Ljiljana Šarac: Pišem knjige kakve bih i sama rado pročitala

Kako život ume da iznenadi i postavi nam na put velike izazove, čitamo u savremenoj drami Ljiljane Šarac „Anđeo s jednim krilom“, namenjenoj mlađoj publici, ali i odraslima.



Ružica kreće u sedmi razred, bezbrižno odgovara na sve školske obaveze i uživa u druženju sa drugaricom iz odeljenja Ninom. Međutim, nakon povratka sa Zlatibora u Beograd ne sluti da će joj se život potpuno promeniti.

Čitaoci su Vas upoznali čitajući knjige „Đurđevim stopama“ i „Dok svetac bdi“. Kako je došlo do toga da napišete priču o Ružici koja ide u sedmi razred i čiji se život menja iz korena?
 
Volim da ispred sebe postavljam izazove. Pisanje romana „Anđeo s jednim krilom“ bilo je to po više osnova. Prvi put sam pisala za decu. Ona su specifični, zahtevni čitaoci. U to se svakodnevno uveravam dok s njima analiziram književna dela na času. Uz to sam odabrala temu koja je veoma snažna i emotivna, malo ko se „nosio“ s njom. Trebalo je pred mladu junakinju Ružicu postaviti egzistencijalno pitanje, situaciju koja se na trenutak čini bezizlaznom, i na sve to dati adekvatan odgovor i pravi izlaz. Nije smelo biti promašaja. Zato je pisanje bilo poput hodanja po žici. Išla sam samo pravo, stremeći ka svom cilju. A doći do cilja značilo je iznaći način za isceljenje i iskupljenje. Kraj romana, zbog svega što sobom nosi, morao je da donese smiraj u duši i glavnih junaka, i čitalaca koji su se za njih vezali. Zbog toga je ova knjiga sveopšta. Životna. Snažna. Namenjena svakome ko snagu, sigurnost i utehu pronalazi u krugu porodice. Glavna junakinja jeste mlada, ali su prepreke na njenom putu iskonske. I verujem da će ih prepoznati svi, i odrasli i deca. Saživeće se sa njenom sudbinom, postajući svesni svoje sreće, koju često uzimamo zdravo za gotovo.
 
Iako namenjena mlađoj čitalačkoj publici, ovu knjigu mogu da čitaju svi. Odabrali ste temu koja nije laka ali koja jeste deo života, knjigu uz koju se i plače. Zašto? Na šta ste želeli da ukažete čitaocima?
 
Ako mladima neprestano život budemo predstavljali kao provod, zabavu, kao veliki vašar, saplešće se i posrnuće pred prvim ozbiljnim problemom i preprekom. Kaže jedna narodna poslovica da je onoliko uzbrdica koliko je nizbrdica. E, to je tema mog novog romana. Život treba prihvatati, ceniti i voleti sa svim uzbrdicama i nizbrdicama koje nosi. I treba naučiti kako se ustaje i nastavlja dalje i nakon pada. Ružici je izmaknuto tlo pod nogama. Nemoguće je ne saosećati sa njom. Njena patnja nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Uz ovu moju knjigu se plače. I ja sam „bolovala“ dok sam je pisala. Pa opet, njena je poenta da se uz podršku sve dâ prebroditi. I pisac, i junakinja i čitaoci, zahvaljujući snazi ljubavi, mogu biti ponovo isceljeni i celi!

Pišem knjige kakve bih i sama rado pročitala. Tako je i sa ovom. Namenjena je deci i svima koji su sačuvali dete u sebi. Ona nagoni na smeh i na suze. Izaziva snažne emocije, ali baš zato što su tako snažne, one su i pročišćavajuće. Posle čitanja dolazi do stišavanja, sumiranja utisaka, samopreispitivanja i rađanja titrajućeg osmeha na usnama, jer nudi nadu. Priča potvrđuje onu staru – da mladost uvek izlazi kao pobednik.
 
Vaša junakinja Ružica i pored teških životnih okolnosti u kojima se našla, uz ljubav i podršku bližnjih, uspeva da prebrodi teškoće i nađe novi smisao.
 
Svoju glavnu junakinju doživela sam kao mlado stablo iščupano iz korena. Na sreću, ono nije bačeno pokraj puta, već je brižljivo presađeno u rodnu i plodnu zemlju i zalivano i negovano s mnogo ljubavi, dok nije počelo da pušta nove korenčiće. Ružica je zahvaljujući požrtvovanosti i brizi babe i dede pronašla svoje novo mesto pod suncem.
 


Živimo u vremenu kada decu pokušavamo da zaštitimo od svega što je teže ili bolno, i činimo od njih ljude nesposobne da se nose za životnim teškoćama kada nema mame i tate da pomognu. Ali Vi ste drugačije pristupili svom čitaocu.
 
Svi se nad svojom decom brižno natkriljujemo toliko da ona s mukom i naporom uspevaju da rašire svoja krila i polete. Ni u ljubavi i brizi ne treba preterivati. Decu ne smemo potcenjivati. Kada ih pustimo da pokažu šta znaju i koliko mogu, redovno se iznenadimo. Prijatno.

Sa decom treba razgovarati, objasniti im pravila, postaviti granice, poštovati dogovor, davati im podstreka i pomagati im onda kada im je to potrebno. U „Anđelu s jednim krilom“ pokazujem šta se dešava kada sve poznato u magnovenju iščezne, i kada život postane izazov i zagonetka.

Koje životne vrednosti stavljate u prvi plan u novom romanu?
 
Roman je refleksija mojih životnih stavova i shvatanja. Polazna tačka mi je bila narodna poslovica da se drvo na drvo naslanja, a čovek na čoveka. Otuda sam mogla nadu i veru da crpim iz rodbinske brižnosti, prijateljske odanosti, komšijske lojalnosti... Kada se snage udruže, a dobra volja pokaže, sve je mnogo lakše.

Jeste li već čuli utiske čitalaca o novoj knjizi?

Ispostavilo se da je nekoliko detalja privuklo čitaoce ovoj knjizi: to što je drugačija, što je nabijena emocijama, i što otvara prozor kada se zatvore vrata, iz mraka ona vodi ka svetlosti... Knjiga se dopala i mladima i onima u zreloj životnoj dobi. Kažu da nisu mogli da je ispuste iz ruku dok je nisu pročitali. Smejali su se, plakali, strepeli, radovali se i uživali u kraju koji je zadovoljio njihove želje i očekivanja! Tvrde da je knjiga za sve uzraste. Toplo je preporučuju. Meni je srce puno. Raduje me topao i emotivan prijem ove moje najnovije priče!

Koja je razlika između pisanja za odrasle i obraćanja mlađoj publici? Hoćete li i ubuduće biti u književnosti za decu?
 
Iskusila sam da je pisanje za decu teško, zahtevno, izazovno! Važno je stalno držati njihovu pažnju. Nuditi im situacije i likove koji su njima bliski. Govoriti jezikom kojim oni govore. Sklonosti mladih generacija diktiraju na koji će način pisac predstaviti izabranu temu. S obzirom na to da imam uvid u svet tinejdžera, svakodnevno se s njima družeći u učionici, shvatila sam da reaguju na emocije koje su izuzetno snažne – radost, tugu, strah... Uz „Anđeo s jednim krilom“ će plakati. Želja mi je, i to ponovo poprilično zahtevna i teška, da napišem roman uz koji će se i deca i odrasli od srca smejati.

Autor: Tanja Vučković
Izvor: časopis Bukmerker, br. 30