradio sam više od 100 filmova, bilo je sjajno imati ovakvu referencu.

Možete li da zamislite film sa likovima iz svoje knjige: Markom, policajcem i aktivistom, starim partizanom Ninom, hrabrim gladijatorima i njihovim psima?

Nisam siguran u to da film može da zadrži epski zamah priče, ali mislim da bi velika serija Bi-Bi-Sija, sa dobrim budžetom, to mogla. Kakva šteta što ih više ne prave! Ovi moji likovi potpuno su izmaštani i ne liče ni na jednu osobu iz stvarnosti, ali udahnuo sam im ljudske emocije, moralo je to odnekud doći. Bezbrojne su priče napisane o tome kako likovi iz fikcije oživljavaju, mnogi ljudi to priželjkuju. Pisac se brine o fikciji, kao da je stvarna, zato što ponekad poželi i da jeste. Istina je ponekad fantastičnija od fikcije.

Prepoznajete li se u Markovom aktivizmu?

Mislim da autor koji ne želi da prizna da neki od junaka izgovara njegove ideje nije iskren. Kao aktivista bavim se političkim, ljudskim i životinjskim pravima, kao i pravima 150 miliona dece koja u svetu spavaju po ulicama, dok Zapad stvara legione gojazne dece. Mislim da energija porodičnog života treba da bude preusmerena na to da se pomogne velikoj porodici napuštene dece, to naši privilegovani potomci treba da nauče od roditelja. A kada je reč o životinjama, sve je rekao moj zemljak Džordž Bernard Šo: „Ljudska nehumanost prema čoveku nadmašena je samo njegovom okrutnošću prema životinjama.“ Ima mnogo gadnih kriminalaca na jugu Evrope u šumama tartufa. Oni truju pse konkurenata i stavljaju žilete u grudve od mesa, od čega psi umiru dugo i mučno. Ali za moralne lovce na tartufe obučeni psi za potragu nisu potrošna roba.



Da li Vam je uzbudljiva bila ideja da se negde, kao blago, nalazi zakopana velika količina tartufa, još od rimskog doba?

Ideja da je nešto otkriveno prvi put dobar je pokretač radnje. Pre Velikog rata na hiljade tona tartufa bilo je nakupljeno u Francuskoj. Zatim je u Drugom svetskom ratu izginulo mnogo zemljoradnika, a preživeli su se bavili potrebnijim stvarima. U drugoj polovini 20. veka selo je starilo, bilo napušteno. Znanje o tartufima bilo je izgubljeno. Kao što je rekao Aleksandar Dima Sin: „Najučeniji ljudi postavljali su pitanja o prirodi ove lukovice i posle dve hiljade godina diskusija njihov odgovor je isti kao i prvog dana: ne znamo. Tartufi su bili pitani i prosto su odgovorili: jedite nas i hvalite Gospoda.“

Kako vidite modernu pohlepu za svime što bogatima može samo da uveća ionako ogroman profit? Na koji način vidite novi kolonijalizam?

Oduvek sam smatrao da mogu da nosim samo jedne pantalone. Pohlepa je nezasita glad za još. Dobra strana pohlepe odnosi se na moguću prednost za društvo u celini, ali loše strane govore o potencijalnom zlu koje to donosi drugima. Želja za stvarima čini nas nesrećnima i opšte je mesto da stalna žudnja ne stvara već uništava sreću. Citirao sam B. Travena: „Blistavo blago za kojim tragate noću i danju zakopano je s druge strane onog brda tamo.“ Istorijsko nasleđe kolonijalizma moćan je podsetnik razarajuće snage dominacije i eksploatacije. Kako bi to bilo izbegnuto, danas je potrebno shvatanje o kulturološkoj raznolikosti i samoopredeljenju, što je kolonijalizam potiskivao. Treba promovisati jednakost i izbegavati ideološko nametanje. Ideološki kolonijalizam nameće svoje vrednosti, negirajući istorijske i kulturne vrednosti drugih. To odmah mora da stane!

Prikazali ste surovost gladijatorskih igara… Liči li Vam to na današnje rijalitije?

Rimljani su osećali zadovoljstvo i olakšanje dok su gledali nekog niže klase bačenog zverima, tokom rimskih igara, što je Rim vodilo u dekadenciju i propast društva. Katarza zbog prolivanja ljudske i životinjske krvi postala je sinonim za pad Rimskog carstva. Uspešni gladijatori bili su predmet žudnje. Ova obmana može da liči na doživljaj nekog ko je video zvezdu rijalitija, i mene to podseća na drevno gladijatorstvo.

Za poštovanje je Vaše znanje o istoriji Jugoslavije. Šta mislite o Titu i onome što je došlo posle?

Kao što je drug Tito rekao: „Dobro promislite o ovome i videćete da smo bili u stanju haosa, u zemlji koja ne bi više bila Jugoslavija, već grupa državica koje međusobno ratuju. Ali naš narod to ne želi.“ Ali te kapitalističke državice sada su realnost i treba odlučiti koja je bolja. Kleptokratija modernog kapitalizma ili ideja nekoga ko je znao kako rasporediti ravnomerno nacionalno blago. Poredim Tita sa novim liderima regiona i nisam našao nijednog koji bi cipele mogao da mu očisti, ni blizu. To je tragedija. Moja stara prijateljica Dubravka Ugrešić rekla je 1998. godine: „Ono što je oružjem uništeno, granatama, ubijanjem, silovanjem, raseljavanjem ljudi, etničkim čišćenjem, novom ideologijom podržanom medijima – jeste sećanje. Ono što je sagrađeno na ruševinama nove istine jednoga dana biće jedino sećanje.“
 
Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politika