Lezbejske petparačke priče koje su spasile živote

Kako su šund i pinap uticali na to da se gej i biseksualne žene ne osećaju usamljeno.

Kada je Rivi Hatkin školska drugarica ponudila da joj pozajmi nešto za čitanje, sigurno je delovalo kao bezazlen znak pažnje. Bilo je to početkom šezdesetih godina, u Montrealu, neposredno nakon što se Hatkinova udala, u svojoj 21. godini života. U to vreme, kako kaže, brak je bio „jedini način da žena nekako izađe iz svoje kuće“.

Drugarica joj je pozajmila knjigu sa pohotnim koricama, a zatim sledeću, i sledeću – imala je „milione“ primeraka, priseća se Hatkinova, sa sličnim „predivnim“ koricama i sugestivnim sloganima: „žena sumraka“, „zabranjena ljubav“, „nedozvoljena strast“. Kada se Hatkinova navukla na štivo, drigarica joj se poverila: „Mislim da sam i ja takva“.

Hatkinova priznaje da je isprva bila prestravljena. Potom zbunjena. Konačno, zapitala se da li, ruku na srce, i sama nije „takva“. Nedugo zatim, dve drugarice su postale ljubavnice; Hatkinova je napustila muža i njih dve su započele zajednički život.

Ne završi se svaki prvi susret sa lezbejskim petparačkim pričama takvim preobražajem. Ali za mnoge žene pedesetih i šezdesetih godina, ova tanana papirna izdanja odigrala su ključnu ulogu, a ponekad su i sačuvale živote. Među njihovim stranicama krio se dokaz da nisu u potpunosti same na ovom svetu. „To je bio period nezamislive otuđenosti – mnoge od nas su odrastale misleći da smo same u tome“, kaže spisateljica Ketrin V. Forest, koja je 2005. godine uredila antologiju lezbejskih petparačkih priča. „Te su knjige bile kao voda u pustinji.“

Drogerije i knjižare na aerodromima širom Amerike prilično su nesputano prodavale lezbejske vikend romane. Ovi naslovi su prodavani naporedo sa pričama o invazijama vanzemaljaca i nacističkim zločinima. Vikend romane su krasili nakinđureni naslovi, upadljive korice i slogani koji su obećavali čitaocima različitu razonodu: od „seksualnih zamki mačkica na odmoru“ do letimičnog uvida u „intimne seksualne potrebe 900.000 mladih američkih udovica“.

Izdavači verovatno nikada nisu imali nameru da ove knjige završe u rukama žena na koje će ovo štivo lako uticati, pogotovo ne one koje su se bavile temom lezbejske ljubavi. Preokret u izdavaštvu koji se dogodio četrdesetih godina prošlog veka, omogućio je da milioni jeftinih knjiga u mekom povezu završe u džepovima vojnika – kao demokratski način da se zabave trupe, što će promeniti način na koji su ljudi posmatrali knjige u mekom povezu. Petparačka fikcija je bio krajnji rezultat. Knjige su nudile onoliko „masnih“ podžanrova koliko je bilo seksualnih sklonosti, namenjene muškarcima koji su se vratili iz rata. Bile su jeftine i potrošne, tako da ih se publika nakon čitanja lako može ratosiljati. Ipak, najpopularnije među njima su prodavane u stotinama hiljada, pa čak i milionima primeraka – i mnoge od njih su bile lezbejske priče.

Roman Women’s Barracks (Ženske kasarne) autorke Tereske Tores iz 1950. godine, često se navodi kao prvi primer knjige lezbejskog žanra, koji je podstakao obljavljivanje stotine drugih. Inspirisan ličnim iskustvima iz rata, roman govori o vatrenim aferama koje su se odigravale između muškobanjastih oficirki i ženstvenih podređenih. Prodat je u oko 2,5 miliona primeraka i našao se na 244. mestu najprodavanijih knjiga do 1975. godine, uprkos činjenici da je u više država zabranjivan zbog nemoralnog sardžaja.

Roman Spring Fire (Prolećni oganj) autorke Meridžejn Miker, objavljen je dve godine kasnije pod pseudonimom Vin Peker, prodat je u neverovatnih 1,5 miliona primeraka, dok je roman The Sixth Man (Šesti čovek) autora Džesa Sterna (muškarca) proveo 12 nedelja na listi bestslera Njujork Tajmsa. Ove knjige su ušle u žižu javnosti zbog velikih tiraža, pa su dospele i na liste najboljih knjiga, i to u prilično ozbiljnim novinama. Godine 1952, jedan od kritičara koji je pisao za Tajms okarakterisao je knjigu „Cena soli“ (The Price of Salt) autorke Kler Morgan (pseudonim spisateljice Patriše Hajsmit) kao „prilično nezanimljivu“ – iako skoro sigurno nije potpadao pod ciljnu čitalačku publiku. (Po ovoj knjizi snimljen je britanski film „Karol“ iz 2015. godine.)



Lezbejska ljubav je bila popularna tema u vikend romanima zato što čitalac „dobija dve nemoralne žene po ceni jedne“, kako je septembra 1965. godine jedan od pisaca objasnio Njujork Tajmsu. Možda je tako bilo sa mnogim čitaocima – jer je sigurno značajan deo knjiga bio homofobičan poput korica koje su ih krasile. Sa radnjama smeštenim u ženske spavaonice ili zatvore, dobar deo ovih romana naizgled je govorio o „istinitim događajima“, o kojima su pisali muškarci pod ženskim pseudonimima i svoja dela plasirali muškoj čitalačkoj publici kao jeftinu zabavu i razonodu.

