Lajonel Šrajver upozorava da „politička korektnost“ šteti fikciji

Autorka romana „Moramo da razgovaramo o Kevinu“ kaže da se pisci današnjice suočavaju sa stalnim pritiscima „onoga šta se sme i šta se ne sme“ što direktno ugrožava literarne žanrove.
 
Lajonel Šrajver, autorka romana „Moramo da razgovaramo o Kevinu“, upozorava da će „cenzura zasnovana na političkoj korektnosti“ svet fikcije pretvoriti u „mlako, homogeno i turobno mesto“, i poziva svoje kolege pisce da se tome suprotstave.
 
U tekstu koji je pisala za martovsko izdanje „Prospect“ magazina, Šrajver je istakla da se autori današnjice, zahvaljujući sveprisutnoj „kulturi prozivanja“, suočavaju sa „lavinom pravila o tome šta se sme, a šta se ne sme, koja sputava našu maštu, a proces pisanja i objavljivanja čini zastrašujućim“. Autorka je izazvala zgražavanje, kada je kao počasni gost u svom govoru na Festivalu pisaca u Brisbejnu 2016, izjavila da se nada da je „ovaj trend 'društvenog odobravanja' prolazna stvar“. Gotovo dve godine kasnije, autorka piše da je „onemogućavanje piscima da stvaraju živote različite od sopstvenih recept za nestanak fikcije“, jer „ako imamo pravo da se oslanjamo samo na naše iskustvo, sve što nam preostaje jesu memoari.“
 
Šrajver smatra da je „tabu“ izazvan društvenim odobravanjem postao „mnogo veći problem u književnosti“, nego što je bio kada se ona sa tim prvi put suočila. Autorka je ukazala na postojanje „osetljivih čitalaca“, koje izdavači angažuju da traže takozvana „moguća omalovažavanja na račun bilo koje grupe koja ima zaštićen status, što su nekada imala samo izuzetna arhitektonska zdanja“. Osim toga, ukazala je i na postojanje pisaca koji u „Kirkus Reviews“ komentarišu samo ona dela u kojima likovi pripadaju njihovom kulturološkom miljeu.
 
„U današnje vreme, ako ste heteroseksualna osoba, bele kože koja se bavi pisanjem, a vaši likovi se po etničkoj pripadnosti, rasi, nekakvom hendikepu, seksualnoj orijentaciji, religiji, ili društvenom staležu razlikuju od vas, možete očekivati da će vaše delo biti podvrgnuto detaljnom forenzičkom ispitivanju ‒ i to ne samo na društvenim mrežama“, rekla je.
 
Dobitnica „Orange“ nagrade je ukazala na sklonost ka preuveličavanju uvredljivog sadražaja u današnje vreme, navodeći nekoliko primera za to uključujući odluku iz 2014. kojom je „Black Lawrence Press“ izbacio Elizabet Elen iz antologije, nakon što je na drugom mestu objavila svoj kontroverzni esej; nedavno povlačenje romana „Haklberi Fin“ i „Ubiti pticu rugalicu“ iz lektire u Minesoti, iz straha da bi ovi klasici mogli da „marginalizuju“ i „ponize“ učenike; kao i sopstveno iskustvo kada je krajem 2016. napisala kratku priču u kojoj je jedan od likova bio crne rase, uprkos savetu agenta koji joj je rekao da taj lik treba da zameni likom bele rase. Časopis, koji je ranije objavljivao njene radove, odbio je da štampa ovu priču.
 
Šrajver je iznela svoja osećanja – kao neko ko po sopstvenim rečima ima „veoma izraženu buntovničku crtu“ – a sada „veoma okleva kada treba da u svoj rad unese različitost u etničkoj pripadnosti, rasi, rodovima i staležima“, naglašavajući  da ukoliko se ne bude „suprotstavila“ ovome, „svet fikcije neće moći da odrazi svet u kome živi“.
 
„U poslednje vreme, imam mnogo iskustva sa tim, da ako u delu imam junaka koji nije pripadnik bele rase, takav lik se izdvaja, a ja sam pod istragom o tome kakva mi je bila namera“, napisala je. „Ako pisci poput mene počinju da se pitaju da li je uključivanje likova različitih nacionalnosti i rasa u našu fikciju vredno mogućih posledica, onda je fikcija u ozbiljnom problemu.“
 
Autorka kaže da je „nemoguće izmeriti stepen cenzure zbog političke korektnosti koji se događa iza scene u izdavačkim kućama i književnim agencijama“, u kojima se autorska dela odbijaju „sa nejasnim sumnjama o razlozima zbog kojih niko ne želi da ih štampa, ali bez konkretnih dokaza“. S druge strane, kaže da je „jednako nemoguće izmeriti... stepen kolektivne autocenzure među piscima“.
 
„Bes i javna sramota, koju podstiče „kultura prozivanja“, utiče na izbor tema kojima će se autori baviti, a koje će izbegavati, ali izaziva i odbojnost kod autora da uključe likove koji pripadaju različitim miljeima“, pisala je. „Umesto da se provlače kroz ovo minsko polje, mnogi pisci igraju na sigurno, birajući likove, teme i zaplete tako da ne upadnu u nevolju.“
 
Autorka je istakla članak iz „Gardijana“ koji je usledio nakon njenog govora u Australiji, gde su istaknuti doprinosi Kamile Šemzi i Harija Kunzrua, između ostalih, što je prema Šrajverovoj bilo svojevrsno „okolišanje“, gde je Filip Henšer bio jedini pisac „spreman da brani književne slobode, a da se na njega ne sruči lavina osuda“.
 
Šrajver upozorava da „ukoliko moderna književnost prihvati ovaj puritanski trend, fikcija će postati „mlaka, homogena i turobna“, i poziva kolege pisce i književnu industriju da podignu svoj glas.
 
„Čitav sistem koji isporučuje literaturu publici pokazuje nameru da fikciju podvrgne strogo ideološki obojenim testovima, koji nemaju veze sa umetnošću, izuzetnošću, pa čak ni sa zabavom, čime se ukida svrha postojanja naših dela“, napisala je. „Narode, pokažite malo više hrabrosti – i u poslu i u svetu.“
 
Autor: Alison Flad
Izvor: theguardian.com