U tek izašlom januarsko-februarskom dvobroju beogradske „Republike“, književni kritičar i glavni i odgovorni urednik tog časopisa Zlatoje Martinov objavio je opsežan tekst o romanu „Majčina ruka“ Igora Marojevića.
Romaneskno otkrivanje skrivenih delova naše istorije
Igor Marojević, „Majčina ruka“, Laguna, Beograd, 2011.
Najnoviji roman Igora Marojevića „Majčina ruka“ po poetičkom rukopisu i tematskom okviru sasvim je na tragu njegovih prethodnih romana „Žega“ i „Šnit“. Šta je zajedničko ovim romanima? Prikazujući „Žegu“ pre nekoliko godina, rekli smo sledeće: “Dva su ključna motiva ovog romana: istorija i (plućna) bolest. Oni su u uzajamnoj vezi, prelamaju se kroz dijahroni tok fabule, pa se u jednom momentu istorija čini kao bolest sama, a u drugom, pak, bolest kao izvrsna metafora naših nacionalnih padova i neshvatanja istorijskog trenutka.” Ta ocena važi i za najnoviji Marojevićev roman. I ovde imamo dve velike metafore: (plućnu) bolest s jedne, i istoriju s druge strane. Ovoga puta svoj odnos prema istorijskim zbivanjima, autor je književno problematizovao kroz neverovatnu upornost šesnaestogodišnjeg mladića iz kolonističke porodice da otkrije veliku tajnu koja ga muči i o kojoj svi u njegovoj bližoj i daljoj sredini ćute. Vezu između istorije i bolesti vidimo pre svega u nimalo slučajnoj činjenici da se bolest mladića, inače glavnog junaka i naratora pogoršava ili poboljšava upravno srazmerno sa njegovim pokušajima da otkrije istinu (istorijsku), o vlasnicima kuće u kojoj živi njegova tetka i ostali članovi njene porodice, kao i o njihovoj sudbini. O kakvoj je istorijskoj tajni reč?
Naime, posle zemljotresa u Crnoj Gori (1979) gde je nakon razvoda roditelja kraće vreme živeo sa majkom, glavni junak, učenik dugog razreda gimnazije, vraća se u Novi Vrbas i nastanjuje u kući svoje tetke, dok majka, profesorka engleskog jezika ostaje u Crnoj Gori zbog posla u školi i zbog adaptiranja zemljotresom oštećenog stana. Sasvim slučajno, kako to obično u životu biva, u kući pronalazi razne tragove prethodnih vlasnika imeđu ostalih i ugravirani natpis na limenoj pločici kamina na nemačkom jeziku ( Bitte keine Abfalle in den Kamin werfen – Molimo ne bacajte otpatke u kamin) o kojima – tragovima i prethodnim vlasnicima - niko od ukućana ne želi da govori. To zbunjuje mladića i on otvoreno pita ukućane pa čak svoju majku kad ga je jednom prilikom posetila: Zar kamin ne drže samo imućni ljudi? Mora da su bivši vlasnici bili bogati i školovani? Zid ćutanja, međutim , baš kao i neubedljivi odgovori povećavaju dečakove sumnje i on pomno počinje da uči nemački jezik tim pre što u njegovom razredu u gimnaziji postoji i jedna plavokosa devojka po imenu Herta Šleser koja ga dvojako interesuje: kao moguća partnerka u njegovoj adolescentskoj mašti o “konačnom gubljenju nevinosti” i kao podučivačica nemačkom jeziku koji mu ne ide baš najbolje. Oba interesa će uspeti da ostvari ali i da se u međuvremenu zaljubi u Hertinu dvadeset godina stariju sestru Sonju. Kroz taj ljubavni trougao mladić će vremenom, zahvaljujući ličnom istraživanju koje neće proteći bez problema raznih vrsta (pa i pogoršanja njegove plućne bolesti), saznati da su upravo dve sestre Nemice odnosno njihov stradali otac, bili vlasnici kuće u kojoj je sa tetkom živeo. Razočarano će spoznati i činjenicu da u ovoj zemlji postoje brojni skriveni, zatamnjeni delovi istorije koji tek čekaju na demistifikaciju. U ovom, pak, slučaju bila je reč o osvetničkom progonu nemačke nacionalne zajednice u periodu nakon Drugog svetskog rata. Klupko tajne se lagano odmotava i mladić saznaje strašne stvari o logorima koji postoje pune četiri godine (1944-48) u koje su smeštani naši nemački sugrađani uglavnom civili, mahom nevini ljudi, starci, žene i deca jer su pravi krivci odavno izbegli. Nova vlast je opustele, a bogate nemačke kuće naseljavala življem iz Bosne i Hercegovine i Crne Gore, i to poglavito porodice prvoboraca i proletera, privrženika i pristalica nove vlasti. Takođe su dobili i nemačka imanja, plodne oranice koje je valjalo obrađivati. Budući iz pasivnih krajeva, iz pukog krša, nenaviknuti na nove prirodne i radne uslove, kolonisti su se suočili sa ogromnim problemima. Mnogi od njih će se vratiti u svoju postojbinu ne mogavši da izdrže uslove života i rada u ravnici. Dobar deo će ostati, ali većina će se teško integrisati u novo okruženje.
