Majčina ruka: Istina i njene varijante

U kragujevačkom časopisu za književnost „Koraci“, u broju 4-6/2012. pod naslovom „Istina i njene varijante“ objavljena je veoma studiozna i pohvalna kritika romana „Majčina ruka“ Igora Marojevića koju je napisala Vesna Trijić. To je drugi tekst Vesne Trijić o Marojevićevom romanu i za sada 16. objavljeni prikaz „Majčine ruke“ u zemlji i regionu, otkako je roman pre devet meseci izašao iz štampe.

Istina i njene varijante

Tokom dosadašnje recepcije, „Majčina ruka“ Igora Marojevića je interpretirana kao istorijski roman inspirisan autorovom namerom da prokomentariše aktuelne društveno-političke probleme, pre svega osetljivi Zakon o restituciji. Na taj način, ona je svrstana među ambivalentne, literarno-ideološke tvorevine čiji su estetski kvaliteti sumnjivi, a umetnička priroda diskutabilna. Takva čitanja nimalo nisu doprinela njenom razumevanju; naprotiv, „Majčina ruka“ je ostala zatvorena knjiga.

Junak ovog romana je šesnaestogodišnji dečak kojeg majka, nakon zemljotresa u Boki 1979. godine, dovodi u rodni Vrbas (koji on uporno izbegava da nazove zavičajem). Pripovedač romana je ista ličnost, ali u drugoj, zrelijoj životnoj fazi; između dečaka-junaka i dečaka-pripovedača, dakle, postoji izvestan vremenski razmak. Međutim, kako naratorova namera nije bila da razmatra tragove koje su zbivanja ostavila na njegovoj duši, već da ih (samo) ispripoveda od početka do kraja, on se odlučno drži hronološkog, uzročno-posledičnog sleda događaja, pa ostavlja nejasnim ono što mu je i samom (svojevremeno) bilo nejasno, a tek poneki komentar, namenjen pomnom čitaocu, nagoveštava da mu je ishod priče poznat. Činjenica da on ne naglašava svoj (odnosno junakov) odnos prema doživljaju, već samo prema događaju ukazuje na to da on ovu intimnu priču (o odrastanju, o gubljenju utešnih iluzija i nevinosti) nije želeo da ispriča kao dečak, nego kao muškarac.

Jedina osoba od autoriteta u junakovom životu jeste majka, Anka. Ona se savršeno uklapa u socijalistički milje: njena preduzimljivost ne poznaje skrupule, uticajna je koliko su uticajne njene „veze“, potkradanje države ne smatra krivičnim delom, nego snalažljivošću. Anka se pobrinula da sinu usadi „odgovarajuće“ predstave o svetu, da mu omrazi oca Mijata kao tiranina protiv kojeg je svaka pobuna opravdana, a da sebe uzdigne na pijedestal spasiteljke i zaštitnice. Pod izgovorom da čini ono što je najbolje za njega, majka je svog sina u stvari ogradila od sveta, osujetila mu je svaku priliku da stekne prijatelje, učinila ga je usamljenim i neadekvatnim; dečak je (u Perastu bio) meta vršnjaka-siledžija, plačljivko odeven po maminom ukusu koji, budući pametniji od toga, priznaje da se često oseća kao idiot. Tokom romana, junak se menja onoliko koliko se menja njegov odnos prema majci.

Upadljivo je da dečak uopšte eksplicitno ne vezuje ideju o seksualnosti za majku iako, uznemirenih pubertetskih hormona, to čini u slučaju školskih drugova, oca, tetke i ujaka. Ipak, ona je jedina žena u njegovom životu: sa majčinim očima, licem i čvrstinom tela, on poredi sve ostale pripadnice ženskog roda. Očigledno je, takođe, da je Ankino ponašanje neprimereno: ona od šesnaestogodišnjeg sina očekuje da sa njom deli spavaću sobu i umiljava mu se ne bi li ga na to privolela; na taj način, ona u njemu podstiče nepodnošljiva osećanja i pomisli kojima se razum protivi; u dečakovom snu na kraju prvog dela romana, ideja o seksualnom odnosu sa majkom edipovski će se isprepletati sa željom za samoubistvom.

