Možda bi odmah na početku ovog teksta trebalo da razjasnimo neke stvari, pa makar to neko i upotrebio protiv pisca ovog teksta. Dakle, autobiografiju
Vudija Alena nestrpljivo čekam od dana kad sam pročitao da se sprema njeno objavljivanje, a samo je sticaj čudnih okolnosti kumovao tome da nisam nabavio njen engleski original. Kada je najavljeno da Laguna objavljuje srpski prevod 18. septembra, samo su me urođena lenjost i inercija, to jest nesavladiv otpor prema ranom ustajanju, sprečile da se nacrtam pred najbližom knjižarom u osam ujutru, ili kad joj već počinje radno vreme.
Moglo bi se, dakle, reći da sam fan, ili bar najbliže tome koliko može doći neko kome inače nije svojstven fanovski odnos ni prema omiljenim piscima, muzičarima, režiserima. Još kao tinejdžer sam visio u Kinoteci ne propuštajući projekcije „Ljubavi i smrti“, „Menhetna“ ili „Eni Hol“; u međuvremenu sam gledao dobru većinu njegovih filmova, a sad polako odgledavam i one koje sam propustio, što nije mali poduhvat ako znamo da ih je žgoljavi jevrejski dečko iz Bruklina do sada snimio četrdeset i sedam, i to računajući samo celovečernje bioskopske filmove čiji je kompletni autor (scenarista i režiser); naposletku, čitao sam sve njegove mahnite knjige priča, a po jednoj od njih (
Side Effects iliti „Nuspojave“) nazvao sam kolumnu koja izlazi u ovim novinama još od prošlog veka, uključujući i ovaj četvrtak. Ono što bismo, dakle, mogli nazvati „alenovski samoironični veltšmerc“ za mene je među relativno ranim formativnim uticajima onog ranga u kojem su i, šta znam, Alan Ford, Monti Pajtoni ili pank.
Kad se sve to uzme u obzir, možda bi se moglo reći da sam pomalo pristrasan... S druge strane, međutim, odavno sam odlično svestan činjenice da u meni stanuje jedna dragocena kontrolna instanca koju nazivam Čitalac; njega, Čitaoca, ne možeš zavarati: s kakvim god da entuzijazmom pristupi čitanju neke knjige od koje očekuje sve najbolje, ako knjiga počne da izneverava njegova očekivanja on reaguje u nagonskoj samoodbrani, sa svim pratećim... pa, nuspojavama. I naposletku se raziđu, on i knjiga, pa šta košta da košta. Razlaz posle ili elegantno prećutim i pravim se da se nismo nikada ni sreli, ili ga objavim na sva zvona – to zavisi od mnogih okolnosti.
Da li ispisujem sve ove retke želeći da oprezno upozorim čitaoca da mi se to desilo sa autobiografijom tvorca „Hane i njenih sestara“? Ama, ne. Želim, naprotiv, da kažem da smo moj unutrašnji Čitalac i ja još jednom postigli pun konsenzus: kako god okreneš, ovaj čovek je nešto najbliže geniju što ikada može da postane osoba koja kao da je ceo svoj život uložila u dokazivanje vlastite običnosti, neizuzetnosti, srećkovićstva koje je obilato nadoknađivalo tobože prosečan talenat, šupljikavo obrazovanje i sveopštu neveštinu življenja.
I zato sam je, knjigu, slistio za dan i po, a trajalo bi to i kraće da se nisam morao baviti i nekim drugim stvarima. Preko trista sedamdeset strana omalenog fonta i gustog proreda nije predstavljalo pažnje dostojnu prepreku.
Sve je u tekstu
Šta je, dakle, „
Apropo ničega“ u sazvežđu ukupnog Alenovog pisanja? A kad kažem „pisanje“, mislim i na njegov sveukpni filmadžijski rad jer Alen – kao neizlečivi gutenbergovac, ma koliko bežao od „knjiškosti“, do detalja objašnjavajući kako je formiran u bioskopu i na stripovima, a da je knjige počeo da čita tek kad je na teži način shvatio da bez toga neće imati nikakav pristup seksepilnim intelektualkama u nastajanju – insistira da je u „tekstu“ sve, te da i film stoji ili pada na dobrom/lošem scenariju, dok sve ostalo može da se premosti ili zakrpi.