Međutim, pedesetak naslova napisale su žene – za žene. Akademik Ivon Keler ove romane karakteriše kao „prolezbejske“, nasuprot zastupljenijih „mačo avantura“. Upravo su ti prolezbejski romani promenili živote žena i odoleli zubu vremena – poput knjiga Meridžejn Miker, Valeri Tejlor, Artemis Smit i En Benon. Ovi autori su pisali za žene i to je bilo očigledno. „Nadala sam se da će moje knjige stići do žena i da će ih one čitati“, kaže Benonova, autorka koja se približava svom devedesetom rođendanu i koja zadobija najveće poštovanje u okviru ovog žanra. „Nisam bila sigurna u svoje umeće, u mogućnost da doprem do čitalaca, ili pak u to koliko će knjige biti rasprostranjene da bih mogla da se nadam da će nekome pomoći. Ali mi je ta zamisao zacelo bila na umu.“

Kako kaže, jedva da je mislila o svojoj muškoj čitalačkoj publici, pa ju je šokirao izdavačev izbor naslovne ilustracije. Likovi u knjigama su bili složeni i trodimenzionalni, dok su na koricama završavale raspuštenice ili muškarače, napumpane i preterano našminkane. „Takve ilustracije su s namerom birane kako bi lascivnim sadržajem namamile muškarce“, tvrdi Benonova – a to je bilo daleko od njene prvobitne zamisli. Međutim, da ih toliki broj muškaraca nije kupovao, možda ne bi bile tako široko prihvaćene ili zapale u ruke onih kojima su bile najpotrebnije, kaže autorka.

Iako je Benonova pisala lezbejske petparačke romane namenjene lezbejkama i biseksualkama, priznavanje homoseksuanosti bilo je nezamislivo. Udala se za inženjera nedugo nakon što je diplomirala na Univerzitetu u Ilinoisu, zatim je napisala svoju prvu knjigu Odd Girl Out (Devojka koja odskače) u svojoj 22. godini, u svom domu u predgrađu u Pensilvaniji. Objavljena je pod pseudonimom. (Devojačko prezime joj je bilo Veldi; Benon je izabrala prezime sa spiska klijenata svog muža.)

Kako Benonova kaže, isprva se nadala da će joj takve knjige pomoći da pokrene književnu karijeru. „Smatrala sam da umem da pišem i želela sam time da se bavim, a odnekle sam morala da počnem. Bila sam neupućena kao što smo svi tada bili“, kaže kroz smeh. Roman Odd Girl Out biće drugi po redu najprodavaniji naslov njenog izdavača za 1957. godinu. Pokrenuo je serijal od šest knjiga, kasnije poznat kao Beebo Brinker Chronicles (Hronike Bibo Brinker), koji je naslovljen po harizmatičnoj glavnoj junakinji koja sa 18 godina dolazi u Njujork gde otkriva sebe i svoju muškobanjastu lezbejsku stranu.

U najboljem slučaju ove knjige nisu bile samo dokaz da lezbejke postoje, već da mogu biti ponosne onime što jesu i onime što žele. Međutim, nije svaka knjiga imala afirmativan, niti toliko radikalan pristup. One koje su pisali muškarci nisu iskreno težile tome da dopru do čitateljki, a ni autorke nisu ništa manje bile pod uticajem i zahtevima svojih izdavača, koji su ih primoravali da pričama ne dodeljuju srećan kraj. Tvrdili su da čitaoci ne žele da takve žene budu srećne i ispunjene ostvarenjem svojih lezbejskih neobaveznih ljubavnih pohoda. Tako su junakinje dobile tragične sudbine: bacale su se sa visokih zgrada, odricale se sopstvene seksualnosti, raskidale veze nakon čega bi padale u očaj. Čak i autori koji su imali najbolje namere nisu uspevali da izbegnu pritisak ovakvih zahteva. Benonova kaže da je u vreme kada je ona pisala, pritisak malo popustio. Od nje se makar nije zahtevalo da usmrti svoje glavne junakinje, mada je srećan kraj delovao skoro nedostižno.

S jedne strane, knjige su davale potvrdu u onolikoj meri koliko su „priznavale postojanje lezbejki“. S druge, nisu ostavljale mnogo prostora za nadu. „Junakinje su bile nesrećnije od Sartrovih, pa i omraženije.“

Ovi romani ostavili su dvojako nasleđe. Prvo su ukazali na to da postoji nada i zajedništvo u lezbejskoj zajednici. Kao drugo, doprineli su tome da se pokrene tradicija objavljivanja književnosti na temu lezbejstva. Premda su u tome pomogle Bibo, Lora, Stiven, Karol, i mnoge druge tragične heroine koje su bile osuđene na samoubistvo, patnju, smrt deteta ili brak, isto se ne može reći za mnoge od njihovih čitateljki. Umesto toga, ove tužne priče postale su podstrek za njihov lični srećan kraj.

Benonova se nije ponovo udavala – umesto toga, posvetila se svom akademskom radu. Svoje knjige doživljava kao alternativni život koji je za sebe skrojila na stranicama, kao „sitne događaje i doživljaje koje bih volela da sam sama proživela. Na neki način su postale izduvni ventil, koji je, kada se osvrnem, možda pre trebalo proživeti umesto što su ostale deo mašte. U neku ruku, ti izleti su mi pružali utehu. S druge strane, činilo mi se da su van mog domašaja, kao nešto što posmatrate kroz prozorsko okno, ali ne možete da učestvujete zbog prepreke koja se nalazi ispred vas. Moje knjige su bila mesta koja sam uvek mogla da posetim, ali u kojima nikada nisam mogla da živim.“

Autor: Nataša Frost
Izvor: atlasobscura.com
Prevod: Aleksandra Branković