Dečakov odnos prema ocu je, otuda, neposredno određen infantilnom ljubomorom. Isprva je Mijat njegov suparnik u borbi za majčinu ljubav, neprijatelj koji ga progoni (u Perst, prema Ankinoj varijanti istine o razvodu braka) i namerava da ga uništi (bezrazložno ga i surovo tuče). Ali, kada se podsvesno priželjkivanje očeve smrti konačno ispunilo, dečak se pred mogućnošću da zauzme njegovo mesto našao kao pred užasnim ambisom. Da stvari budu gore, pubertet je otkrio koliko on nalikuje ocu, ne samo stasom i bojom glasa, već i načinom ponašanja i životnim okolnostima (stanuje kod tetke, zaljubljen je u znatno stariju ženu). Zato junak nastoji da održi sukob sa ocem i nakon njegove smrti: aktivno je ljut, ni mrtvom mu ne prašta, a svoje životne odluke i ukuse (identitet) oblikuje nasuprot svemu što bi Mijat učinio ili izabrao. Tek kada bude razvio kritičan odnos prema majci (i na taj način sa njom simbolično raskinuo), dečak će moći da se koliko-toliko približi ocu i da se sa njim posredno izmiri.

Otuda je i zanesenost Sonjom Šleser, ženom koja ga toliko podseća na Anku da se u snu sa njom potpuno poistovećuje, njegov način da se majci približi, ali da je istovremeno i kazni (zato što ga je ostavila u Vrbasu); lavina događaja koju je pokrenuo svojom najpre romantičnom istragom (da bi za nju docnije lagao i krao, pa čak bio spreman i da pogine), poseban je oblik sinovljeve neposlušnosti, pobune i osamostaljivanja.

Likovi odsutnih roditelja su, zanimljivo je, dekomponovani: majčin na tetka Bonju i Sonju Šleser, a očev na tetka Bonju i doktora Nikšićanina (dobronamernog, ali neželjenog savetodavca koji ga u jednom trenutku posredno okrivljuje za očevu smrt). Dakle, oba roditelja su, kao u tački preseka, oličena u tetka Bonji. Zato se njena smrt pri kraju romana i udeo dečakove krivice u njenoj odluci da na sebe digne ruku, može interpretirati kao simbolično oceubistvo i materoubistvo. Nakon toga, dečak postaje sposoban da prema oboma zauzme prirodno ambivalentan odnos; upravo je ta nemogućnost zauzimanja jednostavnog stava po bilo kom, pa i po ovom pitanju, garancija njegovog emocionalnog i intelektualnog sazrevanja.

Svrsishodnost ovakvog čitanja Marojevićevog romana potkrepljena je i činjenicom da se u „Majčinoj ruci“ može razlučiti složen preplet incestuoznih tema: Vesa i Olja ne liče na supružnike nego na brata i sestru, bledi su kao da su i sami plod višegeneracijskog rodoskvrna i neosvežavanja genetskog materijala; napet odnos između Bonje i Boška, pun nasilja i mržnje, dobija sasvim drugačije značenje nakon Bonjinog priznanja da je sa mlađim bratom dugo morala da deli krevet; s religioznog stanovišta su i Marija Šleser i njen dever Gerhard u stvari brat i sestra, a imaju kćerku, Hertu. U ovom pogledu je, ipak, najzanimljiviji lik Sonje Šleser: mladež na obrazu, kao žig koji je nasledila od oca, oznaka je njenog latentnog sukoba sa majkom koja se, izneverivši uspomenu na pokojnog muža, saživela sa njegovim rođenim bratom, što Sonjin položaj čini donekle hamletovskim. Ali, iako ovu rodoskvrnu preljubu zasigurno proživljava u dubini duše, ona zbog nje eksplicitno i ne haje, već proklinje majku zbog trećeg braka, sa Srbinom, zatvorskim čuvarom Čogurićem. Najsumnjivije je što Sonja po ovom pitanju usvaja stanovište svog strica-poočima Gerharda koji ju je ograđivao od sveta, zlostavljao je (mada ne saznajemo kako) i branio joj školovanje, a koji se u svom dramatičnom i sumanutom pismu Mariji Šleser upadljivo trudi da svoju bratanicu-pastorku i ne spomene.

Valja naglasiti da su ostale ličnosti, ma koliko upečatljive bile, u romanu prisutne samo koliko se to tiče glavnog junaka, odnosno koliko zalaze u polje njegovih strasti. Nekima od njih on privremeno prepušta ulogu pripovedača-rezonera minulih događaja: tetka Bonja i Sonja Šleser će obrazlagati prošlost svojih porodica u podužim, isprekidanim solilokvijima, kroz sačuvano pismo će se oglasiti odavno mrtvi Gerhard, a o sopstvenom poratnom iskustvu će govoriti i vinarski trgovac Mozer; to su, dakle, periodi naracije u kojima se istorija upliće u junakov život i nepredvidivo ga menja, dok se dečak od pripovedača-učesnika u radnji pretvara u svedoka koji povezuje različite delove pripovesti. Najznačajnije je, međutim, da ni jedna od sekundarnih povesti nije njegova: on jedino pokušava da usvoji priču Sonje Šleser dokle god veruje da mu je ta žena romantično naklonjena, zbog čega će pojedine etape njene ispovesti prebacivati u treće lice i pripovedati ih kao svoje; na kraju se, naravno, pokazalo ne samo koliko je to bilo naivno, nego i nepotrebno.

