Književnica i ilustratorka
Liz Pišon u razgovoru o disleksiji, žvrljanju i pronalaženju novih tema za pisanje.
Liz Pišon nikada nije smatrala da je pisanje nešto čime bi se bavila profesionalno. Književnica i ilustratorka koja je stvorila
Toma Gejtsa, popularni serijal priča o istoimenom dečaku koji je prodat u više od 11 miliona primeraka širom sveta i adaptiran za televiziju i pozorište, oduvek je sjajno crtala, ali i istovremeno bila ubeđena da „ne ume sa rečima“.
„U školi sam volela da pišem priče, ali mi pravopis nikako nije išao, kao ni gramatika, tako da su mi utuvili u glavu da pisanjem treba da se bave drugi, ne ja“, kaže ona. „Mogla sam da se bavim crtanjem, ali ne i da pišem priče“.
Pišonova je „dete sedamdesetih“ i očigledna disleksija od koje je patila ostala je nedijagnostikovana. „U svedočanstvima je pisalo da imam problema sa čitanjem, pisanjem, matematikom, sa svime mogućim, ali na to niko nije stvarno obratio pažnju. Svi bi rekli nešto poput – ona je bistra, vrlo entuzijastična, ali pravopis – strašno!“
Tek kada su njen suprug i ona, pokušavajući da pomognu sinu (koji sada ima 30 godina), krenuli da se podrobnije bave nekim pitanjima, shvatila je da pati od disleksije. „Otkrili smo da naš sin ima različitih problema sa sluhom i govorom. Dok smo tražili odgovarajuću pomoć, stručnjaci sa kojima smo kontaktirali uvek su želeli da razgovaraju sa roditeljima, i njihove reči su me navele na zaključak da patim od disleksije. Premda nikada nisam dobila zvaničnu dijagnozu, moja porodica je oduvek bila ubeđena da sam disleksična“.
Autorka se preko Zooma javila iz prostorije ukrašene motivima iz knjiga o Tomu Gejtsu, noseći minđuše sa njegovim likom, vesela i razdragana kao i svi pravi veterani književnosti za decu. Obrazovala se, kaže, da bude grafički dizajner „ali osrednji, pošto sam grafičkim radovima pristupala kao da su ilustracije“. Dizajnirala je omote ploča pre nego što je počela da ilustruje čestitke i majice, „a onda su me, pošto sam dizajnirala veliki broj čestitki, izdavači angažovali za naslovnice knjiga“.
Počela je sa ilustrovanjem tuđih, da bi se zatim oprobala u pisanju svojih. „Volela sam duhovite knjige i takve su mi nudili da za njih uradim ilustracije, ali sam pomislila da bi, ako već želim da ilustrujem knjigu, bolje bilo da je sama i napišem“, kaže autorka. „U stvari, nisam počela da pišem svoje sopstvene priče dok nisam zašla u četrdesete“.
Prvu knjigu o Tomu Gejtsu napisala je i nacrtala u svesci – još uvek je čuva i maše njome dok pričamo – i u nju spakovala sve svoje ljubavi iz detinjstva: muziku, crtanje, žvrljanje, zabavu, neozbiljnost, rukotvorine. Tom, koji ima desetak godina, na stranicama knjige pojavio se kao formirana ličnost, ispunjavajući ih svojim žvrljotinama i obaveštavajući čitaoca da voli da vodi neobavezne razgovore i jede vafle sa karamelom, da se njegov najbolji drug zove Derek, da ima sestru koja ga nervira (a koja zove zove Dilija), da se njegov učitelj zove gospodin Fulerman.
„Pisala sam svojim rukopisom i zamišljala da Tomov učitelj piše svojim, tako da se nakupio veliki broj različitih „rukopisnih glasova“, kaže autorka. „Skoro da sam se prema svakoj pojedinačnoj stranici odnosila kao da je ilustracija u slikovnici“. Poslala je knjigu izdavačima koji su, poučeni primerom „Dnevnika šonjavka“ Džefa Kinija (koju Pišonova tada još uvek nije pročitala) i potencijalom koji je imalo britansko izdanje, poleteli da joj ponude ugovor. Sedam ponuda joj je stiglo za dve nedelje, a knjiga „
Moj savršeni svet – Tom Gejts“ osvojila je nagradu
Roald Dal za 2011. godinu.
