Ljubica Arsić: Čas u kome dolazi do velikog pucanja

U novom romanu „Četiri kiše“, Ljubica Arsić bavi se delikatnim životnim dobom kada se u mladom biću budi eros, zbunjujući i njega i okolinu. Demistifikujući porodični milje, autorka gradi situacije prigušene dramatike kojom sugeriše dalekosežne posledice ranih iskustava. Mukama odrastanja svojih junaka Milice, Senke i Paška, suptilnim književnim postupkom Ljubica Arsić pridužuje priču Lenke Dunđerski da bi podvukla sudbinski beleg koji ostavljaju prva iskustva intenzivnog doživljavanja drugog, ali i sebe drugačijeg.

I dosadašnji književni opus Ljubice Arsić (romani: „Čuvari kazačke ivice“, „Ikona“, „Mango“, „Rajska vrata“; zbirke priča: „Prst u meso“, „Cipele buvine boje“, „Barutana, zona sumraka“, „Samo za zavodnice“, „Tigrastija od tigra“, „Maco da l` me voliš“, „All Inclusive“) iz različitih uglova osvetljava prostore erosa i snagu čežnje suprotstavljenu tabuima.

U nemogućnosti da u okviru Književno-tribinskog programa SKD vodimo razgovor o romanu „Četiri kiše“, njegovim tematskim linijama i književnim postupcima, pitali smo Ljubicu Arsić:

Tvoj novi roman počinje scenom učionice i gradi sliku sveta iz tačke dece školskog uzrasta. Reklo bi se da Je to klizav književni teren. Zašto si baš to izabrala?

Junaci moje knjige nisu više deca, oni se nalaze u onom periodu „ni tamo ni ovde“. Roman počinje prizorom školskog časa, koji je već za njih „tesan“ i u kojem dolazi do velikog pucanja. Tvoje pitanje pokreće važnu temu naše književnosti: Koliko je u njoj moguće (ono što su uradili Kokto u „Derladi“, Pasternak u „Detinjstvu Liversove“ ili Golding u „Gospodaru muva“) uopšte pisati o mladim ljudima, takoreći deci. Naša književnost tu temu smatra inferiornom jer su deca povezana sa nečim dalekim za srpsko poimanje stvarnosti i književnosti. U njoj nema mesta za igru, smeh, iracionalno, nesputani eros, koji još nije prevazišao granice Romea i Julije, koji može da bude opasan, incestuozan.  Kad smo deca, još uvek nemamo iskustva, saznajemo svet od odraslih, pre svega od naših roditelja, a onda se dešava epifanijski trenutak, kada se brane koje su nas štitile od poplave dižu i na nas pokulja slika sveta sa dva lica, onim očaravajućim i onim koje izaziva patnju. Romanom se kreću i odrasli, od kojih, svako na svoj način, igra svoju ulogu.

Linija koja prati devojčicu Milicu sa roditeljima na moru podsetila me je na romane Agate Kristi. U idiličnom pejzažu otkrivaju se mračne porodične tajne. Da li je u tom smislu porodica „nepresušni rudnik“ za pisca?

Pisac voli da kopa u tom rudniku, zato što je on sličan tamnom vilajetu – kajaće se i ko uđe i ko ne uđe. Zapravo, slika porodice se često idealizuje, jer je društvu potrebno da se ona, kako god, makar i u istopolnom braku, održi jer je potrebna državi da preko nje ostvaruje svoj pritisak na pojedinca. Piščev zadatak je da otkriva pukotine, iz dobre namere da ukaže na mračne puteljke, na gustu šumu, na mogućnost opstanka u jednoj jakoj bliskosti, u kojoj svako mora da žrtvuje deo svoje slobode i istrpi onog drugog, koji može da bude ličnost ali može, kao roditelj, da bude neostvaren i nesrećan. A s druge strane, ta vezanost je sudbonosna, tu se učimo ljubavi i životu sa drugim ljudima.

I dečaci iz tvog romana suočavaju se sa životnim dramama upravo u uzrastu u kojem se budi eros. Šta je posebno u tom još neoblikovanom erosu?

