Ljiljana Šarac: Dok pisci pišu knjige iz srca, na pravom smo putu

Ljiljana Šarac rođena je u Smederevu 1971. godine. U rodnom gradu završila je gimnaziju, a u Beogradu Filološki fakultet, smer Srpska književnost i jezik sa opštom književnošću.

Dvanaest godina radila je u Saobraćajnom preduzeću „Lasta“ kao novinar, urednik Revije Lasta i PR. Nakon toga okreće se profesorskom pozivu i danas radi kao nastavnik srpskog jezika u Osnovnoj školi „Stefan Dečanski“ u Beogradu.

Godinama je pisala i objavljivala pesme. Dobitnik je „Smederevskog Orfeja“. Književni klub Smederevo objavio joj je zbirku pesama „Lutka učaurene duše“ 1997. godine. Do sada je objavila četiri istorijska („Opet sam te sanjao“, „Gde sam to pogrešila“, „Zid tajni“ i „Zlatna žila“) i dva ljubavna romana („Starija“ i „Stariji“).

Dobitnica je prestižne nagrade „Beogradski pobednik“ (2019). Član je Književnog kluba Čukarica. Od 2020. član je Udruženja književnika Srbije.

Svojim najnovijim romanom „Dok svetac bdi“ Ljiljana Šarac govori o srpskoj porodici, tradiciji, ali nažalost i o podelama toliko prisutnim u našem narodu, a u intervjuu za Ekspres podseća da jedna nacija ne može opstati ako zaboravi na svoju istoriju i tradiciju.

Vaš novi roman „Dok svetac bdi“ za temu ima srpsku porodicu, tradiciju i prošlost koja danas izgleda da je dalja nego ikada pre. Koliko smo se kao društvo promenili u poslednjih sto godina?

Čini nam se da se planeta brže okreće, da vreme brže protiče, da smo se (nevoljno) odrekli tradicionalnih vrednosti i dobrih nauka svojih predaka. Kažem – čini nam se. Svako vreme nosi svoje breme, a ovo breme koje je nama naše vreme donelo teško je i trnovito. Počeli smo da jurimo, da se spotičemo i da druge saplićemo. Ne umemo više da hodamo lagano, nogu pred nogu, čini nam se nešto ćemo propustiti, nešto će nam promaći, ostaće nam nedovršen važan posao (kao da posao može da se dovrši u jednom danu).

Žudimo za srećom koja je postala stereotip – sve mora da šljašti, blešti, da izaziva tuđe poglede (i po mogućstvu rađa zavist). U toj stalnoj trci prolaze nam nedelje, meseci, godine, život... Da li smo stali bar nakratko da osetimo zadovoljstvo zbog učinjenog, postignutog, ostvarenog? Da li smo topili sreću kao kockicu omiljene čokolade onda kada nam se osmehnula ili smo grabili za još, još i još, ne prepoznajući taj jedinstveni, dragoceni, trenutak...

O tome razmišljam, o tome u romanu „Dok svetac bdi“ pišem. Mislim da je nama sа Balkana u genetskom kodu da čuvamo porodicu – taj nukleus društva bez koga bi sve bilo entropija. Bez porodice nema reda, rasta, razvoja, vaspitanja, poštovanja, dobrog vladanja, ispravnog mišljenja i vrednovanja... Bez porodice nema bezbrižne mladosti i sigurne starosti.

Udarci na tu našu tvrđavu su kontinuirani i strašni. Kada nam poseku korene, pašće i ogromno stablo (misle oni koji žele da nas oslabe, da nam naude). Istina je, potkresali su nam grane, ali korenje je još vitalno i snažno. Menjamo se kao društvo, to je neminovno, ali nisu sve promene nagore. Dok učimo decu da se svima u ulici (u kojoj žive) jave, kažu dobar dan (ne samo prvim komšijama), ima nade za sve nas. Dok pisci pišu knjige iz srca, negujući tradicionalne vrednosti našeg naroda, dobro je, na pravom smo putu.

Postoji li među Srbima zaista zla kob o kojoj govorite i u novom romanu?

U životu se sreća i nesreća smenjuju kao što to čine dan i noć otkako je sveta i veka. Nekada njihove krive nisu ekstremne, a nekada dođe do ekstremnih iskakanja. Te sudbine i te priče su materijal za dobru dramu, film, knjigu...

Ne radi se o pojavi specifičnoj samo za srpski narod, naprotiv, svuda toga ima, samo se ja bavim našom istorijom i našim ljudima pa se čini da samo nas snalazi zla kob. „Dok svetac bdi“ govori o velikom prijateljstvu komšija Milenka i Sretena, pa kada do sukoba dođe, i ljutnja i razočaranje biće ogromni. Pitanje koje roman postavlja jeste kada treba reći – dosta je bilo i staviti tačku na omrazu. Da li je važnije da dokažemo da smo u pravu ili da smognemo snage i oprostimo onom drugom? Takođe sam želela to pitanje da sagledam i sa teološke strane, jer jedno je propovedanje koje čujemo u crkvi, a sasvim drugo da li smo spremni da ga primenimo u svom životu...



U prethodnom delu „Đurđevim stopama“ vratili ste se u srednji vek, u doba despota Đurđa Brankovića. Koliko je to za Vas, kao rođenu Smederevku, bio izazov?

