Prema rečima Harijet Rejzen, vrsnog poznavaoca života i dela Luize Mej Olkot i autorke knjige „Žena iza '
Malih žena'“, slavna američka književnica imala je veoma malo dodirnih tačaka sa junakinjama romana koji joj je doneo svetsku slavu.
Iako su obožavaoci oduvek verovali da se iza doživljaja odvažne Džo Marč krije životna priča žene koja je stvorila njen lik, Rejzen tvrdi da je šarmantna pripovest o usponima i padovima porodice Marč njenoj autorki zapravo služila kao fasada iza koje je krila svoje krajnje atipično, mračno životno iskustvo.
Rejzen u intervjuu za Američki nacionalni radio (NPR) tvrdi da je Olkot bila svesna da, ukoliko želi da postigne uspeh, od sebe mora stvoriti brend: „Prikrila je činjenicu da je pisala petparačke priče o špijunima, travestitima i zavisnicima.“
Zahvaljujući svom ocu, slobodoumnom edukatoru i reformisti Amosu Bronsonu Olkotu, Luiza je odrastala u izuzetno progresivnoj sredini. Međutim, iako se kretao u krugovima najuticajnijih mislilaca svog vremena, Olkotu nikako nije polazilo za rukom da zaradi za život i izdržava svoju porodicu.
„Prema Luizinim rečima, njen otac je bio bezbrižni zanesenjak koga nije preterano pogađalo to što je njegova porodica doslovno gladovala“, kaže Rejzen. Družio se sa Natanijelom Hotornom, Henrijem Dejvidom Toroom, Henrijem Vodsvortom Longfelouom i Ralfom Valdom Emersonom. „Bio je idealista koji je živeo ispred svog vremena, a ljudima poput Emersona se to izuzetno dopadalo“, objašnjava Rejzen. „Vodio se sopstvenim zvezdama.“
Interesovanja Amosa Olkota prenela su se na njegovu ćerku: „Zanimao se, između ostalog, za istočnjačke religije, a poznato je da je pred kraj života Luiza priznala da veruje u reinkarnaciju.“
Porodica Marč u „Malim ženama“ nije bogata – oni žive u „otmenom siromaštvu“. Porodica Olkot živela je u bedi.
„Postojali su periodi kada su se hranili isključivo hlebom i vodom“, kaže Rejzen. „Luiza je gladovala i bila je primorana da se zaposli kako bi porodicu izvukla iz nemaštine. Njen životni put je zaista vodio ,od trnja do zvezda‘.“
Olkot je još u detinjstvu obećala sebi da će se postarati da njeni najbliži nikada više ne budu siromašni. Sa jedanaest godina je pisala: „Volela bih da sam bogata, i dobra, i da svi budemo srećni.“
Želja da pobegne od siromaštva predstavljala je značajan deo njene motivacije. Rejzen navodi da se u njenim spisima može pročitati i sledeća rečenica: „Novac je sredstvo i cilj mog plaćeničkog postojanja“. Pisala je ono što je s podsmehom nazivala „moralističkom kašicom za mlade“, zato što su joj takve priče donosile pristojnu zaradu.
Zbirka „Skice iz bolnice“ – inspirisana pismima koja je Olkot slala kući za vreme Američkog građanskog rata, dok je radila kao bolničarka u Vašingtonu – predstavljala je iskorak iz tog šablona.
„Bilo je to nešto sasvim novo, jer je pisala iz iskustva“, kaže Rejzen. „Do tog trenutka bavila se pisanjem bajki, pričica za decu, sentimentalnih priča za časopise... 'Skice iz bolnice' nastale su pod uticajem užasnog – ali i fascinantnog – iskustva koje je doživela nakon krvave bitke kod Frederiksburga.“
Kada je odlučila da volontira kao bolničarka, njen otac je kroz šalu prokomentarisao da šalje u rat „svog sina jedinca“. Rejzen ističe kako ova mlada žena nije bila samo primarni hranitelj svoje porodice – što je u to vreme bila uloga rezervisana za muškarce – već je posle sestrine smrti prihvatila i ulogu ćerke koja se neće udavati kako bi brinula o roditeljima u njihovoj starosti.
Pored tog detalja, koji je bio posledica životnih okolnosti, nema nikakvog razloga da je ne smatramo feministkinjom: nije se udavala, samostalno je zarađivala za život i bila gospodar vlastite sudbine. „Odrasla je uz majku koja je zavisila od nesposobnog muškarca“, objašnjava Rejzen. „Bila joj je dobro poznata sudbina većine udatih žena, koje su u braku tražile finansijsku sigurnost. Jednom prilikom je prokomentarisala: 'Volim luksuz, ali više volim slobodu i nezavisnost.'“
Iako ime Luize Olkot mnoge čitaoce asocira na pozitivni duh i vedrinu kojom zrače „Male žene“, Rejzen smatra da istinska vrednost njenog romana – i lika Džo Marč – leži u činjenici da je prokrčio put emancipaciji devojaka i žena širom sveta.
„Džo Marč je strastvena žena koja ima svoje mane i ne povlači uvek ispravne poteze“, kaže Rejzen. „Ona pravi greške, postiže uspehe, ambiciozna je i ne mari previše za očekivanja sredine.“
Rejzen rado citira komentar jedne Koreanke na koji je naišla tokom svog istraživanja: „Ako ste upoznali Džo Marč, nećete odrasti u ženu koja uvek hoda dva koraka iza svog muža.“
Ubeđena je da su „Male žene“ velikom broju čitateljki bile inspiracija da – kako Olkot kaže u jednom od svojih dnevnika – „zgrabe sudbinu za gušu i dobro je prodrmusaju“.
Izvor: npr.org
Prevod: Jelena Tanasković