Telo se menja i iznenađuje, sve se menja i postaje drukčije. Dečak primećuje da na drugačiji način privlači pažnju, moja junakinja Lenka na venecijanskom Lidu primećuje da njeno telo privlači poglede muškaraca. Kao da se u zamračenoj sali događa neko čudo za koje ne znamo šta bismo s njim, osim što nas privlači da u njemu budemo i da ga bez dubokog razumevanja prihvatimo. Njegova snaga je nova i jaka, mlad čovek ne razume njenu pozornost, ne sluti da slabašna vatrica kojom se igra može da se prevori u plamen i sprži ga. To je za pisca izuzetna situacija jer je u njoj dramaturgija nepredvidljiva, kao alhemičarski postupak u kojem može da se ugleda grumen zlata ali moguće je i da laboratorija sa sve alhemičarem odleti u vazduh.

 Značajnu ulogu u romanu imaju vremenske prilike, kiša u naslovu, žega na letovanju. Zašto?

Posle jakog pljuska sve izgleda čisto i jasnije. Boje postaju jače, prizori oštriji, kao opervaženi crnim linijama, pejzaž se oprao i ponovo sija. Čovek posle kiše oseća olakšanje, valjda se i um razbistrava. Želela sam da opišem te trenutke kada se u nama nešto osvetljuje i kada se, umesto stihijnih doživljaja, pojavljuju uvidi sa kojima treba da idemo dalje. Kad mom junaku Pašku sestra dospeva u bolnicu pošto je pokušala da se otruje; taj bol kao da u njemu otvara neki prozor, kroz koji, očima mudrog starca, može da vidi šta se dešava u njegovoj porodici. Ili kad Milica posle prve ljubavi shvata šta se dešava između njenih oca i majke. Jedno leto sa iscrpljujućim suncem, koje nemilosrdno peče prava je pozornica da se na njoj osvetle deca i odrasli, svet muškaraca i žena, oni „naši“ i oni „njihovi“, sreća i bol, suprotnosti bez kojih nema rasta. Oko mojih junaka je i more sa tajnim svetom nedostupnim ljudskom oku. Ono je, kao simbol ženskosti i ženskog principa koji ljuljuška i blaži ali i potapa, i samo nastalo od davnih kiša.

 Putovanja igraju važnu ulogu u Četiri kiše ali i u drugim tvojim knjigama. U čemu je njihov potencijal kao književnog materijala, a u čemu značaj za tebe lično?

Čovek na putu je onaj koji je u stanju da stalno prima novo, onaj koji se vežba u rastancima. Putovanje nije samo vrsta scenografije već mogućnost da se uvidi posebnost gradova i njegovih stanovnika, a mnogo više povezanost ljudskih sudbina. Takođe, na takvom putu se proverava sopstveno pripadanje sopstvenoj kulturi u kojoj smo rasli, čijim jezikom pišemo. Moja priroda je nomadska, ali istovremeno nosim sa sobom sve ono što me je izgradilo. Pravi putnik uvek nosi u svom koferu grad u kojem je rođen i gde je odrastao dok ga odisejevska priroda goni da obuhvata planetu Zemlju, što je više moguće.

Pripremaš antologiju priča o putovanjima savremenih pisaca. Da li se i na koji način značaj tog projekta promenio u novim okolnostima kada su putovanja zaustavljena i kada su postala potencijalno opasna?

Nekako se namestilo da baš u ovakvom vremenu nastaje antologija priča o putovanjima, koju sačinjavaju naši istaknuti pisci, pa pošto ništa nije slučajno, u tome vidim znak da ona nastaje u pravo vreme: Kad čovek putuje ne pomerajući se iz sopstvene sobe. Postoji jedno pravilo da se o putovanjima ne piše dok je čovek na putu. Radost pisanja dolazi kasnije kad prođe uzbuđenje kretanja i promene. U ovom procepu sa mirovanjem možda ćemo proveriti onu izreku zena da svako zna kako izgleda pljesak obe ruke, a malo ko kako izgleda pljesak jedne ruke.
 
S Ljubicom  Arsić razgovarala Mirjana Mitrović
Izvor: skd.rs