Lusinda Rajli: Volim da se igram Rubikove kocke sa rečima

Lusinda Rajli rođena je u Irskoj, i prvih šest godina života živela je u seocetu po imenu Drambeg. Lusinda se sa porodicom preselila u Englesku, gde je krenula u školu. Kao dete, ako nije čitala i pisala priče ili bila na času baleta, oblačila bi mamine stare balske haljine čim bi se vratila iz škole i pretvarala se u princezu u pričama koje bi trajale nedeljama. Sa devet godina igrala je ulogu deteta ubice u „Lošem semenu“. Sa četrnaest je u Londonu upisala školu plesa i glume. Sa šesnaest je dobila glavnu ulogu u Bi-bi-sijevoj televizijskoj seriji The Story of the Treasure Seekers. A narednih sedam godina profesionalno je glumila u pozorištu i na televiziji. A onda se udala za glumca. U 23. godini se razbolela. Tada se okrenula mašti kako bi prebrodila težak period koji je provodila u krevetu, i tako napisala svoju prvu knjigu Lovers and Players. Jedan od njenih prijatelja pročitao je knjigu i prosledio je agentu. Kao rezultat, dobila je ugovor za tri knjige. Napisala ih je veliki broj, ali izgleda da je ipak najpopularniji serijal Sedam sestara. Nedavno je kod nas objavljen njen roman „Soba leptira“, a razgovor s autorkom je vođen u decembru 2019. godine.

Mnogo Vam hvala što ste prihvatili poziv za intervju. Velika mi je čast što mogu da Vas ugostim i razgovaram sa Vama. Kao i većina autora, počeli ste da pišete još kao dete. Možete li nam reći nešto više o tome?

Pisanje mi je strast još od malih nogu – stalno sam smišljala priče, a kada sam kasnije radila kao glumica, zaplet u kome učestvuje moj lik dorađivala sam u glavi. Međutim, stvarno sam počela da pišem u 22. godini.

Kao što sam već pomenula, serijal Sedam sestara, po svemu sudeći, najpopularniji je među svim Vašim knjigama. Kako ste došli na ideju za ovaj serijal?

Januara 2013. godine sam tragala za sledećom pričom, ali sam takođe želela da ubacim sveobuhvatni element u svoja ranija i sadašnja dela, nešto što će mi biti izazov i motivacija – kao i mojim čitaocima. Stalno sam gledala zvezde – naročito Sedam sestara u pojasu Oriona; te hladne noći u Nort Norfoku pogledala sam u nebo i, imajući na umu i našu decu, došla na ideju o serijalu od sedam knjiga alegorijski zasnovanih na legendama o sazvežđu Sedam sestara.

Koji deo navedenog serijala ste napisali najlakše, a koji je bio najteži za pisanje?

Najlakša knjiga serijala bila je prva – Majina priča. Najveći izazov je najnovija „Sunčeva sestra“, Elektrina priča. Svakom knjigom serijal postaje kompleksniji, ne samo po pitanju tema i istorijskog sadržaja već i u smislu samog zapleta – ima veoma mnogo niti koje moram da držim u glavi, a sada u šestoj knjizi misterije počinju da se primiču zaključku... mada još ne mogu da otkrijem nijednu tajnu. Moraćete da sačekate sedmu knjigu!

Pročitala sam većinu Vaših knjiga koje su objavljene na poljskom jeziku. Prva je bila „Devojčica na litici“. Šta Vas je nadahnulo da napišete toliko emotivnu priču?

Inspiraciju mi uvek pokrene neka evokativna lokacija koja u meni izazove određeni „osećaj“. Rođena sam u Irskoj, živela sam u Vest Korku i volela sam njegovu vetrovitu sirovost. Ekstremne lokacije za mene su uvek uzbudljive zato što su dramatične i, naravno, romantične. Pomisao o ranjivom detetu, bosonogom i samom tokom bura na Atlantiku, koje su silovito besnele kada sam tamo živela sa sopstvenom malom decom podarila mi je lik Aurore, naratorke u knjizi.

Naredna knjiga koja je na mene ostavila najveći utisak je „Anđeosko drvo“. Dugo sam razmišljala o njoj nakon čitanja. U ovoj knjizi se fokusirate na veoma težak odnos između majke i ćerke. Zašto ste odlučili da čitaocima ispričate ovakvu priču i koliko je bilo teško stvoriti lik Česke?

