Niko ne gradi svet kao
Ijan Mekdonald.
Deo po deo, ciglu po ciglu. Štedljiv, jednostavan, elegantan kada treba (čitav pejzaž oslikan u jednom prizoru), dubok i sadržajan kada to želi (fraze koje se ponavljaju i duge digresije o džezu, lunarnoj arhitekturi, virtuelnom seksu, noževima), radi svoj posao kao majstor koji izvlači skulpturu iz kamena. Nema suvišnih pokreta, ničega što nije od vitalne važnosti jer, na kraju, sve je od vitalne važnosti. Sve je bitno.
U „
Luni – Mladom mesecu“ dao nam je ono što naslov dvaput obećava: Mesec. Mesec budućnosti koga je pre više decenija kolonizovalo pet moćnih korporacijskih porodica – po jedna iz Australije, Kine, Brazila, Rusije i Gane – i kojim se upravlja kao složenim poslovnim partnerstvom. Retki metali i helijum bili su nagrada koju nudi mesec. To, kao i ekstremni libertarijanski eksperiment sa ozakonjenom anarhijom. Mesec nema vladu. Njegovi zakoni su stvar pregovora (naročito za one sa dovoljno novca, dovoljno moći ili dovoljno advokata), ali se ne mogu kršiti.
Ove porodice su godinama održavale krhko primirje. Zarad stabilnosti tržišta i profita. I primirje je trajalo sve dok nije prestalo. Rat je stigao na Mesec. Krv (mnogo krvi) je tekla regolitom. A jedna od ovih porodica – brazilske Korte – izbrisani su sa karte sveta. Potpuno sklonjeni sa šahovske table.
Pa, skoro potuno.
Novi Mekdonaldov roman, „
Luna – Vučji mesec“, nadovezuje se na haos i paniku nastalu zbog vakuuma moći na kraju „Mladog meseca“, i uglavnom služi kao objašnjenje od 400 strana o tome kako priroda rešava vakuum.
Pozadina priče fino je sumirana u kratkoj lekciji istorije koju je održala gospa Sun, matrijarh kineskog klana:
I to je suština svega. Tu je Zemlja – nesređene nacionalne države koje su u zavadi i neprestano vode ratove zbog resursa, dok ljubomorno gledaju mesec iznad sebe. I tu je Mesec – težak, nemilosrdan, slobodan, ali brutalan, a njime upravljaju moćne dinastije koje gramzive ruke zemaljske politike ne mogu da dohvate. Ako bi lošiji pisac upotrebio ovaj okvir da napravi pucačinu sa laserima i svemirskim brodovima, Mekdonald to ne čini. Ako bi egocentričan pisac od ovoga napravio nekakav traktat – crno-beli konflikt između novih ljudi koji se snalaze u surovom Hajnlajnovom raju i debelih, lenjih, staromodnih zemljana koji glade brke u zasenku – Mekdonald to ne čini. Umesto toga, piše o vukodlacima.
Dobro, ne o pravim vukodlacima, već o porodici bipolarnih mesečevih muškaraca (i žena) koji koriste mit o vukodlacima i Zemljinim menama kako bi uredili i upotrebili svoju alternativnu moždanu hemiju. Piše o seksu budućnosti i parkurima pod lunarnom gravitacijom. Koristi istoriju džeza kao stub na koji naslanja tvrdokorni naučnički narativ o oporavku preživelog Korte koji mora dole na Zemlju (što je skoro nemoguće za nekoga ko je proveo više od dve godine na Mesecu) da bi sproveo u delo svoju osvetu.
I sve ovo je fascinantno zato što je Mekdonald stvorio svet koji je surovo konzistentan i stvaran, a onda je stvorio likove koji ne samo da žive u njemu, već su u potpunosti deo njega. Odbacuje svaku pomisao na surogat čitaoca – lik kome su podjednako strani nazivi ulica i porodične istorije kao i vama – i jednostavno predstavlja svet onakvim kakvim ga vide oni koji u njemu svakodnevno žive.
I onda, naravno, mnogo toga kreće nizbrdo. Ipak traje rat. Ne svodi se cela priča na svemirske vukodlake i razgovore o gravitacionoj medicini. Mekdonaldov rat korporacija je velelepan i vodi se svim raspoloživim sredstvima. Maliciozni kompjuterski kod ovde je podjednako smrtonosan kao i hitri ubod nožem u mračnom sokaku ili ugovorena, nečujna borba buldožera na Moru spokojstva. Ali zahvaljujući mnoštvu likova iz čije se perspektive odvija naracija („Vučiji mesec“ zahteva i glosar i spisak likova) i naizgled lakom razumevanju svog sveta, Mekdonald uspeva da najveće događaje upakuje u konstelacije najmanjih, tako da se koktel zabava, razgovor o retro modi iz osamdesetih (podignute šiške i WHAM! majice), ljubavna priča i radni dan čoveka koji čisti solarne panele stapaju i formiraju pozadinu života u ovoj nestabilnoj budućnosti. Svaki trenutak sa njegovim likovima čini ih dragocenim, stvarnim i živim.
I zbog toga vam je još teže kada vidite da se broj stranica polako smanjuje i znate da neće svi ovi likovi (ili možda čak ni većina njih) živi dočekati poslednju stranicu.
Autor: Džejson Šien
Izvor:
npr.org
Prevod: Borivoje Dožudić