Ljubiteljima i poznavaocima njegovog rada, uživaocima njegovog smisla za humor, radoznalcima koji bi da se detaljnije upoznaju sa ranim (i ostalim) jadima jednog od kamena međaša kinematografije zapadnog sveta, ova će knjiga doneti upravo ono što traže, pa i više od toga. Nju, naime, ispisuje čiča od oko osamdeset i pet godina koji je još u zavidnoj spisateljskoj formi, i koji razložno procenjuje da je ovo pogodan trenutak da se od zaborava sačuvaju drugima potencijalno zanimljive i važne stvari od kojih je satkan njegov život. Mada sam taj život, insistira Alen, ne bi trebalo da bude važan nikome osim njemu: „ne bih želeo da živim u srcima svojih obožavalaca“, davno je rekao i ponavlja u zaključku ove knjige, „radije bih živeo u svom stanu“. Da sam ja neko, organizovao bih multidisciplinarni simpozijum na temu zen veličanstvenosti ove rečenice...
Vodeći priču onako kako se dobre priče vode, od početka k sadašnjosti, uz povremena vremenska švrljanja unapred i unazad, Alen kreće od detinjstva i rane mladosti u Bruklinu; vreme je ratno i neposredno poratno, kraj je prilično siromašan, ali ne na onaj dekorativan način kakav će u kasnijim decenijama postati neizostavan, porodično, rođačko i susedsko okruženje je toplo i brižno, zaštitničko ali u osnovi nemoćno; radi se o jevrejskoj i imigrantskoj sirotinji, o ljudima bez pravih alatki za napredovanje u društvu. Njegovi će roditelji, kaže Alen, umreti a da nisu pročitali ni jednu knjigu, čak ni njegovu; ili, ponajmanje njegovu. Vudi je (pardon: Alen Kenigsberg) beskrajno loš đak, ali i beskrajni posvećenik bioskopa, stripova, sporta i... mladih devojaka. „On jako voli devojčice“, krešte stroge, bigotne irske učiteljice na njegovu postiđenu majku, a autobiograf se i dan-danas pita: „a šta je trebalo da volim, tablicu množenja?“. Mnogo decenija kasnije, ceo svet će se promeniti, osim što će Alena i dalje optuživati da voli mlade žene, jedino što će ta optužba sada dolaziti iz nekih naizgled sasvim drugačijih krugova... Drugačijih samo prividno: puritanizam je puritanizam, pod čijom god zastavom marširao dok zabada nos u tuđe živote i bajonet u tuđe postelje.
Vudi postaje Vudi
Potom sledi priča o postepenom probijanju mladog
wannabe komičara kroz novine, radio, televiziju, kabaretske scene... Počevši da zarađuje kao „proizvođač viceva“ već sa sedamnaestak godina, mladi Alen naglavačke uleće u svet o kojem do tada nije ni sanjao, a kako postepeno postaje njegov insajder tako otkriva i svetlu i tamnu stranu te zavodljive lune... A čitaocu je, osim priče o ljubavno-statusnim patnjama mladog Vudija, zanimljiv i lapidaran, ali besprekorno pronicljiv portret kulturno-društvenih prilika jedne epohe, pre svega u Americi, naravno. I ne smeta mu, čitaocu, to što za golemu većinu imena koja se tu spominju nikada do sada nije čuo i nikada u budućnosti neće čuti: Alen je savršen opservator i narator, i tu „prepreku“ prevazilazi s lakoćom.
Kako se „lude šezdesete“ (a Vudijeve rane tridesete) primiču kraju, polupoznati TV komičar, scenarista i vicmaher opšte prakse postaje filmadžija, to jest, nakon nekoliko početnih što umetničkih što komercijalnih debakala u kojima je nevoljko uzeo delimičnog učešća, započinje „prava“ Alenova filmska karijera, to jest, "Vudi postaje Vudi", onakav kakvim ga znaju od Paragvaja do Čukotke i od starog Islanda do Novog Zelanda. U neku ruku, Alen postaje hroničar i analitičar sopstvene filmske karijere, ali paralelno s tim i bezbrojnih meandriranja svog privatnog života, bivajući najčešće nemilosrdan prema sebi a velikodušan prema drugima, kako onima s kojima je zauvek ostao u međusobnoj ljubavi i poštovanju (mnogo je tu pravih dragulja od portreta, među kojima se, zar ikoga to iznenađuje, izdvaja priča o jedinstvenoj Dajen Kiton), tako i onima s kojima se razišao uz omanji vatromet... Naravno, ponekad je nestašno
bitchy i prema nekome ko mu se „namesti na volej“, ali najčešće iz komičarskog neizdrža, a ne namere da ismeje; a razlika i udaljenost između jednog i drugog toliko je velika da u nju stane ceo svet. Posvećenicima Alenove filmografije ove će stranice, a mnogo ih je, pružiti bezbrojna otkrića i još bezbrojnija zadovoljstva, a naravno i mali, a dragoceni uvid u „majstorsku radionicu“ onoga ko filmske majstorije uopšte ne mistifikuje (tačnije: pripisuje ih drugima) nego, naprotiv, stalno insistira na svom intuitivnom „diletantizmu“ i tome da je njegova veština tek u tome da pred kameru dovede dobre glumce i onda nastoji da im ne smeta...