Upoznala sam se sa nekim fascinantnim likovima dok sam bila mlada glumica, na londonskoj sceni, na filmu i na televiziji. Glumci su često izmučena družina, sa „javnim“ licem koje se često razlikuje od ljudskog bića koje se krije iza njega. Osim ako, naravno, glumac ne poveruje u sopstveni mit i izmišljeni svet u kome obitava, kao Česka. Kada sam upoznala svog muža Stivena, nekoliko godina nakon što sam napisala knjigu, saznala sam da je poznavao nekoga ko dosta podseća na Česku... I sama sam osetila kako je biti ispod reflektora i imam više prijatelja koji su poznati u svojim oblastima ili su u braku sa nekim ko je poznat, tako da sam iz prve ruke videla kako slava može da utiče na ljude. Sam koncept slave me užasava, a kada sam pisala o Česki, o ekstremima njene slave i nedostatku slobode, u to sam ugradila mnogo sopstvenih strahova. Da budem iskrena, nije mi jasno zašto bi se neko toliko trudio da dođe do slave radi nje same, kao što danas rade rijaliti zvezde. Čuvam i štitim svoju i privatnost članova svoje porodice – oni mi čuvaju zdrav razum.

Prvu knjigu Lovers and Players napisali ste kao Lusinda Edmonds. Govori o životima i ljubavi tri mlade žene. Šta Vas je nateralo da napišete prvu knjigu? Mogu li čitaoci i dalje da je kupe, iako je odavno objavljena?

Počela sam da je pišem u 22. godini kada sam se razbolela od mononukleoze. Pošto nisam mogla da radim, roman je bio gotov u jednom dahu, a najveća inspiracija su mi bila iskustva iz života u Londonu i ljudi koje sam srela. Knjiga se više ne štampa, mada imam jedan primerak na polici... možda ću je jednog dana ponovo pogledati i doraditi.

Zašto ste prestali da pišete pod imenom Lusinda Edmonds?

Udala sam se 2000. godine i rešila da svoju pažnju u potpunosti usmerim na porodicu i četvoro dece... iako me to nije sprečilo da i dalje pišem za svoju dušu! Tokom tog perioda napisala sam nekoliko rukopisa, od kojih su neki na kraju postali „U senci masline“ i „Soba leptira“, i od tada koristim svoje venčano prezime – Rajli.

Pre nekoliko nedelja roman „Soba leptira“ objavljen je u Poljskoj. Na internetu sam pročitala da ga neki Vaši čitaoci čak porede sa „Sagom o Forsajtima“. Po njihovom mišljenju, Vaš roman je slojevit, kompleksan, fascinantan i pruža pravočitalačko zadovoljstvo. U kakvom sećanju Vam je ostalo pisanje ove knjige?

„Soba leptira“ počela je svoj život kao rukopis koji sam napisala skoro deset godina ranije pod naslovom „Crveni admiral“, što je vrsta leptira. Odlučila sam da mu se vratim kada sam završila „Mesečevu sestru“ 2018. godine. Na početku sam mislila da će to biti „lagan“ letnji projekat – nešto da mi skrene misli od daleko izazovnijeg serijala Sedam sestara. Međutim, kako se roman razvijao, tako sam prepravljala ceo rukopis, dodavala i brisala likove i podzaplete. Shvatila sam da sam dosta napredovala kao autor nakon pisanja prvobitnog rukopisa, tako da su mnogi likovi dobili na dubini i kompleksnosti.

Na stranicama nekih Vaših knjiga pozivate čitaoce da posete egzotične zemlje. Kao na primer u „Ponoćnoj ruži“. Možete li nam reći nešto o istraživanju tih lokacija? Jeste li posetili Indiju ili Tajland?

Putujem na sva mesta o kojima pišem. U slučaju „Kuće orhideja“ stvarno smo živeli na Tajlandu u to vreme – jedno vreme smo imali kuću na Ko-Čangu, ostrvu na kome se odvija deo radnje iz knjige, i to mi je jedno od omiljenih mesta na svetu. Zbog „Ponoćne ruže“ putovala sam u Indiju i posetila palatu Čandra Mahal u Džajpuru, gde sam zamišljala da Anahita živi. Takođe sam odsela u palati Rambagh koja je sada hotel i dalje u vlasništvu kraljevske porodice iz Džajpura i gde se članovi porodice redovno mogu videti kako igraju polo. Takođe sam posetila Mumbai, gde živi Ari, Kuč-Bihar na severu i Nju Delhi. Arhitektura i pejzaži Indije zaista ostavljaju bez daha!

Znam da ste u veoma bliskom kontaktu sa čitaocima koji žive širom sveta. Koliko je za autora važno da bude na internetu?