Roman „Đurđevim stopama“ napisan je posle mnogo godina istraživanja srpskog srednjeg veka, vladarskih porodica (dinastija), političkih, ekonomskih i kulturnih prilika u zemlji i okruženju... Bilo je to fantastično iskustvo poput onog da sam nazula čizme od sedam milja i kretala se nazad i napred kroz vreme, kuda me radoznalost vodi.

Prvi rezultat tog „putešestvija“ bio je roman o Irini Kantakuzin Branković (Prokletoj Jerini) „Opet sam te sanjao“. Priča o despotu Đurđu Brankoviću, njenom mužu, došla je po utabanoj i već prokrčenoj stazi. O despotu je bilo znatno više istorijskih podataka, zapisa, napisanih biografija i knjiga, te mi je to olakšavalo posao.

Kao Smederevka, osetila sam potrebu da pišem o jednom od najvećih srpskih vladara koji je obeležio sudbinu mog kraja, ali na kraju krajeva i sudbinu svakog od nas ponaosob. Despot Đurađ Branković nema podignut spomenik. Nije uvršćen u svece. Ne zna mu se grob. Ne postoji freska sa njegovim likom. Toliko toga nema kada je on u pitanju. Ali ostale su narodne pesme i legende koje ga pamte. I ostali su istorijski podaci koji govore koliko je uman, stasit, politički mudar i porodici odan bio. Zato je zavredeo da se još jednom baci snop svetla na njegovo svetlo i sveto ime!

Da li smo kao nacija dovoljno svesni svoje prebogate istorije?

Često je nama tuđe slađe, ali čine se brojni napori (mnogo mi je drago zbog toga) da se to stanje promeni. Zahvaljujući kvalitetnim serijama počeli smo da se vraćamo svojim korenima i prebogatoj istoriji, i što to više činimo, sve smo osvešćeniji, ponosniji i revnosniji. Tu ima prostora i za romanopisce jer su kod nas istorijski romani sa nacionalnom istorijom počeli da budu traženi i cenjeni.

Da li je ženama lakše da pišu o ljubavi ili je to samo stereotip?

Žene rado, često, neopterećeno pričaju o ljubavi, pa na isti način i pišu o njoj. Muškarci sve to mistifikuju, pa se otuda njima aplaudira, a nama ne.

Može li se književnost uopšte podeliti na mušku i žensku?

Ne znam šta to tačno treba da znači. Kada obrađujem pesmu na času, prvo što kažem deci jeste da „ja“ u njoj nije pesnik, već lirski subjekt. Muškarci imaju u delu kao glavne likove junakinje, a žene junake. Važno je da je karakter snažan i upečatljiv! Da li je „muška“ knjiga vrednija od „ženske“? Takvo tumačenje je banalizacija umetnosti i ja na to ne pristajem.

Dobitnica ste nagrade „Beogradski pobednik“ za 2019. godinu. Šta za Vas nagrade znače?

Kada se njiva obrađuje, priželjkuje se što bolji prinos. Kada se cveće neguje, čeka se trenutak da procveta. Kada se kuća zida, najsvečaniji momenat (pored izlivanja temelja) jeste trenutak kada se stavi pod krov. Kada pisac piše, izuzetna je sreća i čast da bude ovenčan nekom nagradom.

Radite kao profesor srpskog jezika u školi. Koliko mladi danas čitaju i može li se knjiga izboriti sa novim tehnologijama?

Većina mladih čita onoliko koliko mora. Do roditelja i nastavnika je da to bude što više. Ipak, ima dece kojoj se to „osladi“ pa lako i rado posežu za novim štivom. Knjiga nema alternativu!

Da li je lako danas u Srbiji baviti se književnošću?

„Bez muke se pesma ne ispeva“, kaže veliki Njegoš. Ono što se radi lako, uglavnom nije pomena vredno. U pisanju beskrajno uživam. Ulažem mnogo rada i truda, ali verujte da se sve recipročno vraća. Ne mogu da se žalim, mogu samo da budem zahvalna sreći, sudbini, Bogu, izdavaču, što mogu da pričam svoje priče...

Održavate li kontakt sa čitaocima, da li Vas interesuju njihova mišljenja o Vašim knjigama?

Ako skuvam dobar ručak, a niko ga ne pohvali, osećam se iznevereno. Ako napišem i objave mi roman, a ne dobijem povratnu informaciju, zašto sam uopšte pisala?! Bez čitalaca ne postojim! Knjižare i biblioteke za mene imaju značaj hramova. Uživam u druženju sa svim ljubiteljima književnosti. Održavam s njima veze preko društvenih mreža i promocija. Povratne informacije su mi zlata vredne. One me motivišu, pokreću i vode dalje.

Šta za Vas znači biti uspešna i srećna osoba?

U svako vreme, pa i ovo naše, to znači da smo svi živi i zdravi, da živimo u miru i slozi, da se ispomažemo, poštujemo i družimo! Za mene je sreća uspeh mojih najbližih na svim poljima. Volim svoj nastavnički poziv i volim da, poput Šeherezade, ispredam jednu priču za drugom, to godinama preda mnom daje smisao.

---

Integralnu verziju intervjua možete pročitati ovde.

Autor: Srećko Milovanović
Izvor: ekspres.net