Laži koje govore bibliotekari

Bibliotekare često smatramo svecima modernog vremena. Oni čine „bogougodno delo“ u svojim zajednicama u oblasti pismenosti. Dobavljanje knjiga i resursa za svoju zajednicu užasno je važno i zavređuje podršku. Nije da se ne slažem. Slobodno mi uputite komplimente. Sa zadovoljstvom ću uživati u njima i složiću se da su zasluženi mukotrpnim radom. Ali evo u čemu je stvar. Ponekad – ne uvek, samo ponekad – mi vam ne govorimo celu istinu.

Prošle nedelje je u moju srednjoškolsku biblioteku došao učenik i počeo detaljno da zapitkuje o svakoj knjizi koju je dohvatio sa police. „Da li u ovoj ima magije?“ „Da li u ovoj na kraju ima preokret?“ „Koja knjiga govori o velikim porodičnim problemima?“

Na početku sam sa lakoćom odgovarala na sva njegova pitanja. „Ne, u ’Igrama gladi’ nema magije. Da, ova knjiga ima obrt na kraju. Ta i ta knjiga ima mnogo komplikovanih porodičnih situacija.“

A onda je počeo da izvlači knjige sa nove police. Uzevši neku od knjigu od njega, otvorila sam je da pročitam unutrašnji deo omota. „Nisam je pročitala“, rekoh mu. Obrve su mu se visoko podigle.

„Mislio sam da vam je posao da pročitate sve knjige u biblioteci“.

Ova smešna, ali uobičajena, priča ilustruje nešto vrlo važno. Načitanost bibliotekara i prodavaca knjiga nekada se pogrešno protumači kao da smo pročitali SVE knjige iz kataloga. Naravno, kada ustuknete, čitaoci shvate da to nije tačno, ali to ne znači da im nije potreban vodič ili savet prilikom odabira knjige. Ovde istina postaje malo maglovitija.

Zaobilaženje istine

Ovo su laži u kojima mi je jednostavnije da nešto izostavim. Recimo, čula sam lepe komentare o nekoj knjizi. Da li se slažem sa tim pohvalama? Apsolutno ne. Hoću li to reći učeniku koji je istinski ushićen zbog ove knjige, a već nedeljama ne uspevamo da nađemo nešto što mu se dopada? Ne, nikako.

Zaobilaženje istine je veći deo neistina koje izgovorim. Obično se radi o preporukama. Pre nekoliko nedelja činilo mi se da svaka druga osoba koja uđe u biblioteku želi da joj preporučim horor knjigu. Ne čitam horor i ne nameravam da počnem. Spadam u čitaoce koji više vole romantiku i fantastiku. Uradići razne stvari za svoje učenike, ali čitanje horor romana nije jedna od njih. A eto, ipak preporučujem naslove i govorim: „E ovaj je odličan“.

Ne kolebam se dok izgovaram ove laži iz dva razloga: pod jedan, knjigu preporučuju ljudi kojima verujem i, pod dva, ne mogu da je držim na polici, jer se toliko raspituju. Dakle, da li je stvarno laž nešto što ima toliko veze sa istinitim činjenicama? Verovatno, da.

Poluistine

Poluistine su kada je deo onoga što govorim i deo interesovanja koje pokazujem iskren. Onaj drugi deo, često glavni, baš i nije.

Moja najčešća poluistina je lažno ushićenje. Lažno se oduševljavam zbog raznih stvari u biblioteci. Recimo, kada slušam kako neki učenik suviše detaljno opisuje radnju knjige koju nikad neću pročitati.

I tako stojim i slušam ekstremno detaljan opis opskurnog naučnofantastičnog romana sa više od deset likova čija imena zvuče isto na izmišljenom jeziku iz knjige. Tokom razgovora stalno podsećam sebe da namestim izraz lica. (Maske ovde mnogo pomažu.) Podsećam sebe da mi je zadatak da privolim tinejdžere da čitaju. Podsećam sebe da zaista jesam ushićena zato što je i to dete ushićeno, ali aman, dete, ima li ta priča kraj? Ako jedno kratko „Zvuči sjajno. Jedva čekam“ završi razgovor, nimalo mi ne bude žao što sam to rekla. Oduševljenje koje pokazujem, govorim sebi, tu je zarad pismenosti u svim svojim, za mene dosadnim, formama.

Druga poluistina koju govorim je „Jedva čekam!“ kada mi učenik kaže da se na osnovu neke knjige snima film ili serija. Knjige za adolescente se često adaptiraju u filmove. Ako mi se taj roman nije svideo ili čak nisam htela ni da ga pročitam, ne pada mi teško da dočekam film. Zaista jedva čekam nove ljude koji će pohrliti u biblioteku da pozajme tu knjigu.

Laži koje bibliotekari govore sebi

Teško mi pada mirenje sa lažima koje moram samoj sebi da ponavljam. Nažalost, dešava se da ljudi pozajmljuju knjige isključivo da bi im se rugali ili ih cepali. Neki dečaci su pozajmili This Book Is Gay (Ova knjiga je gej) i još nisu ni izašli iz biblioteke kad su počeli da je ismevaju. Svako ima pravo da pozajmi koju god knjigu želi iz svojih sopstvenih razloga, ali ipak me duša zaboli. Laž koju sebi govorim u ovakvim situacijama je da možda jedan od tih dečaka ima problem sa sopstvenom seksualnošću i želi da nauči više, ali se plaši da knjigu stvarno pozajmi.

A dešava se i da knjige nestaju iz školske biblioteke, a to nikada nije neka „preozbiljna“ knjiga. Nestaju knjige poput „Ta mržnja koju seješ“, „Stakleni presto“ ili neke koja govori o seksualnosti. To su naslovi koje ponovo naručujem svake jeseni. Laži koje govorim sebi o ovim knjigama jesu da se nalaze ispod nečijeg jastuka, sa ispucalim hrbatom i presavijenim voljenim stranicama. Nadam se da su pune podvučenih delova i beležaka na marginama. Toliko su voljene da čitalac ne može da se odvoji od njih.

Na kraju krajeva, moj cilj jeste da ljude, pogotovo tinejdžere, nateram da dođu u biblioteku. Ako tu i tamo moram malo da zamaglim istinu kako bih stvorila poverenje, isplati se. Spajanje ljudi sa pričama u kojima vide sebe ili sa pričama koje u njima izazivaju neka osećanja radost je mog života. Ne budim se noću ako tu i tamo lažuckam da bih postigla taj cilj.

Autor: Niki Demarko
Izvor: bookriot.com
Prevod: Borivoje Dožudić