Svet iz godine u godinu postaje sve više zasnovan na tehnologiji i mislim da je neverovatno važno pronaći razne načine da doprete do publike. Društvene mreže omogućavaju direktan kontakt sa čitaocima iz celog sveta. Kada sam pisala romane pre dvadeset godina, nije bilo Fejsbuka, Tvitera, Jutjuba, čak ni privatnih sajtova, tako da sam knjige uglavnom promovisala po knjižarama i na turnejama. Danas, međutim, moji dvominutni inspirativni video-klipovi dolaze do čitalaca po celom svetu, a povratne informacije koje dobijam prosto su neverovatne i predstavljaju nepresušan izvor motivacije da nastavim da pišem. Takođe sam u Brazilu prvi put uživo odgovarala na pitanja u jednoj emisiji koja ima preko 200.000 pregleda.

Koji je najveći izazov sa kojim ste bili suočeni kao autor tokom karijere?

Godine 1998. prešla sam kod izdavača Pan Macmillan sa ugovorom za dve knjige, a 1999. sam objavila knjigu Seeing Double (koja je sada prerađena i objavljuje se pod naslovom „Ljubavno pismo“), knjigu u kojoj se, između ostalog, govori o članovima britanske kraljevske porodice. U to vreme Pan Macmillan prolazio je kroz „restrukturiranje“ i nije bilo dobro vreme za objavljivanje bilo čega. Pored toga, mnogi su mislili da se priča ne dopada „establišmentu“, tako da je knjiga dobro prošla u Irskoj, ali su sve porudžbine u Ujedinjenom Kraljevstvu otkazane. Nikada nećemo saznati šta se zaista dogodilo!

Dok pišete u radnoj sobi, da li zamišljate šta će publika misliti o nekom liku ili događaju?

Kada pišem, trudim se da ne razmišljam ni o čemu osim o likovima i njihovim okolnostima – ne smem sebi dozvoliti da me koleba ili pritiska saznanje da će milioni ljudi čitati to što pišem! Likovi žive u mojoj glavi i kroz mene pričaju svoje priče, tako da je diktiranje prve verzije romana mom vernom diktafonu veoma privatan proces.

Koliko Vam je vremena potrebno da napišete knjigu od trenutka kada dobijete ideju za knjigu do trenutka kada je predate uredniku?

Shvatila sam da od začeća do rođenja svim mojim knjigama treba devet meseci, baš kao u trudnoći. Čudno, ali istinito. Počinjem sa procesom istraživanja u koji spada čitanje svih knjiga koje mi dođu pod ruku i putovanje po lokaciji o kojoj pišem. Onda diktiram prvu verziju i prosleđujem je asistentu urednika da je otkuca. Kada je prva verzija otkucana, počinjem proces uređivanja, koji je najnaporniji – pregledam svaku rečenicu po više desetina puta i igram se Rubikove kocke sa rečima da bih bila sigurna da je sve savršeno.

Toliko mnogo ste postigli kao spisateljica i žena sa karijerom. Postoji li neki cilj za koji mislite da ga još niste ostvarili?

Veoma volim ovo što radim, a pošto sam kao pisac provela neko vreme van javnosti, uživam u svakom momentu ovoga što se sada događa. Radim non-stop i pričinjava mi ogromno zadovoljstvo smišljanje i pisanje priča, i kada ih konačno vidim objavljene po celom svetu – čak i da se obogatim, i dalje bih pisala. Trenutno je sva moja energija posvećena serijalu Sedam sestara, ali već imam mnogo ideja za buduće projekte. Jednostavno, moj cilj je da pišem dok sam živa.

Kako ostajete toliko produktivni pored brojnih obaveza oko porodice i svega ostalog? Kako održavate balans između kuće i posla?

Moram da se izolujem na dve ili tri nedelje, živim kao pustinjak i radim osamnaest sati dnevno dok pišem prvu verziju romana. Kad je ova faza gotova i pređem na uređivanje teksta nakon „kreativnog“ dela, mogu da radim od kuće i provodim vreme sa porodicom. Međutim, kao svaka zaposlena majka, stalno sam iscrpljena i moram da žongliram obavezama, što je dobro poznato svim majkama sa decom i punim radnim vremenom!

Rekli ste da radite na sedmom delu serijala Sedam sestara. Možete li nam reći nešto više o njemu? Šta čitaoci mogu da očekuju od ove knjige?

Ne volim mnogo da otkrivam – čitaoci mi stalno pišu i traže da potvrdim njihove teorije vezane za #kojetatasolt i sestru koja „nedostaje“. Samo mogu da kažem da sam počela istraživački deo za sedmu knjigu – zapravo, nedavno sam bila na putovanju i pratila korake sestre koja „nedostaje“...

Autor: Agnes Rouz
Izvor: agnes-books.blogspot.com
Prevod: Borivoje Dožudić
Foto: Boris Breuer