„Knjige za više razrede osnovne škole nikada nisu imale previše ilustracija. Posle fantastičnih slikovnica, sledile su debele knjige, po principu – dobro, sad si već počeo ozbiljno da čitaš, daj da se rešimo ovih odvratnih sličica“, kaže ona. „Sada više ne postoji knjiga namenjena višim razredima osnovne škole u kojoj nema kombinacije različitih fontova i mnogo ilustracija. Mislim da je to sjajno – bilo šta što će decu zainteresovati za čitanje je sjajno!“
Pišonova obožava da pokazuje deci kako da nacrtaju nešto iz njenih publikacija, bilo lično ili pišući „uradi sam“ tekstove koji se objavljuju na samom kraju knjige. „A mogu i direktno da kopiraju crteže, pošto su samo naizgled vrlo složeni. U stvari su krajnje jednostavni.“
Za svaku pojedinačnu knjigu pravi nacrt, u kome zapisuje događaje koji će zauzeti svoje mesto u narativu – Derek dobija psa; izgovor za nenapisani domaći zadatak; rat veverica – a zatim ih razvija u smešne priče. I zaista su smešne – videla sam u više navrata svoju osmogodišnju ćerku kako se kikoće sebi u bradu čitajući ih, a ni moja jedanaestogodišnja ćerka ih nije još uvek prerasla. Ukrašće ih povremeno, kada je raspoložena, od svoje mlađe sestre.
Srećom, čini se da Pišonova nema nameru da skorije privede kraju ovaj serijal. „Uvek sam uspevala da pronađem novu temu o kojoj bih pisala. Mislim da je to zato što se ne bavim velikim zapletima, već porodičnim životom“, kaže ona. „Pošto sam slobodni umetnik, kao i moj muž, navikla sam da konstantno razmišljam šta ću raditi sledeće i živim ’na ivici’. Tako da sam, u stvari, kada mi se pružila prilika da ovo radim, polazila od pretpostavke da će trajati relativno kratko – napisaću tri knjige, a onda će neko drugi napisati nešto drugo i niko više neće hteti da čita o Tomu Gejtsu.“
Uprkos broju prodatih primeraka i mnogobrojnim čitaocima širom sveta – Tom Gejts je preveden na četrdeset i pet jezika – „panika“ je još uvek drži. „Jednostavno, uvek polazim od pretpostavke da kraj samo što nije, tako da nastojim da svaku knjigu ispunim novim i nepoznatim. Razmišljam – da sam obožavalac Toma Gejtsa, šta bih očekivala? Šta još mogu da napišem što mislim da bi se deci dopalo?“
Prošle godine premijeru je doživela ekranizacija prve knjige „Moj savršeni svet“ na televiziji
Spy Kids, a glasove su pozajmili, između ostalih, Ketrin Tejt i Mark Bonar. Pišonova je sama uradila crteže i kolaže. Scene sa njom snimane su tokom izolacije u njenom kućnom studiju, uz pomoć njenog muža, koji je muzički producent. Očekivalo se da druga sezona bude emitovana početkom 2022. godine.
„Tom će pomalo ličiti na Simpsonove, utoliko što neće ostariti, tako da sam vrlo tajnovita kada je u pitanju njegovo godište“, kaže autorka. „Priča bi bila potpuno drugačija kada bi išao u srednju školu – verovatno bih radije stvorila novi lik ukoliko bih želela da napišem tako nešto, mada mogu da zamislim i serijal o Tomu Gejtsu iz mlađih dana. To bi bilo zabavno. Trenutno, međutim, imam dovoljno ideja za još nekoliko knjiga.“ Nadamo se i još nekoliko nakon toga.
Autor: Alison Flad
Izvor: theguardian.com
Prevod: Milan Radovanović