Luka d'Andrea: „Ja sam jedna prijatna osoba koja piše o užasnim stvarima“

Kada posmatramo Luku d'Andrea (Italija, 1979) stičemo neobičan utisak. Uspeh koji je postigao je očigledan. Možda je još rano da ga previše veličamo, ali ciljevi koje je sebi postavio ukazuju da će biti uspešan. Bilo bi dobro da sve bude sa merom, kao što Aristotel definiše vrlinu.



Nakon trilogije za mlade, d'Andrea objavljuje „Srž zla“. Ovo je njegov prvi izlet u žanr trilera, a  roman je izašao prošle godine u Italiji i postigao je neverovatan uspeh na Sajmu knjiga u Londonu, prava su prodata u 35 zemalja, a biće snimljena i televizijska serija koju će producirati kreatori „Gommore“.

Knjiga govori o svakodnevnom životu u oblasti Bleterbah, koja se nalazi na italijansko-nemačkoj granici, gde su jednog dana troje mladih brutalno ubijeni. Mnogo kasnije, u to mesto dolazi Amerikanac koji se bavi snimanjem dokumentarnih filmova, i vrlo brzo postaje opsednut ovim slučajem koji pokušava da reši. U osnovi roman se ne razlikuje mnogo od bilo kog drugog trilera. Ono što je osvojilo kritičare u ovom delu je način na koji autor je prikazao likove i specifičnost tog podneblja, njegova obrada društvene psihologije i transformacije policije.

Kako doživljavate ovoliki uspeh svog debitanskog romana?

Često se šalim i kažem da imam dva rođendana: pravi i dan kada je knjiga objavljena. Moj život se mnogo promenio. Posebno zadovoljstvo osećam zato što je triler zatvoren žanr. Ja sam na neki način prekršio pravila, jer većina ovih dela potiče iz Severne Amerike. Pomalo se osećam kao Serđo Leone.

U kom smislu ste prekršili pravila?

Smatram da je popularna književnost nešto što može da prosvetli čoveka. Ne u filozofskom smislu, već u smislu prikazivanja čoveka u XXI veku u punom svetlu. Dopada mi se mogućnost da izaberem jednu osobu i stavim je u situaciju u kojoj će pod pritiskom zanematiti moralne norme, a ja pratim šta će se dalje desiti. Smatram da to popularnu naraciju čini sjajnom, a najbolje se izražava u trileru.

Zašto ste izabrali da planina bude mesto na kom se dešava radnja vašeg romana?

Prvenstveno zato što dolazim iz Bolcana, a to je planinsko područje i deo je moje prirode. S druge strane, smatram da u trileru priroda ima jedno suštinsko svojstvo koje nam govori o nama samima, o istorijskoj zakonitosti. Možda je upravo u tome suštinska razlika između onih koji trilere pišu u Evropi i onih koji se ovim žanrom bave u Sjedinjenim Državama.

Glavni lik je iz Sjedinjenih Država, zbog odavanja počasti području koje dominira ovim žanrom?

To je zabavna ideja, ali nije tako. Želeo sam da glavni lik bude stranac. Neko kao junaci u vestern filmovima, stranac koji se pojavljuje i rešava stvar. „Srž zla“ mi je omogućila da očima stranca posmatram ono što je za mene i ovu oblast bilo uobičajeno.

Dodali ste i elemente nacionalizma, nasilje separatista. Na koji način je ovo doprinelo priči?

Da bi roman bio dobar mora da bude veran istini. Dosta sam se poigravao sa svojim zavičajem, koji je verovatno najdosadnije mesto koje postoji, tako da sam kombinovao stvarnost sa fikcijom. Ali i ove nacionalističke tenzije predstavljaju deo mog iskustva. Sada ljudi iz celog sveta dolaze u Bolcano da vide kako smo uspeli da uspostavimo mir. Ali kada sam bio dete, bilo je terorizma i žestokih sukoba između Italijana i Nemaca.

U vašem radu pronalazimo različite uticaje. Od odnosa prema strancima kakav nalazimo kod Stiga Lašona do specifične uloge prirode što je karakteristično za Stivena Kinga i njegove romane „Mizeri“ i „Gerald's Game“.

Hvala (smeh). S jedne strane, King ima toliko veliki uticaj da verujem da ima mnogo pisaca koje je inspirisao, ali koji ne govore o tome. Mene je on pratio čitavog života. Kada sam pročitao da me sa njim porede bio sam iznenađen. U prvom trenutku sam osetio oduševljenje, ali onda sam se spustio na zemlju. Preda mnom je još mnogo posla. Po pravilu pisac prvo dobije Nobelovu nagradu, a onda počne da piše grozne knjige. Ali pošto ja nikad neću dobiti Nobela, mogu da budem miran.

Porede vas sa njima. Ali porede vas i sa Juom Nesbeom.

Da... ne mogu da verujem... kada bih verovao, verovatno ne bih osećao pritisak da napišem nešto još bolje. Dopada mi se kada čitam pozitivne kritike i kada me prepoznaju u supermarketu. Ali kada radim na nekom projektu, zatvaram se i sve to ostaje iza mene. U suprotnom, rizikovao bih da previše verujem, a to nije slučaj sa mnom.

Vaša knjiga će biti objavljena, između ostalog, na Tajvanu, u Turskoj, Finskoj... Da li mislite da će ljudi sa toliko različitih podneblja moći da se identifikuju sa temom knjige „Srž zla“?

Hvala na pitanju. Knjiga, po mom mišljenju, ne mora da bude poučna. Ja poštujem čitaoce i njihova iskustva. Ali dobre priče imaju tu moć da dotaknu onu crtu ljudskosti koja se proteže na čitavo čovečanstvo. Kada se to dogodi, knjige nam omoguće da osetimo kako je biti u tuđoj koži i smatram da je to nešto prelepo.

Da li ste kroz pisanje oslobodili i neki skriveni deo svoje ličnosti? Možda svoju životinjsku stranu?

U Italiji su mi rekli da sam prijatna osoba koja piše užasne stvari. To je zabavno, ali verujem da svi na neki način radimo to isto. Ne verujem u dobro i u zlo. Ako biste me pitali da li bih bio u stanju da počinim ubistvo... ne znam, ne bih mogao da garantujem ni za sebe ni za bilo koga. To je najskriveniji deo naše prirode. Ako bi bio pod dovoljno velikim pritiskom, ko zna. Kada živimo u džungli, postajemo agresivni. Mi smo to uspeli da kanališemo, ali to je još uvek tu. Uvek ćemo biti životinje.
 
Izvor: elmundo.es