Postmoderni staljinizam
I naposletku, jer nije moglo drukčije, da, tu je i priča koja je Alena izvela na zao glas i učinila neizmerno mnogo na ruiniranju njegovog ugleda i karijere. Alen joj posvećuje oko petine ove knjige, što i nije mnogo s obzirom na to koliko snažno se detonirala, kao nuklearna bomba usred njegovog života. Od tada, naime, Alen važi u očima nepodnošljivo površne i duhovno lenje javnosti za „pedofila“ koji se pri tome „oženio svojom maloletnom poćerkom“. Krenimo od kraja: inkriminisana Sun Ji nije bila njegova ćerka ni poćerka, nego usvojena ćerka njegove tadašnje partnerke (ne supruge) Mie Farou. Sa kojima nikada nije živeo u zajedničkom domaćinstvu. Kada su počeli da se „zabavljaju“ Sun Ji je imala 22 godine, što je valjda i u Iranu dovoljno za svaku vrstu punoletstva. On jeste znatno stariji, ali to nije protivzakonito, a moralno je bilo zazorno u patrijarhalnom svetu naših mrgodnih brkatih prađedova i gunđavih zabrađenih strina garavih nadusnica, pa je s izumiranjem dominacije njihovih tribalnih nazora prestajalo da bude; šta se to dogodilo sa svetom da to ponovo postaje zazorno? Strine iz pasivnih krajeva se vraćaju sa osvetom, prerušene u hiperprogresivne metropolitanske čistunce? Kako god, na uistinu traumatičan način ostavljena Mia Farou – čiji je odnos sa brojnom biološkom i usvojenom decom u najmanju ruku problematičan – sveti se Alenu na najužasniji mogući način, lansirajući priču da je neprilično seksualno dodirivao njihovu ćerku Dilan kada je imala sedam godina. Može li biti užasnije optužbe? Ništa ozbiljno, međutim, ne ukazuje na njenu osnovanost, čak ni u vidu nedovoljno dokazanih dvosmislica; dve nezavisne istrage u potpunosti odbacuju bilo kakvo Alenovo neprilično ponašanje; sama deca Farou dele se na onu koja su čvrsto pod uticajem („manipulativne“, reći će Alen) majke, i na one koji istupaju u javnost (kao sin Mozes) detaljno opisujući kako je Mia svojoj deci uterivala strah i disciplinu i ispirala im mozak dok ne usvoje da se dogodilo i ono što nije. Naposletku, Vudi Alen izlazi iz svega zakonski sasvim čist, bez čestice prašine na sebi (pri tome, da se razumemo, niko nije mogao da pokaže ni najmanji dokaz niti indiciju da se pristrasno presuđivalo u njegovu korist), ali ipak trajno ukaljane reputacije, barem u Americi, gde je percipiran kao toksična ličnost po merilima najnovijeg priručnika iz političko-rodne korektnosti, a neki glumci koji su radili s njim ritualno ga se odriču i obećavaju da to više nikada neće učiniti. Moskovski proces? Da, samo jako daleko od Moskve. Važnije, u neku ruku, od priče o ironiji Alenove sudbine, ovo je priča o perverznom izvitoperenju tiranije dobrih namera, koja se pretvara u nešto između malograđanskog tračarenja i postmodernog staljinističkog ostrakizma.
Apropo čega je, najzad, „Apropo ničega“? Apropo jednog izuzetnog života i dela, koje stoji kao jedan od prepoznatljivih civilizacijskih markera ove epohe. Ne znam jesu li na onu kantu što leti po kosmosu noseći sa sobom pozdrav braći vanzemljacima i egzemplare raznih ljudskih umetnosti i veština uvrstili i neku scenu iz Alenovih filmova, ali ako nisu, to je ozbiljan propust. U međuvremenu, smotanom Maestru valja poželeti da što duže živi u svom stanu, a za smeštaj u srcima ljubitelja ćemo lako: taj je zakupljen za ko zna koliko decenija unapred.
Autor: Teofil Pančić
Izvor: Vreme