Progon Podunavskih Švaba bila je tabuisana istorijska tema i tek sredinom i krajem devedesetih godina o njoj će početi da se otvorenije govori premda ne bez opreza pa i straha od eventualnih posledica. I danas ta tema ima u javnom diskursu Srbije negativne političke konotacije, pa se njena problematizacija neretko marginalizuje. Marojevićev roman je, između ostalog, i književni doprinos procesu detabuizacije te istorijske teme.
Iz svega rečenog, jasno proizlazi da je polazna tačka Marojevićeve estetike zapravo oslonjenost na tradiciju psiholoških romana i na tesnu povezanost sa skrivenim delovima istorije koje valja demistifikovati . I na “višak istorije” koji kod ljudi i naroda produkuje bolest zavisnosti.
Stoga roman ima univerzalnu poruku, fabula se mogla odigravati na bilo kom delu zemljinog šara i biti pisana na ma kom jeziku. Tema romana - iako je za naše prilike važna – mogla bi biti i puki dekor na romanesknoj građevini. Jer roman je izvrsno strukturisan. Likovi su sjajno obrađeni, reljefno je psihologizovan odnos glavnog junaka prema majci kao i njegova putena čežnja usmerena ka starijim ženama ( primer dečakovog seksualnog maštanja o tridesetosmogodišnjoj Nemici Sonji, Hertinoj sestri). Takodje , premda u nešto manjoj meri deskribovan je i odnos prema rano preminulom ocu – koga po sopstvenom priznanju nije baš voleo jer ga je tukao, ali koji mu u mnogim trenucima nedostaje kao potencijalna zaštita od grubosti okoline.
Iako duboko ozleđen ranim gubitkom oca i dugim odsustvom majke, glavni junak je možda upravo zbog toga postao emocionalno zreliji i saznajno aktivniji, pronicljiviji i radoznaliji. Kratkotrajna seksualna veza (zapravo njegovo prvo seksualno iskustvo) sa vršnjakinjom Hertom i pokušaj osvajanja naklonosti njene znatno starije sestre, doneli su mu pored dodatnog duševnog uznemirenja i izvesnu dozu muške ponositosti i odvažnosti.
Potrebno je na kraju nešto reći i o autorovom načinu građenja romanesknog tkiva. Naime, naratorova monološka ispovest objedinjuje dijaloške rasprave suprotstavljenih stanovišta u romanu. Njegovi naporedni komentari oblikuju dijalošku scenu, svode učinke razgovora među starijima u okviru porodice i van nje, senče ih nekad setom ali često i ironijom . Poseban nanos ironije nalazimo u opširnom pasažu o grudobolnicima u porodici, kada lekar, i sam kolonista, skoro ponosno objašnjava obolelom glavnom junaku kako „mi iz Stare Hercegovine nismo badava poznati kao retko nadaren svet i vrhunski plućni bolesnici, naročito kad smo na strani.“ Dakle, osim upečatljivog evociranja i promišljanja naratorove sete, odnosno sem univerzalno usmerenih refleksija o razlozima čovekovog činjenja zla, ovaj roman poseduje i jedan veoma ekspresivan ironijski sloj. To je takođe karakteristika Marojevićeve poetike.
Ono što je primetno u njegovom književnom postupku jeste poetička dehermetizacija koja će svakako povećati receptivnu prohodnost ovoga romana. Motivsko- tematski i metaforički okviri prethodna dva Marojevićeva romana („Žega“ i „Šnit“) kako smo na samom početku ovoga prikaza istakli, ukazuju na jasnu vezu sa romanom „Majčina ruka“ i stiče se utisak da bi u budućim „sabranim delima“ ovoga pisca ova tri romana mogla činiti svojevrsnu trilogiju, na primer pod naslovom Bolest zvana istorija ili već nekako slično. Vitalna intelektualna snaga, jezičko-stilska punoća i sjajne književne metafore koje odlikuju prozu Igora Marojevića učinile su da on već danas zauzme visoko mesto u savremenoj srpskoj književnosti.
Autor: Zlatoje Martinov
Izvor: Republika