Dok Sonja Šleser govori o stradanju folksdojčera neposredno po ulasku partizana u Vrbas, tetka Bonja svedoči o patnjama kolonizatora koji su, poterani iz stare Hercegovine, imali da nasele ispražnjene nemačke kuće; to su istovremeni istorijski procesi koji su imali zajedničkog počinioca, ali su u suštini nezavisni jedan od drugog. Takva su i svedočenja Sonje i Bonje: iako su delovi iste priče, ona se iskazuju iz korenito drugačijih perspektiva, ne znajući jedno za drugo; ono što je za prvu pravedna kazna, za drugu je besmisleno stradanje; „Mi i vi se ne možemo razumeti“, zaključiće u jednom trenutku Sonja Šleser. Zato se i ove dve namučene duše u romanu i ne sreću, osim u snu.

Na paralelizam Sonjinog i Bonjinog životnog iskustva, naravno, upućuje i zvukovno podudaranje njihovih imena: obema je uskraćeno pravo na školovanje, žrtvovane su zarad dobrobiti mlađih braće i sestara, intimno su neispunjene i neostvarene, emotivno vezane za pogrešne ljude, bez braka i dece; potpuno su posvećene prošlosti, Sonjina kuća liči na muzej, a tetka Bonja neprestanom crninom obzanjuje svetu svoju privrženost umrlima; obema je bliska pomisao na samoubistvo, sebe doživljavaju kao upropaštene osobe, one sa kojima je svršeno i koje se nemaju čemu nadati. Zato ne iznenađuje i što su odnosi ovih dvaju žena sa junakom romana analogni: obe ga prisiljavaju da čuje i sazna ono što „nije tražio“; pri tom im se obema glasovi i lica preobražavaju u sumanuta i gotovo demonska. Oličena u njima dvema, kao u avetima koje se ne daju upokojiti dok ne dobiju svaka svoju pravdu, sama Istorija je silovala dečaka, otela mu nevinost i gurnula ga na ivicu smrti (nakon Sonjine, kao i nakon tetka-Bonjine varijante istine,on će završiti u groznici i komi).

Značajno je, takođe, i da se njihove priče međusobno ironijski osvetljavaju: kada, na primer, Sonja Šleser bude patetično povikala da su se njeni preci pre dvesta godina naselili u Vojvodini, naglašavajući dužinu tog vremenskog perioda kao argument pred kojim bi sve ostalo trebalo da umukne, ona u stvari ponavlja razloge seoba Bonjinih roditelja, što obe porodice simbolično izjednačava (u tragičnoj i neprestanoj borbi za lakši i bolji život), ali i proširuje istorijski kontekst u kojem se, sada, svaka katastrofa relativizuje i bledi, gubi izuzetnost, jer nije ni prva ni poslednja, već samo jedna od mnogih.

Tokom dečakove igre sa državnim granicama u istorijskom atlasu, geopolitička nepostojanost i neizvesnost u Evropi pokazale su da je Istorija nepredvidiva i razorna, tektonska sila. Kuća je jedino sklonište: ona je prostor slobode i sigurnosti, u jednom trenutku je, čak, poistovećena s izvorom života i pojedinačnog identiteta; zato je nesrećnim Peraštanima nakon zemljotresa lakše da umiru nego da trpe bezdomost, dok Bonjini zemljaci, raseljavanjem obeskorenjeni kao obešeni, ostaju da vise. Otuda su i pripovedačeve reči na kraju romana, prema kojima je kuća posle tetka-Bonje „svačija i ničija“, veoma važne: njima se ona posredno određuje kao antikuća, kao prostor privremene smrti, zbog čega je i dečakov dolazak u nju analogan silasku mitskih junaka u Had radi sazrevanja i sticanja spoznaja bez kojih bi bilo nemoguće ili uzaludno nastaviti život.

Kao što bi štetila uspostavljanju koherencije u procesu nastanka umetničkog dela, tako predrasuda osujećuje i čitanje, jer ga ograničava i usmerava. „Majčina ruka“ je vredno i značajno književno delo; njene su istine umetničke i nemaju političku primenljivost.

Autor: Vesna Trijić